Pedru Sančesu sigurno nije nepoznata izreka Tanto va el cántaro a la fuente que al final se rompe, čije je značenje i bukvalno i figurativno istovetno onoj ovdašnjoj koja kaže kako krčag ide na vodu dok se ne razbije. Svejedno, bilo je izvesno da, u po njegovu vladu već duže vreme nepovoljnim okolnostima, španski premijer i lider Socijalističke radničke partije (PSOE) neće propustiti šansu koja mu se iznenada ukazala da barem pokuša da se, još jednom, izvuče iz naizgled bezizlazne situacije i tok događaja okrene u svoju korist – i to raspisivanjem prevremenih izbora.
Šta i ima da izgubi u situaciji u kojoj ga (takođe ne prvi put) mnogi već otpisuju? Nakon osam godina na čelu vlade, nekoliko meseci kraće ili duže na vlasti ne pravi naročitu razliku, pošto se redovan termin održavanja izbora ionako primakao: morali bi da uslede najkasnije do kraja narednog leta. Ovako je, zakazivanjem glasanja za 29. novembar, izbore na kojima bi bio ocenjivan učinak njegove vlade (što je ispit koji, uprkos nekim nepobitnim uspesima na ekonomskom planu, izvesno ne bi prošla) pretvorio u izjašnjavanje o načinu rešavanja problema koji većina građana Španije trenutno smatra najvažnijim, krizom priuštivog stanovanja. U kom slučaju, nada se premijer, socijalisti i njihovi partneri sa levice na ovim izborima ipak imaju kakve-takve šanse.
Odbacivanje vladinih mera kojima bi bio olakšan položaj podstanara Sančes sada gleda da okrene protiv desnice, pretvarajući izbore u odmeravanje snaga između onih koji hoće da im pomognu, i onih koji to ne žele
Jer ta kriza je, ako već ne u realnosti onda svakako u svesti velikog broja Španaca, eskalirala otkako se u septembru saznalo za slučaj 87-godišnje Madriđanke Marije del Karmen Abaskal, prisilno iseljene iz stana u kome je živela duže od 70 godina jer nije mogla da plaća lihvarski uvećanu kiriju koju joj je odredio vlasnik prostora, jedna investiciona firma: i kad je prvobitno povećanje sa 500 na 2.650 evra svedeno na 1.650 evra, ta suma je i dalje za 300 evra premašivala iznos njene penzije. Ovaj šokantni slučaj nije samo pokrenuo talas građanskih protesta širom zemlje, od kojih je najveći bio onaj u Madridu, čiji centralni trg, Puerta del sol, otad zauzima šatorsko naselje koje su tu podigli aktivisti. Ključni događaj koji će dovesti do Sančesove odluke o raspisivanju izbora bio je ipak neuspeh vlade da kroz donji dom parlamenta po kratkom postupku progura dva zakonska akta kojima je trebalo obezbediti bolju zaštitu podstanara, uz ostalo uključujući privremenu zabranu prisilnog iseljavanja ranjivih kategorija građana u naredne četiri godine i dvogodišnje produženje važenja ugovora o izdavanju koji ističu pre 2028.
Čim su glasovima poslanika vodeće opozicione stranke, konzervativne Narodne partije (PP), krajnje desnog Voksa i nacionalista iz Zajedno za Kataloniju (regionalne partije koja već neko vreme Sančesovom kabinetu više ne obezbeđuje parlamentarnu podršku koju je premijer s njom dogovorio na početku aktuelnog mandata) obe vladine inicijative odbačene, istog trena krenula je priča kako će Sančes ovo gledati da iskoristi protiv desnice, raspisivanjem prevremenih izbora i njihovim pretvaranjem u odmeravanje snaga između onih koji podstanarima hoće da pomognu, i onih koji to ne žele.
