Godinama je ruska propaganda širila neistinite narative o biološkim laboratorijama u Ukrajini, tvrdeći da se u njima razvijaju patogeni projektovani isključivo protiv etničkih Rusa koje prenose posebno utrenirani golubovi, da bi naposletku odjeknula vest o potencijalnom širenju kuge iz same Rusije. Osim toga, ruske bot mreže su aktivno učestvovale u širenju antinaučnog skepticizma i panike povodom vakcinacije u inostranstvu tokom prethodnih epidemija, dok je na unutrašnjem planu Kremlj sprovodio strogu kampanju imunizacije. Strategija usmerena na izazivanje nestabilnosti i sejanju straha u demokratskim društvima na kraju je proizvela kontraefekat tamo odakle je i potekla – sada ti isti izluđeni delovi društva strahuju da će ih pokositi kuga kao da nikad nogom nisu kročili dalje od srednjeg veka, te da su im antibiotici nepoznat pojam.
Skrivanje informacija
Iznenadna smrt dvadesetosmogodišnje laborantkinje Darje Šipilove početkom oktobra u sibirskom gradiću Šelehovu, nedaleko od Irkutska, pokrenula je talas spekulacija o pojavi plućne kuge, uvođenju karantina i potencijalnoj izloženosti stotina građana infekciji. Pomenuti događaj podstakao je i teorije o razvoju biološkog oružja, što direktno preslikava matricu same ruske propagande. Medijskim prostorom je dominirala teza da je Šipilova u laboratoriji Irkutskog istraživačkog instituta za borbu protiv kuge slučajno razbila epruvetu sa uzročnikom bolesti, mada je ta tvrdnja malo verovatna u doslovnom smislu, budući da savremene laboratorije odavno ne koriste staklenu ambalažu tog tipa.
Sa druge strane, teorija o laboratorijskom akcidentu u širem kontekstu ostaje moguća. Ruske zdravstvene vlasti su kao primarni uzrok smrti navele pneumoniju nepoznatog porekla, odbijajući da priznaju prisustvo kuge, kao i njenu laboratorijsku genezu. Bez obzira na te tvrdnje, nadležne službe su izolovale regionalnu bolnicu, stavile pod medicinski nadzor osobe iz kruga kontakata preminule i uvele restriktivne mere u okolnim ustanovama. Usled prikrivanja informacija o samom incidentu, što predstavlja prepoznatljiv obrazac diktatorskih režima, spekulacije i neprovereni narativi preuzeli su vodeću ulogu u informisanju javnosti.
Nemoguće je ignorisati rusko nasleđe zataškavanja i neprekidni razvoj biološkog naoružanja. Iz tog razloga, optužbe iz Moskve, kao i uveravanja koja odatle stižu, nikada ne treba prihvatati naslepo
Ruske vlasti su uveravale javnost da je epidemiološka situacija stabilna i da u uzorcima preminule nisu pronađeni mikroorganizmi povezani sa njenim radnim mestom. Deo ranije objavljenih izveštaja o pojavi kuge u međuvremenu je u potpunosti uklonjen sa ruskih medijskih platformi, sa ciljem brisanja tragova o incidentu. Bilo je prekasno – zapadni mediji su preuzeli informacije od ruskih kolega, a centralnoazijske države momentalno su pooštrile sanitarnu i karantinsku kontrolu na letovima iz Rusije. Jedina evropska zemlja koja ima direktnu vazdušnu poveznicu sa Rusijom, a to je Srbija, nije se usudila na takav postupak. Valja spomenuti da je početkom ove godine na sličan način zataškana teška bolest među stočnim grlima u Sibiru. Tom prilikom, lokalnom stanovništvu je oduzimana i uništavana stoka, bez zvaničnog priznanja da je reč o opasnoj i zaraznoj bolesti, već uz obrazloženje da se radi o običnoj bakterijskoj infekciji.
Osnovni problem ovakvog pristupa leži u činjenici da se poverenje ne može uspostaviti dekretom, naročito kada se zahteva prihvatanje zvaničnog objašnjenja nakon što su već primenjene rigorozne restriktivne mere bez detaljnog obrazloženja uzroka uzbune, pritom uzimajući u obzir naviku ruskih vlasti da obmanjuju javnost. Do 8. oktobra karantin je ukinut, sve osobe pod medicinskim nadzorom su otpuštene, a regionalne vlasti su saopštile da blizu pet hiljada laboratorijskih analiza nije otkrilo prisustvo opasnih patogena. Tačnu prirodu incidenta nemoguće je utvrditi usled sistematskog prikrivanja dokaza sa ruske strane, što je izazvalo oštre kritike međunarodnih institucija, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Bez obzira na to, mere ograničenja su, po svemu sudeći, dale rezultate i dalje širenje opasnosti je u ovom trenutku zaustavljeno. Međutim, otvara se pitanje na koji način se ovaj incident uklapa u širi narativ o biološkim pretnjama kojim Moskva godinama manipuliše na međunarodnoj sceni.
