Nije bila prvoaprilska šala: kompanija Meta obavestila je zaposlene da će u maju ukinuti 8.000 radnih mesta. Odustala je i od popunjavanja nekoliko hiljada otvorenih „pozicija“, jer planira da u projekte veštačke inteligencije investira 135 milijardi dolara. U aprilu su, za samo 10 dana, akcije Envidije skočile za više od 18 odsto, jer je za njene čipove za veštačku inteligenciju značajno povećana tražnja Mete, Amazona, Gugla i Majkrosofta.
„Te četiri kompanije nedavno su objavile da će ove godine zajedno uložiti više od 725 milijardi dolara, što je gotovo dvostruko više od njihovih prošlogodišnjih ulaganja. Ona se finansiraju iz tekućih prihoda kompanija i s obzirom na njihov obim, moraju se opravdati investitorima, po pravilu kroz najavu budućih ušteda“, objašnjava Borivoje Nikolić, koji se, kako za Radar kaže, „uz malo sreće“ našao na Berkliju, gde je već evo 27 godina. Sada je jedan od naših najvećih stručnjaka u oblasti projektovanja čipova, redovni profesor elektrotehnike i računarskih nauka na Berkliju, nosilac prestižne profesure u oblasti inženjerstva koju je ustanovila kompanija National Semiconductor.Uz to, Nikolić koupravlja dvema laboratorijama na Berkliju, Istraživačkim centrom za bežične komunikacije i Ekosistemima specijalizovanih računarskih sistema.
„Vodeći hyperscaler-i ulažu ogromna sredstva u razvoj veštačke inteligencije, koja zahteva moćnu računarsku infrastrukturu. Situacija pomalo podseća na nekadašnju trku u naoružanju, učesnici strahuju za sopstveni opstanak ukoliko zaostanu za konkurencijom. Istovremeno, da se investitori ne bi uznemirili, kompanije pribegavaju otpuštanjima, u očekivanju da će povećana produktivnost zaposlenih omogućiti kontinuirani rast prihoda. Pri tome se generalno smatra da su velike kompanije tokom postpandemijskog rasta zaposlile previše ljudi, pa je određena racionalizacija ionako bila očekivana. Meta je verovatno u najdelikatnijoj situaciji i mora posebno racionalno da ulaže, jer za razliku od Amazona, Gugla i Majkrosofta, nema poslovne grane koje mogu da iznajmljuju višak kapaciteta drugima“, objašnjava Nikolić za Radar.
Ipak, ima i kompanija koje danas žive svoje zvezdane trenutke?
Primarno hardverske kompanije, poput Envidije, beleže snažan rast upravo na osnovu ovih investicija, jer se stotine milijardi dolara prelivaju direktno njima. Naročito je značajno da raste vrednost akcija najvrednije kompanije na svetu. Nagli, učestali skok cena akcija nije neuobičajen kod manjih firmi, ali se retko viđa kod najvećih. Dalji rast potražnje za hardverom se očekuje i to utiče na porast vrednosti akcija. Ne znamo kad će se uspostaviti nova ravnoteža na tržištu. Trenutno sve hardverske, a posebno akcije memorijskih kompanija, brzo rastu sa očekivanjima rasta njihovih budućih prihoda.
Industrija poluprovodnika će prema nekim procenama dočekati 2030. s manjkom od milion radnika?
Industrija poluprovodnika je izuzetno velika i obuhvata različite specijalnosti, od projektovanja, preko proizvodnje, sve do servisiranja gotovih proizvoda. S jedne strane, otvaraju se nove fabrike čipova, od kojih svaka zapošljava dve do tri hiljade, pretežno visokokvalifikovanih radnika. Te fabrike oslanjaju se na lance dobavljača sirovina i poluproizvoda, koji takođe moraju da rastu uporedo sa povećanjem tražnje. S druge strane, projektovanje čipova predstavlja značajno raznorodniju granu industrije, budući da se različiti čipovi razvijaju za potpuno različite namene – savremeni mobilni telefoni sadrže desetine raznih čipova, koji se bitno razlikuju od onih koji se ugrađuju u automobile ili servere za veštačku inteligenciju. Taj segment industrije zapošljava više ljudi nego same fabrike i njihovi dobavljači. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da će u svim tim domenima nedostajati milion radnika, ali nestašica inženjera je trenutno veoma primetna. Mnogi veruju da će se poslovi u oblasti poluprovodnika i hardvera generalno sporije menjati sa razvojem veštačke inteligencije, što potpiruje interesovanje studenata za ove oblasti.
