Kako se zove osoba koja četrnaest godina beži od TV duela, a petnaeste godine, kad mu studenti okrenu leđa, ogorčeno kuka: demokratski principi nalažu da razgovaramo! To se zove – radikalska politička kukavica.
Sam kukavičluk tu i nije najveći problem. Davno je to Jovan Dučić objasnio: takvi političari su opasni po državu „ne zato što se ničega ne plaše, jer su oni kukavice, nego zato što se ničega ne stide“.
I zaista, u taj opis se prilično dobro uklapaju mnoge izjave dojučerašnjeg predsednika Srbije, od one iz 2020, „nemojte da lažete, niko nije rekao da je ovo najsmešniji virus“, ili one iz 2016. o tome da niko u Hercegovačkoj nije nosio fantomke, ili tvrdnje iz 2023. da „nikome nije obećao“ objavljivanje snimka iz Doljevca… Da ne zaboravim i ovogodišnju, antologijsku: „Laž o zvučnom topu – to je najstrašnija laž u poslednjoj deceniji.“
Imamo posla sa radikalskom političkom kukavicom, a Jovan Dučić je davno objasnio da su takvi političari opasni po državu „ne zato što se ničega ne plaše, jer su oni kukavice, nego zato što se ničega ne stide“
Upravo za ovakve političare, Zoran Đinđić je ravno pre trideset godina govorio: „Onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i klevete, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše, onda ste do grla u blatu i onda kažu: Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla.“
Pa ipak, pošteno govoreći, ni poniženja koja Vučić priređuje svojim najbližim partijskim saradnicima nisu ni slabija, a ni nežnija. Ne tako davno, na skupu naprednjaka u Šumicama, sve prisutne je nazvao ništarijama – od ministara do direktora i lokalnih funkcionera, i u lice im sasuo da su – škart i otpad.
Sećam se, Siniša Mali je spustio pogled, Selaković okrenuo glavu, ostali se sve tiše smejuljili, a sadašnji gradonačelnik Šapić zapanjeno gledao u prisutne, kao da pita – ma šta je ovo, ljudi? Da je tada taj olimpijski vaterpolista i reprezentativac istog trenutka napustio taj skup, ne bismo danas gledali šta vlast čini od ljudi, naročito onih slabije pameti, živaca ili karaktera.
I dakle, šta svaki duel sa Vučićem i njegovim političkim krdom neizostavno donosi? Dve stvari su tu važne. Prva: u raspravi nisu važni argumenti, niti je tim ljudima cilj da u njih uvere bilo sagovornika, bilo publiku. Druga, još važnija: njihov cilj je da sagovornika – oblate. A blato se kasnije, iz emisije u emisiju, reciklira, pamti i prepričava, kao narodna pesma. Siniša Mali je, eto, pre neki dan optuživao Dejana Šoškića, bivšeg guvernera, da je baš on odgovoran za zadatke koje je upravo Mali obavljao u vladi demokrata! Jedino je preskočio da Šoškića jasno nazove žutim lopovom – mada, priznajem, sve je izgledalo da će to i uraditi.
Pošteno govoreći, ni poniženja koja Vučić priređuje najbližim partijskim saradnicima nisu ni slabija, a ni nežnija. Ne tako davno, na skupu u Šumicama, sve prisutne je nazvao ništarijama, od ministara do direktora i lokalnih funkcionera, i u lice im sasuo da su – škart i otpad
No, izbori su pred vratima, i ne treba biti naivan, obe strane – i studenti i Vučič – biće nemilosrdne. Vučić je već spreman i glasno se hvali da bi očas posla razoružao desetoricu ljudi sa uperenim pištoljima i da mu to „ne bi bilo prvi put“. A pokazao je da ume i da glumi samog sebe u nizu izbornih reklama, u dve je čak i pevao. I Vjerica Radeta se oglasila – trebalo bi, kaže, ukinuti Fakultet dramskih umetnosti, to je leglo nepotizma i netalentovanih glumaca, a ne fakultet. Ona zna.
I šta čovek sa tim da radi? Isto ono što i prvi na studentskoj listi – da ih sve ignoriše. Ništa za njih nije nemilosrdnije.
