Zapad i dalje greši u razumevanju Rusije

Više od četiri godine od početka ruske sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, zapadni posmatrači i dalje ne razumeju strategiju Kremlja. Neki misle da ona i ne postoji, te da je rusko ponašanje potpuno iracionalno, te stoga nepredvidivo. Drugi tvrde suprotno: Rusija sprovodi pažljivo osmišljenu, dugoročnu revanšističku viziju, gde pretenzije na ukrajinsku teritoriju predstavljaju samo prvi korak. Oba objašnjenja su pogrešna.

Rusija nije pokrenula brutalan rat protiv Ukrajine i preokrenula bezbednosnu arhitekturu Evrope iz trenutnog hira, a to što ruski predsednik Vladimir Putin taj rat prikazuje kao sudar civilizacija – egzistencijalnu borbu protiv Zapada namernog da uništi Rusiju – nije tek puka predstava za javnost. Ali takva retorika nije dokaz ni potpuno razvijene imperijalne ideologije, a kamoli postojanja nekakvog master plana za transformaciju sveta.

Nesposobnost Zapada da tačno pročita namere Kremlja dovodi do grešaka u politici, uključujući nedovoljnu pripremljenost za eskalaciju, preterani fokus na odvraćanje Rusije od teritorijalne ekspanzije i neutemeljeno uzdanje u delotvornost sankcija

Putin Rusiju vidi kao veliku silu i civilizacijsku protivtežu zapadnom liberalizmu, ali nema koherentan plan za preoblikovanje sveta, još manje kapacitet da tako nešto sprovede. Ova slabost oblikuje izbore s kojima se Rusija suočava. Pošto Rusija nije moćnija od koalicije kojoj se suprotstavlja, ona nije fokusirana na dominaciju, već na remećenje.

Iz toga proizilazeća „strategija“ nije ni nasumična ni promišljena, već povodljiva i sklona eskaliranju. Ona takođe odražava hijerarhiju ruskih briga koju Zapad, čini se, ne razume u potpunosti. Putinov najviši prioritet – prizma kroz koju se donose sve ruske odluke u spoljnoj politici – oduvek je bio kontinuitet režima i suverena kontrola, što u najvećoj meri zavisi od kohezije elite i unutrašnje stabilnosti.

Putinov drugi prioritet jeste očuvanje kontrole nad neposrednim ruskim susedstvom, ne na poslednjem mestu sprečavanjem NATO i Evropske unije da se u njega uvuku. U tu svrhu spreman je da pribegne masovnoj upotrebi sile i podnese izuzetne troškove, uključujući ekonomsku kontrakciju, međunarodnu izolaciju i ogroman broj ljudskih žrtava. Nije slučajno Putin Ukrajinu napao nakon što je ta zemlja jasno iskazala nameru da produbi veze sa Zapadom. Više od same teritorije, Kremlj želi kontrolu nad zemljama koje i dalje smatra delom svoje sfere uticaja.

Sprečavanje konsolidacije globalnog poretka „neprijateljski“ nastrojenog prema Rusiji na trećem je mestu Putinove agende. Rusiji nedostaju ekonomska moć, savezništva i ideološka privlačnost da bi izgradila neki alternativni sistem. A nije u stanju ni da novi poredak nametne silom. Ono što može, kao nuklearna sila s ogromnim energetskim resursima i visokom tolerancijom na rizik, jeste da deluje kao kvaritelj igre, služeći se hibridnim taktikama koje su jeftinije i mogu se lakše gradirati u poređenju s konvencionalnim ratovanjem.

Kada je o Evropi reč, to ne podrazumeva osvajačke pohode, već napade usmerene na narušavanje unutrašnje kohezije targetiranih zemalja. Energetski pritisak, sajber operacije i podrška polarizujućim i rusofilskim političarima u EU služe istoj svrsi kojoj u Ukrajini služe bombe: komplikuju usklađivanje nastupa njenih članica, podstiču fragmentaciju i ometaju koordinirane odgovore.