Primena veštačke inteligencije u programiranju, testiranju, optimizaciji i održavanju sistema smanjuje potrebu za ljudskim resursima, ali otvara mogućnost razvoja mnogih novih sistema, s tim što te tehnologije podrazumevaju stalnu evoluciju znanja i veština
Sa predstavnicima Envidie, Majkrosofta, Intela i AMD-a učestvovali ste na panel diskusiji o uticaju veštačke inteligencije na dizajn čipova, koju je organizovala kompanija Sinopsis. Kakav uticaj ima razvoj projektovanja čipova i novih procesorskih arhitektura na eksplozivni rast veštačke inteligencije?
Razvoj moćnijih čipova je bio ključni preduslov za uspon veštačke inteligencije. Preusmeravanje grafičkih kartica ka paralelnoj obradi matrica i vektora neophodnih za efikasno izvršavanje algoritama veštačke inteligencije je omogućilo ovaj ubrzani razvoj koji se sada dešava. Svakog meseca svedoci smo novih dostignuća koja unapređuju pojedine delove celokupnog procesa, tako da su upravo ti tehnološki pomaci neophodni za dalji razvoj. Da bi tehnologija nastavila da napreduje, hardver mora istovremeno postajati i brži i energetski efikasniji.
Na svetskom tržištu vlada glad za čipovima. Kako je utoliti?
Proizvodnja čipova je dugotrajan proces, počinje projektovanjem, a završava se fabrikacijom i pakovanjem u specijalizovana kućišta. U zavisnosti od kompleksnosti proizvoda, taj proces traje godinu ili duže. Trenutno su uska grla svuda: nema dovoljno inženjera-projektanata da bi se ubrzao proces projektovanja novih čipova, dok su, sa druge strane, proizvodni kapaciteti fabrika (TSMC, Intel, Globalfoundries, Samsung…) takođe ograničeni. Pokretanje jedne savremene fabričke linije za napredne tehnologije košta više od 20 milijardi dolara, a sama izgradnja traje dve do tri godine. Vrlo je teško pouzdano predvideti tražnju toliko unapred. Uložiti desetine milijardi dolara u kapacitete koji potom neće raditi punom parom bila bi loša investicija. Čak i sada vidimo da se proizvođači, kao TSMC, ustručavaju od prekomernih investicija. Otvaraju nove linije, ali ne tempom koji ostatak industrije zahteva. Konačno, sa ograničenom ponudom, TSMC i ostali u poziciji su da diktiraju i više cene.
Japan, Južna Koreja, Tajvan nude poreske olakšice dok u arenu poluprovodnika ulaze Brazil, Meksiko, Vijetnam, Kenija, Mađarska, Poljska. I Srbija nudi razne, javne i tajne, olakšice?
Smatram da bi država trebalo da interveniše samo onda kada je to zaista neophodno. Kompanije će, naravno, rado prihvatiti poreske olakšice prilikom razmatranja proširenja u neku novu sredinu. Ipak, mnogo važnija je uloga države u stvaranju uslova u kojima poslovi mogu da se nesmetano razvijaju. U Srbiji postoji čitav niz faktora koji otežavaju privlačenje industrije, a koje je gotovo nemoguće nadoknaditi samo poreskim olakšicama. Nedostatak visokokvalifikovane radne snage verovatno je među najznačajnijim. Najbolja dugoročna investicija bila bi modernizacija univerziteta, koji bi mogli da postanu oslonac dugoročnog razvoja u ovoj oblasti. Ali, kao i kod svih dugoročnih ulaganja, plodovi ovakvog poteza ne bi se osetili trenutno.
Srbija se godinama oslanjala na uslužni IT model. Šta je alternativa?
Osnovnirazlog za osnivanje ovakvih organizacija bio je omogućavanje jeftinijeg poslovanja, uz pokrivenost 24 sata dnevno sa različitih lokacija širom sveta. Uvođenje veštačke inteligencije u proces razvoja softverskih sistema sada menja unutrašnju dinamiku takvih organizacija. Daleko od toga da će razvoj softvera nestati kao ljudska delatnost ili da će uslužni IT model potpuno iščeznuti, ali će se oni neminovno menjati. Primena veštačke inteligencije u programiranju, testiranju, optimizaciji i održavanju sistema smanjuje potrebu za ljudskim resursima na svakom pojedinačnom projektu. Međutim, taj isti princip otvara mogućnost da se brzo i efikasno, sa znatno manjim timovima, razviju mnogi sistemi koji ranije uopšte nisu bili predmet razmatranja – fenomen poznat kao Dževonsov paradoks. Smatram da će broj ljudi koji se bavi ovakvim tehnologijama rasti, ali njihova znanja i veštine moraće istovremeno da evoluiraju.
