Nedavni pokrajinski izbori u Nemačkoj okarakterisani su kao izuzetno važni, jer je krajnja desnica u dve pokrajine završila na prvom mestu, a u jednoj od njih bi mogla i da preuzme vlast. Ali budući istoričari će se možda pre fokusirati na jedan drugi, najvećim delom zanemareni ishod jednog od tih glasanja: po prvi put od završetka Drugog svetskog rata desilo se da u nekoj nemačkoj pokrajini Hrišćansko-demokratska unija (CDU) nije prešla izborni prag od pet odsto. Još gore, taj katastrofalni rezultat ostvaren je u pretežno ruralnoj pokrajini Meklenburg – Zapadna Pomeranija, čiji je ogranak CDU svojevremeno sedam godina predvodila potonja kancelarka Angela Merkel.
Može li CDU da izbegne potpuni kolaps poput onoga kakav su proteklih godina doživele druge zapadnoevropske partije desnog centra? Istorija nudi neke nagoveštaje. Hrišćanska demokratija korene vuče iz 19. veka, kada je na evropskom tlu nastala kao pokret čiji je cilj bio da se katolici zaštite od onoga što je percipirano kao preterano dominantna sekularna država. Sledeći katoličku socijalnu doktrinu pape Lava XIII, koja je ukazivala na mane kapitalizma ali se protivila klasnoj borbi, partije povezane s ovim pokretom izdvajale su se po reformskom pristupu rešavanju problema nejednakosti i osiromašenja, uzrokovanih Industrijskom revolucijom.
Neke hrišćanske demokrate su u iskušenju da kopiraju strategije kulturnog rata kojima pribegava krajnja desnica. Zaboravljaju da je politički model krajnje desnice suštinski nekompatibilan s tradicionalnim demohrišćanskim zalaganjima za društvenu harmoniju
Za razliku od nekih socijalističkih savremenika, međutim, rane hrišćanske demokrate nisu smatrale da odgovor leži u klasnoj borbi. Umesto toga, verovali su da je harmoničnu ravnotežu između rada i kapitala moguće uspostaviti pravednim odnosom prema interesima različitih društvenih grupa. Demohrišćanske partije koje su se širom zapadne Evrope pojavile nakon 1945. istovremeno su bile i žestoko antikomunističke i, najvećim delom, posvećene kreiranju države blagostanja. U Nemačkoj, Italiji i Francuskoj njihova vizija društvene harmonije u središtu je često imala konvencionalnu shvaćenu porodicu.
Povrh toga, a u kontrastu s tradicionalnom desnicom, diskreditovanom usled otvorenog savezništva sa fašistima, hrišćanske demokrate su gajile duboko podozrenje prema nacionalizmu. Dobro su upamtili da su, tek što su formirane kao nacionalne države, Nemačka i Italija krajem 19. veka svoje građane katoličke vere optuživale za manjak patriotizma (polazeći od pretpostavke da njihova primarna lojalnost pripada Vatikanu). Nije bilo slučajno što su vodeći demohrišćani u periodu neposredno nakon okončanja rata, zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer i italijanski premijer Alčide de Gasperi, istovremeno bili i glavne arhitekte evropskih integracija, postavljajući temelje na kojima politički život najvećeg broja Evropljana počiva i dan-danas.
Italijanska Demohrišćanska partija faktički je iščezla posle okončanja Hladnog rata, kada je gubitak onog dela njenog identiteta utemeljenog na antikomunizmu značio kako više neće biti u stanju da preživi korupcionaške skandale u koje je bila upletena. Ali nemačke hrišćanske demokrate – koje su u posleratnom periodu na vlasti provele dve trećine vremena – uspele su da se održe. Kao na konzervativce u Velikoj Britaniji, i na CDU se gledalo kao na nezaobilazni deo ustrojstva: kompetentnu partiju na koju je moguće osloniti se, makar joj i nedostajala vizija i ne bila u stanju da ponudi nešto uzbudljivo. Vlade predvođene CDU su se predstavljale kao samosvesno fleksibilne po pitanju odnosa prema političkim idejama, istovremeno postepeno odbacujući blisku identifikaciju partije s religioznim delom njenog identiteta.
