U velikom hitu osamdesetih godina prošlog veka, muzičar Fil Kolins u spotu za pesmu Jesus He Knows Me prikazuje harizmatičnog televizijskog propovednika, ofarbane kose, koji se predstavlja kao duboko religiozan, dok veru zapravo koristi kao sredstvo za medijski uticaj i sopstvenu samopromociju radi ličnog bogaćenja pod maskom božanskog autoriteta.
Najveća ironija ove pesme, izražena u refrenu Jesus, He knows me, and He knows I’m right (Isus zna ko sam ja i zna da sam u pravu), više od trideset godina kasnije dobija nove oblike. Ona danas deluje kao gotovo savršen interpretativni okvir za razumevanje političkog stila američkog predsednika Donalda Trampa, koji se ovog puta sukobljava ni manje ni više nego sa poglavarom Rimokatoličke crkve – personifikacijom institucije koja već više od dve hiljade godina polaže pravo na univerzalni autoritet.
Duboki konflikt
Konkretno, uoči uskršnjih praznika, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Tramp upustio se u otvoreni verbalni napad na papu Lava XIV, prvog američkog pontifa, čime je ušao u istoriju kao jedan od retkih svetskih lidera koji se tako direktno i izazivački suprotstavio poglavaru Svete stolice. Taj verbalni duel, koji je Tramp inicirao, više se ne može svesti na uobičajena neslaganja kakvih je u odnosima papa i američkih predsednika bilo i ranije, najčešće po pitanju abortusa ili američkog mešanja u latinoameričke političke prilike, imajući u vidu da su to zemlje sa najvećim brojem katoličkih vernika.
U sukobu pape i američkog predsednika reč je o pokušaju uspostavljanja novih pravila o tome ko ima pravo da definiše moralni okvir savremenog sveta — a u toj viziji Tramp ne vidi mesto ni za koga drugog osim za sebe
Istovremeno, ovaj sukob prevazilazi i aktuelni kontekst američko-izraelskih napada na Iran, koji su poslužili kao povod za zaoštravanje odnosa između Vašingtona i Vatikana. Trampovi nekontrolisani oštri istupi protiv pape Lava XIV ukazuju na dublji i kompleksniji konflikt, koji nadilazi čak i zamršene geopolitičke interese velikih sila na Bliskom istoku.
U osnovi, reč je o pokušaju uspostavljanja novih pravila o tome ko ima pravo da definiše moralni kao i svaki drugi okvir savremenog sveta – a u toj viziji Tramp, sasvim očekivano, ne vidi mesto ni za koga drugog osim za sebe. U tom tonu odjekuje i njegova izjava da „nijedan Amerikanac nije mogao postati papa dok ja, Donald Tramp, nisam postao predsednik“, čime lični politički uspon simbolički uzdiže na nivo istorijske prekretnice i daje mu elemente značaja gotovo biblijskih razmera.
U senci propalih mirovnih pregovora između SAD i Irana u Islamabadu i uskršnje poslanice iz Vatikana, uspostavlja se gotovo ritualni paralelizam događaja. Dok se na jednoj strani navodno vode pregovori o deeskalaciji, na drugoj se izgovaraju reči koje nose univerzalni moralni ton, ali istovremeno daju snažnu političku poruku.
Papina poruka, izrečena u duhu liturgijske uzdržanosti, kao što se i očekuje od crkvenog velikodostojnika na praznik Cveti – dan kada je prema hrišćanskom verovanju Isus ušao u Jerusalim kao glasnik mira, ostaje verna tradiciji poziva na mir i razumevanje. U političkom prevodu na Trampov jezik, papina miroljubiva poruka, međutim, dobija sasvim drugačije tumačenje. Ona izaziva njegov bes jer je on razume kao direktnu kritiku američke spoljne politike na Bliskom istoku. A pošto se doživljava kao vlasnik američke države i svih njenih građana, to je udarac na njegov ego.
U političkom prevodu na Trampov jezik papina miroljubiva poruka, dobija sasvim drugačije tumačenje. Ona izaziva njegov bes jer je on razume kao direktnu kritiku američke spoljne politike na Bliskom istoku
Takva reakcija je tipično trampovska. On se javlja iz aviona, na svoj način, preko društvenih mreža i pred kamerama. Tom prilikom papu opisuje kao osobu koja „voli kriminalce“, kao nekoga ko ne razume međunarodne bezbednosne pretnje, kao slabića (kao da je papa neki bokser ili kandidat za predsednika u nekoj banana republici), a u posebno apsurdnom tonu nije propustio da pomene kako više ceni papinog rođenog brata Luisa Prevosta, čoveka bez ikakve javne funkcije i globalnog značaja, bivšeg marinca i IT stručnjaka.
Katolici kao oslonac republikanaca
U toj seriji bizarnih izjava, sukob prestaje da bude diplomatski, ako je to ikada i bio. On postaje ontološki: pitanje više nije šta papa govori, već da li on uopšte ima legitimitet da govori o prilikama u svetu u kojem Sjedinjene Američke Države sprovode strategiju sile i Trampove samovolje.
Stvar postaje dodatno zamršenija i još manje razumljiva ako se podsetimo da se u pozadini tog, sada narušenog odnosa, nalazi i složena politička aritmetika američkog društva. Šta li o Trampovim napadima na papu misle katolici koji čine između 50 i 55 miliona građana Sjedinjenih Država, odnosno približno 19 do 23 procenta ukupnog stanovništva, što ih čini značajnim delom biračkog tela? Prema istraživanju AP VoteCast, Tramp je na izborima 2024. godine osvojio oko 55 odsto glasova katolika, čime se dodatno potvrđuje da, uprkos povremenim tenzijama sa Vatikanom, ovaj deo biračkog tela ostaje stabilan oslonac republikanaca.