Velike tehnološke kompanije kontrolišu veliku količinu prirodnih resursa i svaka bi da uloži više od konkurencije, da ne bi ispala iz utakmice. Ali, sve dok postoji zdrava konkurencija među kompanijama, ali i među državama, ravnoteža će se na neki način održavati
U Srbiji posluje nemali broj poznatih svetskih kompanija iz oblasti dizajna čipova – Elsys, Veriest, Infineon, Chip Globe, Next Silicon, Tenstorrent i AMD. Kakvi su efekti i dometi?
Tačno je da su mnoge multinacionalne kompanije otvorile svoje podružnice u Srbiji, što je zaista od velikog značaja. Verifikacija predstavlja izuzetno važnu fazu u razvoju čipova i nikako se ne sme potceniti. Sudeći po mojim, doduše ograničenim, kontaktima sa ovim i sličnim kompanijama, dalje zapošljavanje kadrova u Srbiji prvenstveno je ograničeno manjkom kvalifikovanih inženjera.
Radite na Berkliju, jednom od prestižnih svetskih univerziteta. Na čemu trenutno i šta možemo da očekujemo u budućnosti?
Moja istraživačka grupa se pretežno bavi projektovanjem čipova za različite namene. Neki od naših aktuelnih projekata se odnose na realizaciju čipova koji ubrzavaju veštačku inteligenciju. Paralelno radimo i na razvoju veštačke inteligencije koja će nam pomoći u procesu projektovanja. Upravo u tom drugom pravcu očekujemo veoma zanimljive rezultate, kojima ćemo pokazati kako inženjer, uz pomoć veštačke inteligencije, može vrlo brzo da projektuje analogne elektronske komponente, poput pojačivača, ili kako veštačka inteligencija može doprineti razvoju arhitekture računara.
Ne samo tehnološki svet nalazi se pod latentnom opasnošću koncentracije moći, da pet ili šest kompanija kontrolišu globalnu inteligenciju, time i budućnost?
Velike tehnološke kompanije već i sada kontrolišu veliku količinu prirodnih resursa. Svaka od tih kompanija oseća potrebu da uloži više od konkurencije, kako ne bi ispala iz utakmice. Razlog je strah da će, ukoliko neko drugi pre njih razvije moćniju veštačku inteligenciju, njihova budućnost poslovanja biti ozbiljno ugrožena. To se, uostalom, ne odnosi samo na kompanije, već i na države i vlade. Ali, sve dok postoji zdrava konkurencija – kako među kompanijama, tako i među državama – ravnoteža će se na neki način održavati.
Kažete da ste po odlasku na doktorske studije u SAD, 1996, uvideli da imate vrlo solidno osnovno znanje iz matematike, fizike, elektronike, automatike, telekomunikacija i računara, ali ne i znanje u primenjenim oblastima, pre svega praktičnoj elektronici i računarstvu. Ako to tada za studenta nije bilo nepremostivo, koliko danas kasnimo?
Nisam imao prilike da pogledam sadašnje nastavne planove, ali na osnovu povremenih kontakata sa studentima koji su završili osnovne studije na ETF-u, stiče se utisak da praktično znanje, nažalost, i dalje pripada prethodnom veku. Razlozi za to su brojni, a pre svega leže u kadrovskoj politici i kriterijumima za napredovanje nastavnika. Za razliku od prošlog veka, kada je veliki broj profesora ETF-a imao priliku da se usavršava na vodećim svetskim institucijama, danas je takva praksa retkost. U oblasti elektronike, na primer, na vodećim međunarodnim konferencijama vrlo retko sretnem profesore ili studente iz Srbije. Nikoga sa beogradskog ETF-a nisam sreo decenijama. Izuzetak su kolege iz Niša, pokojni prof. Ninoslav Stojadinović i Kragujevca, prof. Vladimir Milovanović. Posledica te prakse je izolacija srpske naučne i tehničke zajednice i dalja stagnacija.
