Klimatske promene u Srbiji više nisu pitanje daleke budućnosti. Već su prisutne kroz promene rečnih sistema, pritisak na poljoprivredu, infrastrukturu i ruralna područja. Najveći problem nije samo koliko će se klima promeniti, već koliko razumemo posledice i koliko smo spremni da im se prilagodimo.
Često o klimatskim promenama govorimo kao o nečemu što će se dogoditi 2050. ili 2100. godine. Međutim, one su proces čije se posledice akumuliraju. Jedno toplije leto, suša ili poplava ne menjaju čitav sistem, a kada se takvi događaji ponavljaju i poklope sa depopulacijom, urbanizacijom, degradacijom zemljišta i zastarelom infrastrukturom, problem postaje ozbiljniji. Zato klimatske promene nisu samo meteorološko, već i geografsko, hidrološko, demografsko, poljoprivredno, ekonomsko, pa i društveno pitanje.
Prema baznom demografskom scenariju, ruralna populacija bi do 2050. mogla da se smanji sa oko 2,1 milion na oko 1,44 miliona stanovnika, uz izrazitu depopulaciju oko 680 ruralnih naselja, posebno na jugu i istoku zemlje
Nije cela Srbija podjednako ranjiva. U istraživanju klimatskih ekstrema i ruralne ranjivosti do 2100. godine, koje je kombinovalo popisne podatke, satelitska osmatranja, klimatske hazarde i CMIP6 projekcije, južna i istočna Srbija izdvojile su se kao područja najveće kombinovane ranjivosti. To ne znači da klima sama prazni sela, već da se tamo preklapaju depopulacija, starenje stanovništva, slabija infrastruktura i visoka klimatska izloženost.
Najopasnija je iluzija sigurnosti
Prema baznom demografskom scenariju, ruralna populacija Srbije od 2022. do 2050. mogla bi da se smanji sa oko 2,1 milion stanovnika na oko 1,44 miliona, a do 2100. na približno 730.000. Nestanak sela ne počinje kada poslednji stanovnik ode, već kada nema dece, autobusa, prodavnice, ambulante i dovoljno ljudi da održavaju puteve i vodovode. U ranijim istraživanjima sam procenio da bi do 2050. oko 680 ruralnih naselja moglo ući u izrazitu depopulaciju, posebno na jugu i istoku Srbije.
Poljoprivreda će takođe menjati svoju geografiju. U istraživanju o budućnosti kukuruza, pšenice i soje analizirani su agroklimatološki podaci i prostorni modeli do 2100. godine. Sa promenom temperature menjaju se zone optimalne proizvodnje, a prinos zavisi i od vode, zemljišta, sorti, vegetacionog perioda, bolesti, štetočina, navodnjavanja i tehnologije.
Za Srbiju je posebno važno pitanje vode. Plodno zemljište bez vode nije dovoljno plodno. Rast temperature povećava evapotranspiraciju, a duži sušni periodi i nedostatak navodnjavanja mogu ozbiljno ugroziti poljoprivredu. Adaptacija mora da obuhvati navodnjavanje, akumulacije, kanalsku mrežu, očuvanje zemljišta, digitalnu poljoprivredu i racionalnije korišćenje vode. Budućnost Vojvodine zato nije samo pitanje černozema, već sve više i pitanje vode, sistema kanala.
Veliki deo infrastrukture Srbije projektovan je za klimatske uslove prošlosti. Adaptacija je zato i pitanje da li će železnica raditi tokom ekstremnog toplotnog talasa, da li će most izdržati veliku vodu i da li će grad prihvatiti ekstremnu količinu kiše
Stabilnost proizvodnje hrane jeste i pitanje ekonomske i nacionalne bezbednosti. Zato buduća klima nije samo pitanje temperature, već i cene hrane i proizvodnje.
Reke su jedan od najboljih pokazatelja promena u prostoru. U istraživanju rečnih mreža Srbije analizirao sam više od 13.500 vodotokova, 25 većih reka i tri sliva: crnomorski, jadranski i egejski. Oko 92 odsto teritorije Srbije pripada crnomorskom slivu, a Dunav, Sava i Tisa su međunarodni vodotokovi. Zato dostupnost vode ne zavisi samo od klime, već i od upravljanja slivovima, urbanizacije, poljoprivrede, industrije i potrošnje.