Ruska propaganda kontinuirano je optuživala Ukrajinu i zapadne države za razvoj tajnog programa biološkog oružja, prikazujući laboratorije koje rade sa opasnim mikroorganizmima kao navodni dokaz neprijateljskih namera. Unutar te matrice dovoljno je da istraživački centar proučava patogene, pa da se pređe direktno na tvrdnje o proizvodnji naoružanja. Naučni rad, javno zdravlje i vojna upotreba patogena, očito, predstavljaju suštinski različite sfere. Za tvrdnju da se na nekoj lokaciji razvija biološko oružje neophodan je materijalni dokaz o postojanju takvog programa i njegovoj nameni, dok vizuelni prikazi laboratorijskih objekata i tendenciozan ton u medijskim prilozima nemaju nikakvu vrednost. Isto pravilo je primenjivo i na Rusiju: postojanje ustanove koja proučava kugu ne klasifikuje tu instituciju kao laboratoriju za proizvodnju biološkog oružja, ali ni zvanična Moskva ne može zahtevati da se njena sopstvena istorija u oblasti bioloških istraživanja ignoriše zbog nezgodnih pitanja koja iz nje proizlaze.
Istorija budi sumnje
Baš ovde počinje deo priče koji je mnogo konkretniji od glasina o razbijenoj epruveti. U Sverdlovsku, današnjem Jekaterinburgu, 1979. godine izbila je epidemija antraksa, koja je bila povezana sa sovjetskim vojnim biološkim postrojenjem. Tadašnje vlasti su tvrdile da je do zaraze došlo preko kontaminiranog mesa, ali je Boris Jeljcin kasnije priznao da je izvor epidemije bio vojni laboratorijski objekat. U tom izbijanju bolesti stradalo je najmanje 64 ljudi. Za razliku od neproverenih informacija iz Irkutska, ovaj događaj predstavlja dokumentovan slučaj u kojem je prvobitno zvanično objašnjenje, to jest zataškavanje, naknadno opovrgnuto. Moraćemo sačekati koju deceniju da čujemo šta se zapravo zbilo u Irkutsku ovog meseca. Ipak, jedno je sigurno: kada je reč o biološkoj bezbednosti, kremaljski diktatori iza sebe imaju istoriju kako proizvodnje i korišćenja biološkog oružja, tako i prikrivanja akcidenata poput nedavnog.
U Sverdlovsku, današnjem Jekaterinburgu, 1979. godine izbila je epidemija antraksa, koja je bila povezana sa sovjetskim vojnim biološkim postrojenjem. Tadašnje vlasti su tvrdile da je do zaraze došlo preko kontaminiranog mesa, ali je Jeljcin kasnije priznao da je izvor epidemije bio vojni laboratorijski objekat. Stradalo je najmanje 64 ljudi
Ne radi se samo o sovjetskoj prošlosti koja bi se, zgodno, mogla smestiti u jedan od odeljaka ruskog totalitarizma. U proceni američkog Stejt departmenta iz 2025. godine navedeno je da je Ruska Federacija nasledila sovjetski ofanzivni program bioloških istraživanja, da on nije demontiran, te da je nastavljen njegov dalji razvoj, što je u direktnoj suprotnosti sa Konvencijom o biološkom oružju. Ovaj podatak naročito dobija na značaju kada se sagleda u kontekstu istorijskih događaja u Sverdlovsku i izveštaja da je ruska vojska 2022. godine otpočela obnovu laboratorijskih objekata iz sovjetskog perioda za rad sa visokorizičnim patogenima, uključujući viruse ebole. Navedene činjenice ne dokazuju da je u Irkutsku namerno plasiran smrtonosni patogen, ali pokazuju zašto na analizu ruskih bioloških kapaciteta ne može biti stavljena tačka.
Optužbe na račun Ukrajine
Upravo u tome leži glavni paradoks ruske kampanje o biološkim laboratorijama u Ukrajini. Kada upućuje optužbe na račun drugih aktera, Moskva od same činjenice da određena ustanova radi sa patogenima konstruiše dokaz o postojanju skrivene pretnje. Nasuprot tome, kada se pažnja javnosti usmeri prema Ruskoj Federaciji, zvanični Kremlj insistira na tome da civilne zdravstvene projekte ne treba mešati sa onima koji poseduju vojnu namenu. Pomenuta distinkcija je, razume se, neophodna, ali ona mora biti univerzalno primenjiva. Shodno tome, tragičan ishod u Irkutsku ne treba predstavljati kao potvrdu da je u tom institutu razvijano naoružanje, baš kao što ni rad laboratorija u Ukrajini sam po sebi ne predstavlja dokaz o postojanju tajnog vojnog programa. Međutim, nemoguće je ignorisati rusko nasleđe zataškavanja i neprekidni razvoj biološkog naoružanja. Iz tog razloga, optužbe iz Moskve, kao i uveravanja koja odatle stižu, nikada ne treba prihvatati naslepo.