U Srbiji bi, bar po najavama, trebalo uveliko da radi bar jedna fabrika za izradu čipova. Prva Intelova, druga fonda Mubadala iz Emirata…
Bio sam obavešten o razgovorima sa Mubadalom, čak sam i učestvovao na savetovanju koje je organizovao AINS. Već tada bilo je očigledno da nemamo kadrove spremne za jednu takvu fabriku, kao ni realne mogućnosti da ih u doglednom roku obrazujemo. Tom prilikom sam apelovao da se fakulteti ozbiljno angažuju i da se nastava modernizuje, kako bismo mogli da iskoristimo neku narednu priliku, ali se, nažalost, izgleda ništa konkretno nije pokrenulo. Sa relativno malim ulaganjima mogli bismo da uhvatimo priključak za samo nekoliko godina, ali nema mnogo svrhe pričati o tome, već treba konačno krenuti s modernizacijom.
Više puta sam apelovao da se fakulteti ozbiljno angažuju i nastava modernizuje, ali se ništa konkretno nije pokrenulo. Sa relativno malim ulaganjima mogli bismo da uhvatimo priključak za samo nekoliko godina, ali nema mnogo svrhe pričati o tome, već treba krenuti s modernizacijom
O veštačkoj inteligenciji u Srbiji se priča kao nekada o skraćenju vojnog roka. Imamo Strategiju za razvoj veštačke inteligencije do 2030, pripremamo se za „Skok u budućnost 2027“…
Zaista nisam upoznat sa tim inicijativama. Svojevremeno su vladine delegacije, kao i predstavnici državnih firmi i univerziteta, redovno posećivali Berkli i Silicijumsku dolinu, ali u poslednje vreme takvih poseta gotovo da nema, pa jedino mogu da saznam ponešto preko interneta.
U kojoj meri vrhunski istraživači iz akademske zajednice odolevaju pozivima i ponudama višestruko većih zarada i kako njihov odliv utiče na rad visokoškolskih ustanova u SAD?
Rad na univerzitetima u SAD izuzetno je zahtevan, ali nagrađivanje na vodećim akademskim institucijama daleko je više od monetarnog. Veliko je zadovoljstvo raditi sa briljantnim mladim ljudima koji razvijaju ideje na koje pre njih niko nije ni pomislio. Pored toga, većina univerziteta dozvoljava nastavnicima da jednom nedeljno konsultuju kompanije ili da uzmu odsustvo u trajanju od godinu ili dve, kako bi za to vreme radili u nekoj firmi. Mnogi od nas, uz to, angažovani su i kao savetnici u manjim ili većim startap kompanijama. Naravno, neke moje kolege su u određenom trenutku odlučile da napuste akademsku karijeru i nakon prvobitnog odsustva, definitivno pređu u kompaniju koju su sami osnovali ili prihvate poziciju u nekoj većoj firmi. Smatram da do toga najčešće dolazi zbog pasioniranog interesa za konkretni projekat i resursa koje te kompanije mogu da pruže, mada ponekad tu ulogu imaju i finansijski razlozi.
EU planira da do 2030. industriju čipova subvencioniše sa 43 milijarde evra, SAD sa oko 52 milijarde, dok će Kina u državne firme za istraživanje i razvoj upumpati 150 milijardi dolara. Da li Kina u dizajnu čipova „beži“ Americi?
Projektovanje i proizvodnja poluprovodnika se u mnogim zemljama smatraju strategijskim resursom i upravo zato svedočimo ovako velikim ulaganjima i državnim subvencijama. Ali, treba imati na umu da državna ulaganja čine tek mali deo ukupnih investicija. Najveća ulaganja upravo dolaze od samih krajnjih korisnika tehnologije. Samo hyperscale giganti će potrošiti stotine milijardi dolara ove godine, najvećim delom na kupovinu čipova. Ukupna potrošnja krajnjih korisnika značajno prevazilazi 1.000 milijardi dolara ove godine. Značajan deo tog novca se potom reinvestira u dalji razvoj, prvenstveno u SAD. Kina brzo napreduje, kako zahvaljujući razvoju sopstvene IT industrije, tako i zbog izdašnih državnih ulaganja i subvencija. Uz to, sankcije ih dodatno primoravaju da se sve više oslanjaju na vlastite snage. Ipak, SAD su i dalje ubedljivo ispred svih. Na polju proizvodnje, situacija je drugačija i tu je Tajvan trenutno ispred svih.
