Položaj osoba sa hendikepom nije ni previše težak, naročito ako pitate vlast, a ni lak, ako je pitate tokom predizborne kampanje. Doduše, lak društveni položaj kao da ne postoji, ali skoro svaka vlast problemima osoba sa hendikepom pristupa olako i time se sve kaže, a ne troši se veliki broj reči.
Sve je počelo 2010, kad je donet Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Taj zakon je trebalo da doprinese boljem položaju osoba sa hendikepom u društvu, ali je suštinski samo legalizovao diskriminaciju prema osobama sa hendikepom u zapošljavanju. Jer, kako drugačije tumačiti ključnu odredbu u Zakonu koja se svodi na plaćanje paralelnog poreza od strane poslodavaca.
Na određeni broj zaposlenih (19, 49, 99, 149 i tako dalje na svakih 50) poslodavac je u obavezi da plaća paralelni porez ako na navedeni broj zaposlenih nema zaposlenu osobu kojoj je kategorisan određeni procenat disfunkcionalnosti u vidu invaliditeta.
Mnogim osobama sa hendikepom, za čije je zaposlenje poslodavac ostvario neki „popust“, dolaskom SNS-a na vlast oduzeta su postojeća prava, samo zato što su ostvarili pravo na rad, koje je valjda osnovno ljudsko pravo. Ali, ne za svakoga i ne u doba vladavine SNS-a
Dakle, ako poslodavac odluči da se ponaša diskriminatorno i neće da zapošljava osobe sa hendikepom – to može, ali mora svakog meseca da plaća paralelni porez i to je po zakonu koji je trebalo da doprinese boljem položaju osoba sa hendikepom. Na osnovu primene ovog zakona, za 15 godina, u budžet Srbije je inkasiran iznos od oko milijardu i dvesta miliona evra. Na nivou apsolutnih brojki ovaj iznos je niži, ali je u početnim godinama vrednost evra bila veća.
Rekategorizacija po meri SNS-a
Ovih oko milijardu i dvesta miliona evra je posledica činjenice da je između 95 i 97 odsto poslodavaca biralo plaćanje penala u vidu paralelnog poreza, dok je samo od tri do pet procenata u različitim periodima koristilo različite subvencije u vidu refundacije troškova prilagođavanja (koje je od 2013. država sve teže refundirala, osim ako nije u pitanju stranačka pripadnost), zatim oslobađanje plaćanja poreza i doprinosa za zaposlenu osobu sa hendikepom u trajanju od godinu ili dve. Zapamtite ovaj deo rešenja, koji je bio kakav takav podsticaj poslodavcima da se odluče na zaposlenje osoba sa hendikepom.
Nastavilo se – ili je, ipak, sve započelo, jer od njih sve i počinje i pre njih ničeg bilo nije – 2013. sa rekategorizacijom osoba sa težim funkcionisanjem odmah nakon njihovog zaposlenja. Šta zapravo znači rekategorizacija? Rekategorizacija se odnosi na korišćenje prava na negu i pomoć drugog lica i u tom segmentu socijalne zaštite postoje tri kategorije – pravo na uvećani dodatak, osnovno pravo kao takvo sa manjim iznosom nadoknade i kategorija kojoj to pravo nije priznato ili je dolaskom SNS na vlast i ulaskom u sistem to pravo oduzeto.
Ministarki sa dva prezimena i bez diplome fakulteta u čast organizovan je skup kako bi ona sebi i valjda Vučiću prikazala da može da obezbedi prisustvo većine korisnika Zakona roditelj-negovatelj, po kome će se primanja najlojalnijima isplaćivati od druge polovine oktobra 2026.
U praksi se cela procedura sprovodila tako što je sistem osobu, za čije zaposlenje je poslodavac ostvario neku subvenciju ili je počeo da uplaćuje manji iznos na ime paralelnog poreza, pozivao na rekategorizaciju i u skoro 95 odsto slučajeva je listom skidao (oduzimao) pravo na negu i pomoć drugog lica za jedan nivo, sa uvećanog na osnovni nivo, a sa osnovnog je ljude ostavljao bez prava samo zbog toga što su ostvarili pravo na rad, koje je valjda osnovno ljudsko pravo. Ali, ne za svakoga i ne u doba vladavine SNS-a i Vučića.
