U trenutku kada se Radar pojavi na kioscima, festival Blacklist je završen, trajao je od 14. do 21. oktobra, pod sloganom Što kultura može ona to i sme. I bio je prvi organizovani odgovor umetnika Srbije koji su zbog kritike vlasti izgubili profesionalne angažmane ili bili targetirani u prorežimskim medijima. U grupi entuzijasta, organizatora ove jedinstvene manifestacije, nalazio se i glumac Milan Marić, koji je doprineo njenoj medijskoj vidljivosti.
Odavno publika u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu nije s takvim emocijama ispratila jedan događaj, kao što je dugim, dugim aplauzom pozdravila glumce Šabačkog pozorišta na otvaranju festivala. Oni su izveli igrokaz Ovo nije predstava, koji je nastao nakon što je na čelo pozorišta došla Aleksandra Delić, bez ikakvih kvalifikacija za to mesto osim političke podobnosti vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. I organizatorku Jelenu Ivetić otpustila je zbog nove sistematizacije, a zapravo Jelena je podržala studente. Sve su to glumci snažno, izvanredno duhovito i oporo izveli u ovoj predstavi. Jedan od njih, Strahinja Barović nam je rekao: „Sjajni reditelji i dramaturzi su od srca pružili svu raspoloživu pomoć, ali smo odlučili da svoju priču ispričamo sami. Gotovo dokumentaristički, tekst se nametao nizom događaja koji su nas zadesili. Od prvog pritiska, preko pretnji i otvorene represije. Skoro ceo glumački ansambl, minus ljudi koji su u tom trenutku imali ozbiljne zdravstvene izazove ili se borili za potomstvo, na kratkom sastanku su potvrdili želju da se krene u proces stvaranja predstave, ali i proces samoterapije koji je ljudima naviklim na predan i posvećen rad, u ovoj fazi stagnacije, bio preko potreban.“
Šabačko pozorište o koncu
Barovićev kolega Miloš Vojnović nam je objasnio: „Ovo što ste gledali u CZKD je projekat neformalne grupe Šabačko pozorište o koncu. Grupa je oformljena 2025. godine kao odgovor većine zaposlenih, uključujući ceo glumački ansambl Šabačkog pozorišta, na besmisleno i nezakonito otpuštanje koleginice, pritiske na zaposlene i nemarno vođenje i uništavanje ove ustanove kulture. Grupa je neprofitna i sprovodi aktivnosti koje za cilj imaju upoznavanje javnosti s problemima u Šabačkom pozorištu, ali i u poljima kulture i umetnosti, radnog prava, vladavine prava i slobode govora. Iako glavna nit radnje prati dešavanja u Šabačkom pozorištu, Ovo nije predstava nije lokalna priča, već se bavi temama koje su bitne na mnogo širem nivou, kao što su prava radnika, sloboda govora, solidarnost, umetnički integritet i smisao pozorišta.“
Glavni akter cele ove priče, Jelena Ivetić je posle izvođenja Ovo nije predstava, za Radar kazala: „Još jednom hvala svima koji mi pružaju beskompromisnu podršku. Ni dvadeset meseci posle nije zaboravljen slučaj otkaza u pozorištu u Srbiji. Sudski proces je u toku i za ovo vreme održano je pet ročišta. Spor za radno pravo bi trebalo da traje mnogo manje, ali… Nisam još uvek našla posao. Šabac je mali grad. Preduzetnici se plaše da bi ostali bez posla ako bi mene zaposlili. Mnogo je ljudi ostalo bez posla. Svako se bori na svoj način, mi putujemo i igramo našu ne predstavu. Katarza je u nama, u publici. Želimo da svi vide šta sistem radi, i to kulturi. Nećemo stati. Šabačko pozorište je malo i naše.“
Jedan drugi, jednako zanimljiv događaj Blacklist festivala, zbio se u nedelju 18. oktobra na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, mestu gde je počeo studentski bunt 22. novembra 2024. Na to je podsetio Goran Marković, jedan od učesnika tribine koja je organizovana na ovom fakultetu posle tri dana prikazivanja odabranih filmova, među kojima je bio i Markovićev Majstori, majstori: „Igrom slučaja, bio sam na FDU tog dana kada je sve počelo, po onoj kišurini sam gledao početak bunta i danas verujem da to mora da uspe 25. oktobra, teško to može da propadne. Ovo vreme je pokazalo da je taj mladalački zanos još uvek živ. I da nije oslabio.“
Majstori, majstori
Marković je govorio o iskustvima sa filmom Majstori, majstori, o cenzuri i cenzorima u prošlim vremenima, o tome zašto mu je bilo najteže dok je radio film Variola vera… Ostali učesnici tribine bili su Srdan Golubović, Srđan Dragojević i Dragan Bjelogrlić.