Posledica ovoga bila je da sekularizacija CDU nije nužno dovela i do gubitka podrške birača. Sve dok je novca bilo u izobilju, strategija posredovanja između različitih interesa u nemačkom društvu dobro je funkcionisala. Merkel je, kao protestantkinja, bila poslednji veliki praktičar katoličke socijalne doktrine. Postala je čuvena po tome što bi svakog oponenta neutralizovala vođenjem računa o svim društvenim grupama. Tokom njenih 16 godina na vlasti ovo je bilo olakšano time što se se Nemačka oslanjala na jeftine ruske energente i veliko kinesko izvozno tržište.
Odgovornost za tekuću krizu CDU često se pripisuje kancelaru Fridrihu Mercu, čija je politička agenda prilično nepopularna – kao što je to, pošteno govoreći, i on sam. Ali mnogi od problema s kojima se stranka suočava strukturne su prirode. U praksi testirana politička tehnologija hrišćanskih demokrata više ne funkcioniše dobro kad neko društvo više nije moguće precizno izdeliti na grupe s jasno definisanim interesima. Pokušaj harmonizacije kroz medijaciju previsok je zahtev u političkoj kulturi koje u isto vreme postala i više individualistička i, paradoksalno, polarizovanija.
Osim toga, na hrišćanske demokrate se više ne gleda automatski kao na kompententnu stranku, posebno kada je reč o ekonomiji. Mnogi od zvaničnika koji su loše upravljali krizom izazvanom pandemijom bili su iz CDU, i mada je prošle godine partija pobedila na saveznim izborima, ankete su svejedno registrovale dugoročni gubitak poverenja u nju.
Usled svih tih izazova s kojima se suočavaju, neke hrišćanske demokrate sada su u iskušenju da kopiraju strategije kulturnog rata kojima pribegava krajnja desnica, kao da će im oponašanje njenih narativa o „rodnoj ideologiji“ i drugim navodnim „vouk“ ekscesima pomoći da povrate deo nekadašnjeg konzervativnog, verskog kredibiliteta. Pritom zaboravljaju da je politički model krajnje desnice, utemeljen na produbljivanju podela u društvu i raspaljivanju mržnje prema manjinama, suštinski nekompatibilan s tradicionalnim demohrišćanskim zalaganjima za društvenu harmoniju.
Sve dok je novca bilo u izobilju, strategija posredovanja između različitih interesa u nemačkom društvu dobro je funkcionisala. Merkel je, kao protestantkinja, bila poslednji veliki praktičar katoličke socijalne doktrine
Pozitivna reakcija na encikliku o veštačkoj inteligenciji pape Lava XIV demonstrira da su i oni koji nisu religiozni u stanju da pronađu nešto atraktivno u starovremskoj humanističkoj poruci kojom se naglašava potreba ljudi za stabilnošću i dostojanstvom. Hrišćanske demnokrate bi imale šta da nauče iz papinog pristupa. Imitiranje političkih preduzetnika koji se na hrišćanstvo pozivaju isključivo u kontekstu nacionalne pripadnosti vodi u ćorsokak.
Bliže poenti, Merc bi – kao neko ko je odrastao u Zapadnoj Nemačkoj, i dalje duboko ukorenjenoj u Adenauerovu viziju – mogao da pokuša da povrati proevropsko nasleđe partije koju predvodi. U situaciji u kojoj je Evropa izložena američkim, ruskim i kineskim napadima, trebalo bi da se distancira od svakodnevnih domaćih prepucavanja oko ekonomske politike i migracija (što je plan na kome, šta god da uradi, nikad neće zadovoljiti krajnju desnicu). Njegova misija trebalo bi da bude da zajedno s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom – kome je na spoljnopolitičkom planu još preostalo nešto političkog kapitala – i drugim evropskim liderima radi na tome da kontinentu obezbedi dugoročnu bezbednost.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