To se i dogodilo. Ni puna tri dana kasnije, premijer je saopštio odluku o izlasku na birališta u novembru, a problem priuštivog stanovanja ima centralno mesto u predizbornim debatama. Da ova tema dominira dodatno su doprineli vodeći sindikati i Marikarmen – kako je, poput njenih komšija, počela da je oslovljava i čitava Španija. UGT i CCOO, najveći sindikati u zemlji koji 14 godina nisu zajednički pozvali na generalni štrajk, sada su učinili upravo to, zakazujući ga za 11. novembar; dok je gđa Abaskal, nakon što je iz bolnice u koju je posle iseljavanja smeštena pružila podršku demonstrantima, tamo iznenada i preminula. Nije dočekala najavljeni povratak u stan u kome je provela život, ali je zato osigurala da njeno ime i sudbina postanu još moćniji simboli borbe protiv kapitalističke pohlepe.
Pomeranje fokusa sa svih drugih tema na stambenu krizu je, dakle, posledica pre svega sticaja okolnosti i toka događaja pokrenutog profiterskim iživljavanjem nad jednom madridskom staricom, te revoltom koju je njen slučaj izazvao; Sančes samo nije propustio da u tom toku događaja uoči političku priliku za skretanje pažnje sa svega ostalog. Prvenstveno sa korupcionaških afera (od kojih bi neke, doduše, mogle da se ispostave i kao montirane) u koje su upleteni ljudi iz njegovog najbližeg okruženja, uključujući i ono porodično; te sa migrantskog pitanja, ponajviše situacije u Seuti gde je, posle letošnjeg upada preko 70.000 Marokanaca u tu špansku eksklavu na afričkom tlu u samo dva dana, i dalje zaglavljeno još nekoliko hiljada nesuđenih imigranata, što komplikuje i zagorčava život lokalnog španskog stanovništva, a Voksu pred glasanje na dnevnom nivou obezbeđuje svež propagandni materijal.
Ali koliko god brojni Španci sada bili ljuti na PP i Voks zbog demonstrativnog odbijanja da podrže pomenute vladine mere kojima bi se makar donekle i privremeno olakšala pozicija podstanara, stoji i da je levičarska vlada evidentno propustila da se rešavanju tog problema prilježnije posveti, iako je odavno svesna njegovih razmera. Nakon što je 2023. Sančes obećao obezbeđivanje sredstava za 184.000 socijalnih stanova, recimo, a godinu dana kasnije samo njih 14.000 bilo spremno da bude „stavljeno na raspolaganje“; zvanični podaci o ovome od tada nisu objavljivani. Zato nije verovatno da će, posle svega drugog što je Sančesovoj vladi potkopalo kredibilitet, njen neuspeli pokušaj da na brzinu progura zakonske mere koje bi pomogle podstanarima na birače uticati u tolikoj meri da se promeni izborna sreća socijalista i njihovog koalicionog partnera, levičarske koalicije Sumar, pa tako i očekivani ishod glasanja. A sva predviđanja kažu isto: da će na izborima najviše glasova osvojiti narodnjaci, te da će, pošto sami neće moći da formiraju novu vladu, prvi od okončanja Frankove diktature i na centralnom nivou ući u koaliciju s krajnjom desnicom. (PP i Voks vlast već dele u četiri od 17 španskih autonomnih zajednica.) Neki bi možda ovde ukazali na to kako je i 2023. PP završio na prvom mestu, pa su vladu na kraju ipak sastavili socijalisti; ali pošto su narodnjaci ovog puta rešeni da vladu prave s Voksom, reklo bi se kako to poređenje ničemu ne služi.