U odnosu sa Sjedinjenim Državama Rusija naglasak stavlja na kalibriranu konfrontaciju. Nuklearno signaliziranje i diplomatija kontrole naoružanja alati su kojima se iznuđuje priznavanje statusa Rusije kao nezamenljivog aktera i velike sile – ne zbog prestiža, već pre da bi se izbegla marginalizacija. Cilj je ispregovarana relevantnost, ne integracija u poredak predvođen Zapadom.

Na Bliskom istoku i u delovima Afrike ruske aktivnosti uglavnom su oblikovane oportunizmom. Intervencija u Siriji podigla je profil Rusije u regionu, uz ograničene troškove. Transakciono partnerstvo s Iranom jača sposobnost Teherana da se suprostavlja dominaciji Zapada – od čega Rusija indirektno ima koristi – a da pri tome ne isključuje nadmetanje za to ko će imati veći uticaj u regionu. Za Putina cilj nije oblikovanje regionalnog poretka, već širenje ruskog uticaja po niskoj ceni, uz istovremeno zadržavanje fleksibilnosti.

Posmatrano iz ove perspektive, ponašanje Rusije u podjednakoj meri reflektuje uzdržanost i ambiciju. Putin eskalira kada su u pitanju ključni interesi Rusije i postupa transakciono kada to nije slučaj. Šteta po reputaciju zarad kontinuiteta režima i očuvanja strateške dubine cena je koju vredi platiti. A ulaganje u fragmentaciju kreira nove mogućnosti za korišćenje ruskog uticaja.

Nesposobnost Zapada da tačno pročita namere Kremlja dovodi do grešaka u politici, uključujući nedovoljnu pripremljenost za eskalaciju, preterani fokus na odvraćanje Rusije od teritorijalne ekspanzije i neutemeljeno uzdanje u delotvornost sankcija. U situaciji kad režim legitimitet jednim delom temelji na tvrdnjama kako spoljne sile žele da unište rusku civilizaciju, mere ekonomske prinude kojima te sile pribegavaju samo uvećavaju njegov kredibilitet. U tom smislu, sankcije bi zapravo mogle da pomognu ostvarenju Putinovog primarnog cilja – očuvanja režima. Slično tome, mogućnost diplomatskih „resetovanja“ opstaje jer se tenzije ponekad pogrešno shvataju kao problemi koji se tiču razlika u tonalitetu, umesto kao sučeljavanje suprostavljenih strateških ciljeva.

Implikacije takvog pristupa sežu dalje od Evrope i Severne Amerike. Za srednje sile i ekonomije u usponu, jačanje otpornosti, između ostalog i kroz saradnju, od suštinskog je značaja. Težnja Rusije da bude uticajna otvara mogućnosti za transakcione odnose s njom. Gde god su njeni interesi instrumentalni a ne egzistencijalni, druge zemlje su u prilici da ograniče njen uticaj i povremeno izvlače korist od toga.

Rusiji nedostaju ekonomska moć, savezništva i ideološka privlačnost da bi izgradila neki alternativni sistem. Nije u stanju ni da novi poredak nametne silom. Ono što može, kao nuklearna sila s ogromnim energetskim resursima i visokom tolerancijom na rizik, jeste da deluje kao kvaritelj igre

Ali upuštanje u dijalog sa Rusijom takođe nosi rizike. Fragmentisane sisteme je lakše probiti. Polarizovana društva je lakše pritiskati. Krhke institucije je lakše opstruirati. Rusija je toga u potpunosti svesna i pokazuje se veštom u narušavanju koordinacije, podsticanju podela i korišćenju institucionalnih slabosti za zadovoljavanje vlastitih interesa.

Rusija nije u stanju da izgradi koherentan alternativni svetski poredak, ali može da erodira koheziju onog postojećeg. Svetski lideri bi stoga trebalo da se pripremaju za kontinuirano ometanje jačanjem svoje otpornosti, unapređenjem saradnje i odbranom u pitanje dovedenih vlastitih opredeljenja.

Copyright: Project Syndicate, 2026.