Presipanje iz šupljeg u prazno
Na skupu dveju premijerki, Norveške i Srbije, sa predstavnicima civilnog društva, obema sam postavio pitanje da li je objektivno da neko u sistemu očekuje da osoba sa hendikepom kada se zaposli može da zarađuje za svoje osnovne troškove i dodatno da zaradi da može da plaća nadoknadu drugoj osobi koja joj pruža podršku u funkcionisanju. Kao odgovor sam dobio praktično i semantičko zamuckivanje, kao i pominjanje Brankice Janković kao faktora u mogućem rešavanju problema. Svakako, sistem je nastavio kako ume, sa oduzimanjem ili umanjenjem prava društveno slabijima, eugenistički ili SNS-ovski, sasvim je svejedno.
Oduzimanje prava na uvećani dodatak prava za negu i pomoć drugog lica, u nakaradno napravljenom sistemu podrške osobama sa hendikepom, ima dodatnu težinu i posledice iz razloga što je za navedeno pravo vezano ostvarivanje i niza drugih prava iz sistema socijalne i zdravstvene zaštite, tako da kada je neko jednom obespravljen bude obespravljen, ako može, do iskorenjivanja.
Oduzimanje prava na uvećani dodatak prava za negu i pomoć drugog lica osobama sa hendikepom ima dodatnu težinu i posledice, jer je za njega vezano ostvarivanje i niza drugih prava iz sistema socijalne i zdravstvene zaštite
S obzirom na to da koristim pojam hendikep, a u zvaničnoj normativi se koristi termin invaliditet, prilika je da objasnim da je hendikep pozitivan društveni konstrukt koji definiše nejednakost i (društvenu) potrebu za izjednačavanjem mogućnosti i uslova, a da invaliditet definiše medicinsku disfunkcionalnost i kao pojam društveno etiketira, odnosno ima negativno značenje koje se najviše manifestuje prema osobama sa vidljivim i mentalnim hendikepom.
Jedna od kratkoročnih potreba u vezi sa osobama sa hendikepom je Zakon roditelj-negovatelj, koji je u većini stvari problematičan, jer dugoročno samo produbljuje probleme i osobe sa hendikepom instrumentalizuje i društveno pasivizuje, ali o tome ćemo drugi put. Elem, nakon usvajanja Zakona roditelj-negovatelj, resorna ministarka, sklona zavetovanju sa skupljena tri nokta i enormnim računima iz kozmetičkih salona, dakle Milica (Zavetnica) Đurđević Stamenkovski je na Kalemegdanu organizovala hepening na kome je obezbeđeno prisustvo većeg broja korisnika tog zakona. Taj skup bio je masovniji od koncerata sa prefiksom moto festival, koje je ove godine ćaci pokret pokušao u više navrata da organizuje i svaki put je bilo više izvođača nego bajkera.
Nažalost, druga vrsta bajkera, uglavnom na četiri točka, morala je da se vozika na skupu koji je organizovan ministarki sa dva prezimena i bez diplome fakulteta u čast, a kako bi ona sebi i valjda Aleksandru Vučiću prikazala da može da obezbedi prisustvo većine korisnika primanja na osnovu zakona po kome će se primanja najlojalnijima isplaćivati od druge polovine oktobra 2026.
Na kraju, ali isto je i da je na početku, otprilike u isto vreme kada je usvojen Zakon roditelj-negovatelj usvojena je izmena Zakona o porezu, kojom se poslodavcima, koji se odluče da zaposle osobe sa hendikepom, ukidaju subvencije. Na osnovu te izmene jedina mera u podsticaju zapošljavanja osoba sa hendikepom ostaje plaćanje paralelnog poreza od strane poslodavaca, od kojeg jedino država ima benefit, jer se svih ovih godina u njenu kasu slilo oko 1,2 milijarde evra.
Uz Zakon roditelj-negovatelj usvojene su i izmene Zakona o porezu, kojima se poslodavcima ukidaju subvencije ako zaposle osobe sa hendikepom, a u suprotnom će i dalje plaćati paralelni porez, od kojeg jedino država ima korist
Sa aspekta državnog budžeta primena navedena dva zakona svodi se maltene na presipanje iz šupljeg u prazno, ali sa nastavkom primene ideologije i naplatom paralelnog poreza nedvosmislen je pokazatelj tendencije instrumentalizacije osoba sa hendikepom za obezbeđivanje sredstava za Ekspo ili kozmetičke tretmane dosadašnjih ministarki – Đurđević Stamenkovski, pre nje Darije Kisić Tepavčević, ali i Zorane Mihajlović, guvernerke Jorgovanke Tabakovićke i ovih mlađih, kojima je sasvim svejedno da li su starlete ili državne službenice.