Ukoliko bude tako kako se predviđa, teško da će najdesnija španska vlada od obnavljanja demokratije biti ta koja će problem priuštivog stanovanja učiniti podnošljivijim. PP se drži neoliberalne mantre po kojoj je univerzalno rešenje za stambenu krizu puka izgradnja stanova, ignorišući činjenicu da obilje stambenih jedinica u ponudi samo po sebi nema nikakvog pozitivnog efekta na priuštivost stanovanja ukoliko se svi ili gotovo svi prodaju po tržišnim cenama i mogu da ih kupe samo oni kojima je to način da okrenu pare, a ne egzistencijalna potreba: velike korporacije i imućni pojedinci. Lider narodnjaka Albert Nunjes Feiho tvrdi da će ih nova vlada s njim na čelu graditi 200.000 godišnje, što ne deluje kredibilno: prema podacima španske centralne banke, zemlji trenutno nedostaje 750.000 stanova, a već do 2028. očekuje se da će taj manjak iznositi više od milion. (Centralna vlada je 2023. regionalnim i lokalnim vlastima dala značajna ovlašćenja na planu stanogradnje, između ostalog i s ciljem da se tržište preoblikuje u skladu s javnim interesom. Ali samostalnost koju te niže instance vlasti imaju često se manifestuje kao ignorisanje inicijativa centralnih vlasti; pa se, na primer, u Madridu – već dugo u rukama PP – i dalje gradi kao na Divljem zapadu, u interesu krupnog kapitala, a na štetu građana sa nerešenim stambenim pitanjem.)
Možda je na prvi pogled iznenađujuće da je problem priuštivog stanovanja postao tako krupno socio-političko pitanje u zemlji u kojoj, prema zvaničnim statističkim podacima, više od 73 odsto domaćinstava u potpunosti ili delimično poseduje nekretninu u kojoj živi (48,9 odsto su vlasnici, njih 22,4 odsto je na putu da to postane kad otplate kredit). Ali ovi podaci ni izbliza ne nude kompletnu sliku. Za one koji stan nemaju situacija se u poslednjih deset godina dramatično pogoršala: podaci se od izvora do izvora razlikuju, ali se najčešće navodi da je cena iznajmljivanja od 2015. do 2025. porasla za preko 80 odsto, dok su zarade u tom periodu povećane za 30 procenata. Ovim su, predvidljivo, najteže pogođeni oni uzrasta između 18 i 34 godine: takođe prema zvaničnim podacima, njih čak 69 procenata i dalje živi s roditeljima, jer i ako su zaposleni svejedno ne zarađuju dovoljno da bi sebi mogli da priušte ni iznajmljivanje, a kamoli kupovinu stana.
Cena iznajmljivanja stanova od 2015. do 2025. porasla je za preko 80 odsto, dok su zarade u tom periodu povećane za 30 procenata. Prema podacima centralne banke, Španiji trenutno nedostaje 750.000 stanova, a već do 2028. očekuje se da će taj manjak iznositi više od milion
Dodaju li se ovome velika navala na urbane centre – u istom desetogodišnjem periodu Madrid je narastao za 793.000, Barselona 556.000 a Valensija za 279.000 stanovnika – i eksplozija kratkoročnog zakupa stanova iz godine u godinu sve brojnijim turistima, čime se dodatno sužava broj raspoloživih a priuštivih stanova za izdavanje (voksovci bi, dabome, ovome dodali još i stanove u kojima žive stotine hiljada imigranata koje je Španija za to vreme apsorbovala), postaje još jasnije zašto su mladi Španci, kao i oni najstariji poput Marikarmen Abaskal, danas toliko ranjive socijalne kategorije. A levica je, da se još jednom ponovi, na centralnom nivou na vlasti poslednjih osam godina – i to je teško prenebregnuti i kada se, kao što mora, ima na umu to da je Španija izrazito decentralizovana zemlja, te da se stoga mnogo toga dešava i rešava na nivou autonomnih zajednica ili nižem.
Svejedno, socijalisti i ostali na španskoj levici jedini su koji nude smislene mere za poboljšanje položaja podstanara, onih koji bi tek trebalo da započnu samostalne živote, i onih koji su valjda zaslužili barem toliko da svoje poslednje dane provedu na miru. I od toga za koga će svi oni 29. novembra glasati moglo bi da zavisi hoće li po tom pitanju u dogledno vreme imati čemu da se nadaju.
