Predstava Korporativna bajka Ateljea 212 autorski je projekat reditelja Veljka Mićunovića i dramaturga i dramskog pisca Slobodana Obradovića, rađena prema motivima filma Dva dana, jedna noć belgijskih sineasta braće Darden. Ako počnemo od početka, onda se prvo vidi da naslov predstave upućuje na njenu tematiku („korporativna“), ali i na njeno uslovno žanrovsko određenje („bajka“).
Ova se dramska priča, dakle, odvija u korporativnom svetu, konkretno među zaposlenima u call centru preduzeća za dostavu hrane. Okidač radnje je otkaz koji, kao višak radne snage, dobija Sandra, jedna od zaposlenih, jer su tako, pošto im je zauzvrat obećano (vrlo malo) povećanje plate, većinom glasova na tajnom glasanju odlučile njene kolege. Radnja se svodi na Sandrine pokušaje da pojedinačnim razgovorima sa svakim od njih izdejstvuje da se na ponovnom glasanju, za koje se izborila kod šefa, odbaci odluka o njenom otkazu. Ovi razgovori otvaraju veoma široku lepezu raznolikih likova i njihovih živopisnih a teških sudbina, od majke koja se sama bori za egzistenciju dece do radio voditeljke koja se, jer je pod stare dane dobila otkaz, zaposlila u call centru.
Kao što se iz ovoga vidi, nema ničega „bajkovitog“ u priči Korporativne bajke, te bi možda adekvatnije žanrovsko određenje, saobraženo sirovom i kritičkom prikazu tegobnih sudbina nižih službenika u beskrupuloznom korporativnom sektoru, bilo socijalna drama, ili nešto tome slično. Međutim, određenje bajka se ovde nije našlo greškom: ono se vezuje za rasplet priče (izvinjavam što ću ga, a zarad analize, otkriti potencijalnom gledaocu). Posle dramaturški potpuno nepotrebnog momenta „poslednje napetosti“ u vidu Sandrinog pokušaja samoubistva, dolazi do raspleta sa čak nekoliko obrta, od kojih je poslednji i značenjska poenta. Prvo kolege glasaju za Sandrin ostanak u preduzeću, nakon čega im šef saopšti da će onda neko drugi izgubiti posao, da bi naša, u pravom značenju te reči, „heroina“ presekla da pod tim uslovom ne pristaje da sačuva posao. U ovome se prepoznaje fina asocijacija na kraj Brehtove drame Opera za tri groša, koja se završava kraljičinim pomilovanjem krivca, uz komentar da je takav srećan kraj moguć samo u operi (kao i bajka, i ovo je žanrovsko određenje za nestvarni, nerealni svet), jer u pravom svetu nema hrišćanskog milosrđa. Tako se poentira kritički stav teksta da u korporativnom svetu nema milosti, da je taj sistem učinio da čovek čoveku bude vuk i da su ovakvi junaci i raspleti mogućni samo u operama, bajkama, ili, generalno, teatru kao svetu iluzija.
Jedno od glavnih prostorno-rediteljskih rešenja jeste stalno premeštanje nekolikih vrata, čime se označavaju različiti prostori fikcije
Veljko Mićunović i poznati slovenački scenograf Branko Hojnik stvorili su minimalistički scenski dispozitiv za ovu priču, u kome je jedno od glavnih prostorno-rediteljskih rešenja stalno premeštanje nekolikih vrata, čime se pre svega označavaju različiti prostori fikcije. Da se čita samo na tom nivou, ovi bi rešenje zaličilo na studentsku vežbu, ali ono otvara mogućnost za slojevitije, metaforičko iščitavanje: manipulacija vratima kao oznaka lavirinta različitih, a zapravo istovetnih, malih, u sebe zatvorenih nesrećnih sudbina. Kao da korporativni sistem poručuje – možeš da patiš, ali iza svojih zatvorenih vrata, u svoja četiri zida. Još jedno prostorno rešenje je bitno za rediteljski koncept: izbačena platforma kao prostor Sandrin i njenoga supruga, a koja skoro ulazi u gledalište. Ovim se ne podvlači samo to da je ona junakinja, da iz njene vizure sve pratimo, već se takvim intimističkim scenskim okvirom pojačava, performativno pa i fizički, naša vezanost, empatija za njenu sudbinu. Predstava ima još rešenja s metaforičkim značenjem, kao što je, recimo, zatrpavanje vešom netom izvađenim iz mašine majke koja se bori za egzistenciju svoje dece (dečji veš kao sudbinski teret) i sporadični govor u mikrofone kao moguća oznaka pomenute zatvorenosti u vlastite sudbine, otuđenosti od zajednice, izostanka solidarnosti.
Jovana Gavrilović igra Sandru u prepoznatljivom maniru, ali emocionalno vrlo proživljeno i snažno, dramski iznijansirano i slojevito, u rasponu od početne ljutnje na kolege, preko blagosti i razumevanja za njihov položaj, do na kraju sasvim prirodnog i lakog, nimalo pojavno herojskog, a suštinski herojskog izbora. U Filipu Hajdukoviću u ulozi njenog muža nije imala odgovarajućeg partnera, jer je njegova igra bila neupačatljiva, dramski ravna i neartikulisana u pogledu postavke lika i odnosa sa Sandrom. Iz galerije živopisnih sudbina radnika u call centru izdvaja se nekoliko odličnih uloga. To su Bojan Žirović kao skoro prostosrdačan šef, koji svoje (ili nečije) „zle“ odluke ne prenosi na zao način; Dejan Dedić je, kao što i ime lika kaže (Korporativni) bespogovorni vojnik tog sistema, u njega ni na trenutak ne sumnja, u svojoj rigidnosti često deluje tupavo i ograničeno; za lik Uroša Jakovljevića (Agresivan) isto važi nomen est omen, jer ga je glumac doneo kao, zbog njegove tegobne sudbine, besnog i agresivnog čoveka, ali s potencijalom, kao što će se i potvrditi, za promenu nabolje. Kao prva među (poglavito) jednakima izvesno se izdvaja Hana Selimović kao dotična majka, koja ne plače nad sudbinom, već, naprotiv, prema njoj razvija ohlađen, distanciran i autoironičan odnos, kao da tu sudbinu ne proživljava već posmatra – odnos „čoveka s cigarom“ (Brehtov opis ovakvog, a za njega idealnog gledaoca), a što je, pušenje, radnja koju i glumica često vrši.
