Iako izgleda da će tek iznedriti svoje najbolje radove, mađarski sineasta Kornel Mundruco dobitnik je ovogodišnje nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskom filmu, koju već decenijama dodeljuje festival na Paliću. Raspoložen i zadovoljan što je odabran među odabranima, Mundrucu dodatnu čast predstavlja i činjenica da je upravo ovaj festival prikazao većinu njegovih ostvarenja. Počev od filma Delta iz 2008, tog meditativnog traganja za identitetom, do ekspresivnog Belog boga, koji je 2014. otvorio festivalsko izdanje, Mundruco je sazrevao i napredovao kao autor, da bi već nakon narednog filma Jupiterov mesec iz 2017, tako specifičnog ostvarenja koje spaja migrantsku krizu i fantastiku, završio u Holivudu, gde je iznedrio film Krhotine žene iz 2020, koji je glavnoj protagonistkinji Vanesi Kirbi doneo nominaciju za Oskara. Nakon povratka u matičnu zemlju filmom Evolucija 2021. Mundruco ponovo odlazi u Holivud gde snima film At the Sea s Ejmi Adams u glavnoj ulozi, koji je bio na repertoaru ovogodišnjeg Berlinala. Kaže, snimao ga je u Holivudu, jer u Mađarskoj nije mogao. Jasno i zbog čega – Kornel Mundruco bio je glasnogovornik protiv režima Viktora Orbana, a promena režima sada uliva jednu novu nadu. No umesto da krenemo od nade, priču smo započeli traumom.
Vaši filmovi često tretiraju pitanja traume u modernom društvu? Zašto je važno pričati o tome?
Zato što se ne sukobljavamo dovoljno s prošlošću. A bez konstantnog preispitivanja prošlosti, nema budućnosti. I kao pojedinci i kao društvo moramo se konstantno sučeljavati s onim što se događalo u prošlosti. To preispitivanje čini priče uverljivijim i autentičnijim. Tako da ste apsolutno u pravu, ja se stalno vraćam prošlosti i izvlačim iz nje one skrivene kutke trauma, koje su bile prenošene generacijama, a koje nisu zalečene, i postaju dramatične tek kad se iznesu na videlo.
Takođe je prisutan i motiv opsesije. Vaši likovi su opsednuti idejom od koje ne odstupaju do samog kraja. Zašto je tako?
Tako je, moji likovi su i te kako opsednuti idejama i njihovim rešenjima. Ali takođe, do te opsesije dolaze kako bi pobegli od pritisaka koje nosi moć. Bilo da je u pitanju moć pojedinca ili čitavog jednog sistema, odnosno vlasti. Sistemi su ti koji nameću to da budemo opsednuti svime što nas okružuje. Iz toga proističe to konstantno preispitivanje stvarnosti šta je istina a šta greška, iako su ponekad ti pojmovi jednaki. U Krhotinama žene, recimo, postavio sam to za mene ključno pitanje – kako čovek može biti slobodan unutar jednog velikog društvenog pritiska? Od toga kako biti slobodan do toga kako pronaći ličnu slobodu, bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu. Zato mislim da su svi moji likovi borci za slobodu.
Ali često im ne dajete da budu slobodni, što je opet neka vaša autorska odluka. Vrlo često su na društvenim marginama. Zbog čega se odlučujete za autsajdere?
Jer prave slobode zapravo nema. Najjednostavnije bi bilo odgovoriti tako. Ima samo mnogo borbe i otpora pojedinaca, ali pravih odluka nema, ili je potrebno dugo čekati na njih. Osećam stalno da je ono što ja tražim u filmovima dosta kontradiktorno. Potrebna je istina, kako bi film bio uverljiv i autentičan. Ali isto tako, jedna istina ne postoji. Istina se posmatra iz različitih uglova, a iz svakog ugla istina dobija drugi oblik i značenje.
Kako razvijate tako specifične priče, kao što su Beli bog ili Jupiterov mesec, između ostalih?
Ponekad postoji samo jedna slika u mojim mislima, od koje nastaje film. Konkretno, za Jupiterov mesec postojala je ta slika čoveka koji leti i koji je iznad nas. Ta slika me je dugo držala. Sećam se da sam pročitao knjigu o ljudima koji lete. Bio je to roman sovjetske fantastike, autora Aleksandra Beljajeva. Meni se ta knjiga nije mnogo dopala, ali mi je ostala urezana slika o čoveku koji leti. I od te slike počeo sam da razvijam priču. Otišao sam u kamp za izbeglice i tu sam pronašao svog junaka. Opsedala me je slika o dečaku izbeglici koji može da leti, koja tako dobija gotovo ikonični izgled. A u Krhotinama žene priča je bila drukčija. Postojali su zaista slučajevi u Mađarskoj vođeni protiv babica koje su nelegalno donosile decu na svet. A opet Beli bog je bio inspirisan zakonom o spasavanju pasa lutalica, po kome za rasnog psa ne morate da plaćate pun iznos troškova koje morate da plaćate ako imate psa mešanca. Sve vreme sam mislio kako je ta ideja rasistička i ta apsurdnost je zapravo sama kreirala tu priču. Tako da svi moji filmovi imaju neko antičko uporište u svojoj srži. Ako ne mogu da nađem tu srž, onda ne radim film.