Nisu sve promene reka posledica klime. Gradovi menjaju hidrologiju, asfalt i beton smanjuju infiltraciju, povećavaju površinsko oticanje, mali vodotokovi se regulišu ili uklanjaju. Istraživanje za period od 2002. do 2022. pokazalo je obrnutu vezu između intenziteta urbanizacije i gustine rečne mreže. Zato adaptacija počinje urbanizmom, gde gradimo, da li gradimo u poplavnim zonama, koliko zelenih površina ostavljamo i kako projektujemo odvodnjavanje. Većina gradova u Srbiji to ne praktikuje.
Sa promenom temperature menjaju se i zone optimalne proizvodnje kukuruza, pšenice i soje, a prinos zavisi i od vode, zemljišta, sorti, vegetacionog perioda, bolesti, štetočina, navodnjavanja i tehnologije
Veliki deo infrastrukture Srbije projektovan je za klimatske uslove prošlosti. Adaptacija je zato i pitanje da li će železnica raditi tokom ekstremnog toplotnog talasa, da li će most izdržati veliku vodu i da li će grad prihvatiti ekstremnu količinu kiše.
Najopasnija je iluzija sigurnosti. Srbija neće preko noći postati pustinja, niti će Dunav nestati. Promene dolaze postepeno, duži toplotni talas, manji protok, duža suša, veća potreba za navodnjavanjem, još jedno selo sa manje stanovnika i još zemljišta pod betonom. Pojedinačno mogu delovati bezazleno; zajedno, tokom više decenija, menjaju geografiju zemlje.
Najskuplje je čekati da problem postane očigledan
Neizvesnost nije isto što i neznanje. Ne možemo znati temperaturu u Nišu 17. jula 2087. godine, ali možemo proceniti verovatnoću veoma toplih perioda. Ne možemo znati koliko će stanovnika imati svako selo 2050, ali možemo mapirati gde se preklapaju depopulacija i klimatska izloženost. Model nije kristalna kugla, model je alat za donošenje boljih odluka.
Geografski informacioni sistem i daljinska detekcija omogućavaju da budućnost prevedemo na kartu i na bolju analizu. Satelitski, meteorološki, hidrološki i demografski podaci zajedno pokazuju promene prostora. Tek kada te slojeve posmatramo zajedno, dobijamo realnu sliku prostora i njegovih promena.
Najskuplje je čekati da problem postane očigledan. Ako znamo gde raste rizik od suše, nestašice vode ili infrastrukturnih problema, ne treba čekati krizu da bismo reagovali.
Projekcija nije sudbina. Scenario je upozorenje i prilika da se reaguje na vreme. Srbija ima podatke, institucije i stručnjake. Problem više nije nedostatak podataka, već to što se oni često ne povezuju. Meteorologija mora razgovarati sa prostornim planiranjem, hidrologija sa urbanizmom, demografija sa infrastrukturom, poljoprivreda sa vodnim resursima, a ekologija sa ekonomijom.
Budućnost Srbije jeste neizvesna, ali neizvesnost nije isto što i nemoć. Možemo prepoznati trendove, mapirati rizik, graditi bolje sisteme navodnjavanja, čuvati rečne koridore, drugačije planirati gradove i prilagođavati infrastrukturu. Velika je razlika između neizvesne i nepripremljene budućnosti. Na prvu ne možemo potpuno da utičemo. Na drugu možemo.
Za buduće vlade i institucije izazov će biti to što se klimatske promene ne mogu rešavati unutar jednog sektora. Voda, poljoprivreda, energetika, saobraćaj i demografija međusobno su povezani. Nauka treba da meri, analizira, upozorava i predlaže rešenja na osnovu podataka, dok odluke donose izabrane institucije. To je dugoročan državni izazov koji zahteva kontinuitet, međuresornu saradnju i uključivanje stručne javnosti, ne i izolovanost i nestručnost onih koji donose odluke.
autor je redovni profesor Geografskog fakulteta u Beogradu i po Stenfordovoj listi najcitiraniijih spada u dva odsto najuticajnijih naučnika u svetu