Na sve ovo dodatno se nadovezuje i još izraženiji uticaj koji imaju radikalni protestantski i evangelistički krugovi unutar američke desnice. U tom političko-religijskom ekosistemu, religija i politika nisu odvojene sfere, već duboko preklopljeni sistemi međusobne podrške i legitimizacije. Ruka ruku mije. Do krajnjih granica ratoborni američki ministar odbrane Pit Hegset, po celom telu tetoviran simbolima krstaških ratova, javno poziva građane da se mole za pobedu u Iranu „u ime Isusa Hrista“, dok Tramp, upitan o božanskoj podršci ratnim odlukama, odgovara: „Da – jer je Bog dobar.“ U takvom diskursu, ratne intervencije i političke eskalacije su ne samo strateški politički potezi, već i moralno opravdane akcije, jer po njima izgleda da je američki bog simpatizer MAGA pokreta i nosi crveni bejzbol kačket.
Šta li o Trampovim napadima na papu misle katolici koji čine između 50 i 55 miliona građana Sjedinjenih Država, odnosno približno 19 do 23 procenta ukupnog stanovništva, što ih čini značajnim delom biračkog tela
Upravo se tu otvara prostor za Trampovu digitalnu ikonografiju, koja na mreži Trut Soušl poprima gotovo paralelnu političko-religijsku estetiku. Tamo se pojavljuju slike generisane veštačkom inteligencijom (AI) na kojima je Tramp prikazan u hristolikim pozama: sa oreolom iznad glave u kompozicijama koje podsećaju na renesansno religijsko slikarstvo. Na tim prikazima on se pojavljuje kao figura iscelitelja – kao neko ko polaže ruke na bolesne, dok mu se blagonaklono osmehuje medicinska sestra sa stetoskopom – ili kao centralni lik u scenama koje sugerišu spasenje, obnovu i moralni preokret, uz simbole poput Kipa slobode ili Bele kuće u pozadini. Bez eksplicitne tvrdnje, te slike funkcionišu kao vizuelna retorika: Tramp kao mesija, kao spasitelj, kao figura izbavljenja u svetu političke nesigurnosti. A iznad svega užasan kič. Ipak nakon kritika dela javnosti, takvi postovi su ekspresno uklonjeni, uz lakonsko objašnjenje da je autor zapravo želeo da sebe predstavi kao medicinskog radnika – jer, kako navodi, „pomaže ljudima da se bolje osećaju“.
Različiti autoriteti
Sukob pape i Trampa, u trenutku pisanja ovog teksta, očekivano je negativno komentarisao zvanični Rim – pre svega italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja inače pokazuje naklonost ka Trampu, ali i, pomalo neočekivano, predsednik Irana Masud Pezeškijan, čime je cela situacija dobila dodatnu geopolitičku dimenziju i razjarila „ratne jastrebove“ okupljene oko američkog predsednika.
Papa Lav XIV, s druge strane, zadržava institucionalni ton i dosledno izbegava personalizaciju sukoba – jer on, naprosto, jeste papa. Tokom leta ka Alžiru, u svojoj prvoj papskoj poseti Africi, poručio je novinarima da „nema nameru da ulazi u raspravu sa Trampom“, da ga se ne plaši i da nije političar već da mu je zadatak da prenosi poruku mira. U tom kontrastu jasno se ocrtava razlika između dva tipa autoriteta: jednog koji počiva na uzdržanosti i kontinuitetu, i drugog koji se hrani prisutnošću na javnoj sceni po svaku cenu.
Na svojoj mreži Trut pojavljuju se slike generisane veštačkom inteligencijom na kojima je Tramp prikazan u hristolikim pozama: sa oreolom iznad glave u kompozicijama koje podsećaju na renesansno religijsko slikarstvo
U katoličkoj tradiciji, samoprikazivanje u hristolikom obliku smatra se teološki upitnim – granica između umetničke reprezentacije i bogohuljenja na suptilan način je postavljena. Međutim, u savremenom digitalnom prostoru te granice postaju sve fluidnije, jer simboli više ne funkcionišu isključivo unutar jakih bedema institucija, već postoje i u okviru algoritamske cirkulacije i logike vidljivosti na društvenim mrežama. Vremena su se promenila. U tom okviru, sukob između pape Lava XIV i Donalda Trampa prestaje da bude lični ili diplomatski incident — on postaje simptom dublje transformacije odnosa između religije i politike u savremenom digitalizovanom društvu koje nikoga više ne ostavlja pošteđenim, pa čak ni naslednika Svetog Petra.
Sudar dve logike
U kontekstu međusobnog sukoba dva najmoćnija i najuticajnija Amerikanca na već dovoljno konfliktnoj i polarizovanoj svetskoj društvenoj sceni, ispostavlja se da ovo nije tek sukob ličnosti, već sudar dve logike i dva ključna sistema vrednosti. S jedne strane imamo instituciju crkve koja propoveda da se ljudsko ispoljavanje moći mora ograničiti da bi svet opstao. S druge strane imamo političare koji veruju da se moć mora neprestano obnavljati i testirati da bi delovala.
Između te dve logike danas gotovo da nema mosta. A među institucijama koje pretenduju na pravo za univerzalni autoritet i mudrost, činjenica je da jedna ima prednost od stotinu vekova iskustva i preživljavanja u najrazličitijim situacijama. Na ljudima je da odluče kojoj će se strani privoleti.