Ne sećam se nijednog komičnog elementa ni u jednom vašem filmu. Zašto je tako? Ne delujete mi kao neko ko nema smisla za humor? Je li sve tako mračno?
Moram da razmislim, ali u pravu ste. (smeh) Zapravo sam uživo daleko zabavniji nego u mojim filmovima, ’ajde recite i sami! (smeh) Ali tačno je to da ne nalazim komediju dok pravim filmove uopšte. Iskreno, komedija je mnogo težak žanr. Praviti je užasno teško, nije lako nasmejati ljude. A održavati nivo humora je još teže. Lično, ne volim vulgarne komedije. Nikakva kreveljenja. Ali ima nekoliko komedija koje zaista volim, ali koje opet pripadaju nekom drugom vremenu. To su filmovi iz pedesetih i šezdesetih godina, lagani filmovi koji su bili smešni na jedan drugačiji način. Pre bih rekao da volim stil intelektualne komedije, koja odražava neka društvena stanja. Nešto što su recimo snimali Džordž Kjukor ili Štefan Cvajg ili Ferenc Molnar.
Koliko nema komedije u vašim filmovima, toliko ima magičnog realizma. Odakle to dolazi?
Stvarno ne znam. (smeh) A opet, s druge strane, nisam uopšte ljubitelj magičnog realizma u književnosti. Više volim da čitam priče realizma. I to za mene nije magija, već neka vrsta mitologije koja čini priču univerzalnijom. Uvek mi je važno da priča bude čitljiva u svim delovima sveta, baš zato što se bavim pričama s margine. I uvek imam problem s tim. Da li smo mi, kao autori, sposobni da prikažemo na filmu kakva su zapravo društva u kojima živimo? Realizam je svuda prisutan, a kada stavite kameru ispred nečijeg lica, ne možete a da se ne zapitate – da li je ovo realnost? I zato mi je uvek potreban element koji će promeniti tu sliku. U toj slici je priča.
Govorili ste protiv režima Viktora Orbana. Kako vidite Mađarsku u Evropi i Evropu nakon tako velike promene u vašoj zemlji?
Iskreno, još ne znam. Mađarska je i dalje veoma entuzijastična. To je odjednom jedna vrlo srećna zemlja. Ja tako nešto nikada nisam doživeo. To je bila prva velika promena sistema kakva se nije desila još od 1989. Ja sam tada imao 14 godina, i ne sećam se da je tada bilo tako sve veselo. Vrlo često pitam moje roditelje kako su se tada osećali. I kažu mi da tada ništa nije bilo toliko euforično koliko je danas, jer je bio sveprisutan taj strah od promene. Komunizam, koji je bio pre toga, ipak je ulivao neku vrstu sigurnosti i znali smo šta smo mogli da očekujemo. Bili smo siromašni, ali bilo je prisutno to pouzdanje u vrednosti prethodnog doba. Ta promena je donosila izvesnu dozu straha. A onda su devedesete došle i donele taj brutalni kapitalizam. A onda je kapitalizam zamenio taj nacionalni idiotizam. I onda je sve postalo tako besmisleno. I zato sada, kada je zemlja preuzela svoja prava nazad i kada ljudi mogu da odlučuju sami o svojoj budućnosti, sve izgleda kao velika stvar. I zato su svi srećni. Svi osećaju da je ovo trenutak kada treba da izgradimo novo društvo, novu zemlju. Zajedno. Da postavimo naše standarde. I još više, da preispitamo šta su naši moralni principi. Da li možeš da dobiješ pare za film samo ako podržavaš vlast ili možeš da dobiješ i ako ne podržavaš? Da li kao političar imaš posebna prava ili imaš ista prava kao i drugi u zemlji, jer ustav kaže da smo svi isti? Zato je biti deo ovakve promene vrlo uzbudljivo.
Da li ćemo mi doživeti to isto?
Pa potreban vam je pokret kakav smo mi imali. Ali opet zavisi od mnogo toga. Znate, da ste me pre godinu dana to isto pitali, siguran sam da bih odgovorio drugačije. Ali prošla godina bila je neverovatna. Pokazalo se da ljudi nisu uopšte glupi. I da nikad nisu bili glupi! Ljudi su bog. I to je jedina istina.
