Nakon što je Izrael početkom aprila vazdušnim napadom uništio konzularnu zgradu pri ambasadi Irana u Damasku, ubivši pritom osmoro pripadnika Al Kuds brigade, elitne jedinice Revolucionarne garde Irana, znalo se da će zvanični Teheran nekako uzvratiti. I, kada je s njegove teritorije prema Izraelu poletelo oko tri stotine dronova i raketa, u spektaklu unapred osmišljenom da ne uzrokuje značajnu materijalnu štetu i gubitak ljudskih života, očekivano su usledile osude lidera G7 i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Valja primetiti da su slične reakcije nakon prethodnog raketiranja područja iranske ambasade u glavnom gradu Sirije izostale.
Ambasador stalne misije Izraela pri UN Gilad Erdan je u zapaljivom govoru održanom u ponedeljak podsetio međunarodnu zajednicu da od početka svog mandata upozorava na poteze Irana – koje ocenjuje kao dostojne Hitlera i nedostojne međunarodne politike – a Teheranu je poručio da Izrael nije „žaba u loncu kipuće vode“, već „nacija lavova“.
Neko se u njegovoj publici sigurno setio fraze skovane u klanici Prvog svetskog rata, prema kojoj je britanska pešadija dobila epitet „lavova koje predvode magarci“. Možda upravo premijer Velike Britanije Riši Sunak, koji je učestale pozive na obostranu uzdržanost – slične onima koje su upućivali i generalni sekretar UN Antonio Gutereš, nemački kancelar Olaf Šolc i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, između ostalih – ipak zabiberio konstatacijom da „Izrael ima pravo na samoodbranu“. Slična opaska je u slučaju Irana, ponovo očekivano, bila izostala.
Kao što Izrael pod trenutnom upravom neće obustaviti masakr nad Palestincima u Pojasu Gaze i neće preko noći zaboraviti odakle dolazi najveća pretnja, tako ni Iran izvesno neće sedeti skrštenih ruku
Kako bilo, vesti da su u noći između četvrtka i petka izraelski dronovi izvršili napad na teritoriju Irana podsetila je na magarce iz pomenute fraze.
Državna novinska agencija Fars objavila je da su u blizini vojne baze Šekari u pokrajini Isfahan odjeknule tri eksplozije, a portparol iranske svemirske agencije Hosein Dilarijan rekao je da je nekolicina dronova uspešno oborena. Isfahan nije samo drugi po veličini grad centralnoazijske regionalne sile, već je i administrativni centar pokrajine u kojoj se nalaze nuklearna postrojenja koja, kažu svi, nisu bila oštećena.
Izraelski ministar za nacionalnu bezbednost, ekstremni desničar Itamar Ben-Gvir – isti onaj koji je u „uvođenju smrtne kazne za palestinske zatvorenike“ video „rešenje za prenaseljenost izraelskih zatvora“ – napad na Iran je na društvenoj mreži X, nekadašnjem Tviteru, prokomentarisao jednom rečju koja se uz ograde da prevesti sa „slabašno“, što je dovelo do velikog nezadovoljstva. Dok jedni smatraju da je kritikovao IDF, drugi veruju da je želeo da kaže da je ipak trebalo oštetiti nuklearna postrojenja, pa kud puklo.
Šef italijanske diplomatije Antonio Tajani saopštio je u petak da su glavešine Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) obavestile Sjedinjene Američke Države da će sprovesti napad malo pre nego što su dronovi uopšte poleteli. Podsećanja radi, iranski zvaničnici su Vašington obavestili o poletanju svojih raketa i dronova puna 72 časa pred napad. Sada, nakon što je nebo nad Isfahanom „zasijalo“, iz Teherana stižu poruke da se neće svetiti Tel Avivu, makar ne odmah, jer nemaju dokaze da napad nisu izveli ubačeni elementi s teritorije samog Irana. Istini za volju, ni Tel Aviv nije želeo da odmah komentariše svoju eventualnu odgovornost za napad, pa se čini da nastaje prostor za makar privremenu deeskalaciju.
No, to i jeste problem – ako su i Iran i Izrael svojim reakcijama više pokazivali mišiće nego prizivali čeoni sukob, opravdano je zapitati se koliko nas sitan detalj tačno deli od šireg konflikta. Jer, kao što Izrael pod trenutnom upravom neće obustaviti masakr nad Palestincima u Pojasu Gaze i kao što neće preko noći zaboraviti odakle dolazi najveća pretnja, tako ni Iran izvesno neće sedeti skrštenih ruku. Možda neće raketirati Izrael, ali će svoje prisustvo pojačati korišćenjem grupa koje u regionu operišu pod njegovim pokroviteljstvom. Među njima su jemenski Huti i Hamas, različite grupacije u Siriji, ali i od svih pobrojanih daleko najmoćniji libanski Hezbolah.
Isto tako, teško je ne zapitati se u kom bi se smeru dešavanja na Bliskom istoku odvijala da su reakcije zapadnog dela međunarodne zajednice suprotne – recimo, da su Iranu nakon napada na ambasadu u Damasku poručile da ima pravo na samoodbranu, a da su osuđivale korake Izraela i nejasno pozivale na smirenost.
Benjamin Netanijahu je zapadnim diplomatama poručio da se od kopnenog ulaska na teritoriju gradića Rafe, u čijoj okolini živi oko milion izbeglica iz ostat(a)ka Pojasa Gaze, nije odustalo
U tom ključu valja čitati i odluku američke misije pri SB UN da u četvrtak uloži veto na odluku ostalih članica da Palestini umesto statusa države-posmatrača, koji je dobila 2012. godine, bude odobreno punopravno članstvo, čime bi bila priznata kao država. Šuškalo se po kuloarima da su predstavnici američke misije tokom prethodnih dana pokušavali da pridobiju neke inostrane kolege da glasaju protiv predmetne odluke, ali da u tome nisu uspeli. Saldo je izgledao ovako: od petnaest članica SB, dvanaest je glasalo za, Velika Britanija i Švajcarska su bile uzdržane, a Amerika je… pa, podržala Izrael.
Očekivani razvoj situacije, ali je objašnjenje zamenika američkog ambasadora pri UN Roberta Vuda dodalo gorak ukus cinizma – ne protivimo se mi rešenju koje podrazumeva postojanje dve države, štaviše, rekao je, ali to rešenje mora da proistekne iz diplomatskih napora koji trenutno naprosto ne postoje. Konteksta radi, Benjamin Netanijahu je istog dana zapadnim diplomatama poručio da se od kopnenog ulaska na teritoriju gradića Rafe, u čijoj okolini živi oko milion izbeglica iz ostat(a)ka Pojasa Gaze, nije odustalo.
Gutereš je kritikovao odluku američkih predstavnika, rekavši da skorašnje tenzije na relaciji Teheran -Tel Aviv „još veći značaj daju znakovima dobre volje kojim bi se došlo do trajnog mira između Izraela i potpuno nezavisne, održive i suverene palestinske države“.