Povodom svog filma Krugovi, reditelj Srdan Golubović je opisivao kako je izgledalo dok je snimao tragičnu priču o dvadesetšestogodišnjem Srđanu Aleksiću u Trebinju, na mestu gde su ga 21. januara 1993. prebili pripadnici Vojske Republike Srpske, jer je stao u odbranu svog druga Alena Glavovića, Bošnjaka. Od zadobijenih batina je pao u komu i preminuo šest dana kasnije: „Kada sam radio film 2013. mislio sam da smo mi kao društvo spremni da se suočimo s prošlošću. Sve što nam se desilo kasnije tu moju veru je potpuno izbrisalo… Danas mislim da mnogo manje subverzivni ili problematični sadržaji od onih koji su bili u filmovima Dušana Makavejeva, Saše Petrovića ili Živojina Pavlovića ne bi dobili sredstva za film. Danas novac za film dobijaju samo autori koji su valjda na beloj listi.“
Prošle su tri decenije od pojave filma Lepa sela lepo gore, i tom povodom na ovoj tribini govorili su reditelj Srđan Dragojević i glumac i producent Dragan Bjelogrlić. „Mi smo Lepa sela snimali 78 dana, što je danas misaona imenica“, rekao je na početku svog obraćanja publici Dragojević, objašnjavajući koliko je teško, skoro nemoguće, snimati danas film u Srbiji.
Za Dragana Bjelogrlića, devedesete godine, u kojima se događala radnja ovog filma, veoma su slične današnjem vremenu: „Devedesetih je stvoren Vojislav Šešelj, stvorena je radikalna stranka, taj primitivizam u politici i ta mržnja koja odjednom narasta u jednom sloju srpskog društva. Među socijalistima je ipak postojala brana koja nije dozvoljavala da ta mržnja i taj prikriveni fašizam stupe na scenu. Nažalost, dolaskom na vlast markiranih radikala, imali smo period kada su folirali da su proevropski nastrojeni, ali su vremenom postajali sve jači, sve bahatiji, a sada kako se plaše da izgube to što su stekli, oni se vraćaju svojim fabričkim podešavanjima. I mi sada imamo situaciju u kojoj imamo crne liste, koje zaista nismo imali devedesetih.“
Ilustrujući situaciju kad je reč o finansiranju u srpskoj kinematografiji, Dragojević je rekao: „Telekom je poslednjih deset godina potrošio 350 miliona evra na serije, a RTS 150 miliona. To je pola milijarde evra potrošenih na nekoliko jako dobrih serija i sto užasnih koje su rađene samo da bi se oprali neki novci i da neki polutalentovani dobiju priliku da se obogate. Jedna scenaristkinja mi se pohvalila da je kupila dva stana u Beogradu na vodi od takvih scenarija. A mi dve godine nemamo konkurs jer su te pare otišle u Ekspo.“
Na molbu organizatora ovog festivala, objavljujemo njihovu zahvalnost onima bez koji Blacklista ne bi bilo: Nezavisna kulturna scena Srbije; Egzit; UDUS; Centar za kulturnu dekontaminaciju; Fakultet dramskih umetnosti; Akademija umetnosti Novi Sad; NFC Filmart Požega; Cafe bar Zeppelin, Šabac; Pozorište PATOS, Smederevo; Evergreen klub, Kraljevo; Reflektor teatar, Beograd; Dramski studio Proscenijum, Bačka Palanka; Stari kafe Haustor, Arilje; Restoran Torsza, Savino Selo; Cafe & Billiard Bar Casablanca, Sremska Mitrovica; The Bar Ban, Niš; Udruženje Pokret Tvrđava, Smederevo; Zona društvenog dijaloga, Zrenjanin; Pub DarkWood, Lazarevac;Tačka susretanja Vršac; Kafić Vermeer, Užice; Kuća slobodnih medija, Zaječar; Svečana sala Lasta, Valjevo; Klara i Rosa, Subotica; AKC Gnezdo, Kruševac; Udruženje Uzinat, Gornji Milanovac; Coupe, Pančevo; Delfin MD, Bogatić; Scena Kuća Sombor, Sombor i Teatar Inat, Užice.
