Srbija od pre 1. novembra 2024. godine i pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i danas više nije ista. Desile su se dve ključne promene, kaže za Radar Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative – s jedne strane, pobunjeni univerzitet uspeo je da razobliči kriminalno-koruptivni sistem tražeći odgovornost ne samo za smrt 16 nedužnih ljudi, nego i za sva druga zlodela koja je učinio. Pritom je uspeo da animira veliki deo građana da se pobuni i kroz do sada neviđene proteste zatraži njegovu smenu. Studenti su, objašnjava Popov, zajedno sa svojim brojnim profesorima, dekanima i rektorom ispisali novu stranicu istorije probudivši učmalu Srbiju iz letargije i apatije u koju je zapala.
„Sa druge strane, umesto patrijarha Pavla, koji je devedesetih stao ispred studenata da ih svojim autoritetom zaštiti od brutalnosti policije, doživeli smo da dva ključna čoveka SPC, patrijarh Porfirije i episkop Irinej, cinkare svoju mladost predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, prodajući mu režimsku priču o obojenoj revoluciji. Slugeranski podržavajući režim koji uništava budućnost ove zemlje, a pre svega generacija koje dolaze i koje su se pobunile, crkva je doživela opasan moralni sunovrat“, kaže Popov, objašnjavajući zašto je po nedavnom istraživanju Crte poverenje građana u državne univerzitete (71 odsto) nadmašilo tradicionalno prvoplasiranu Srpsku pravoslavnu crkvu (63 odsto).
Vidimo da se ova promena u percepciji artikuliše u nekim postupcima – više srednjoškolaca je zainteresovano da studira i to posebno na onim fakultetima koji su glasnije stali uz svoje studente
Profesorka novosadskog Filozofskog fakulteta Jelena Kleut, koja početkom godine zbog podrške studentima nije izabrana u zvanje redovne profesorke i ostala je bez posla, rekla nam je da su studenti promenili percepciju univerziteta u društvu i stavili univerzitet i profesore u fokus pažnje javnosti.
„Među njima su oni koji su, poput rektora Vladana Đokića ili dekana Srđana Rončevića, stali u odbranu svojih institucija i svojih studenata. Tu su i pobunjeni i slobodni profesori širom Srbije koji nose isto breme koje nosi i pobunjeno društvo – dobijaju pretnje, ozlede od policije, otkaze. Tako je univerzitet pokazao da je deo društva, zainteresovan za budućnost zemlje i spreman da se angažuje izvan uobičajenih stručnih foruma. Što se poverenja tiče, to je odnos baziran na sistemu očekivanja da će se neko, ili u ovom slučaju neke institucije, ponašati tako da nam neće naškoditi.
Što više informacija imamo o tome da institucije nekom nanose štetu ili da ne rade u našem interesu, to je manje poverenja u njih. Stabilnost vojske i crkve, kao i relativno malo informacija koje javnost ima o njima zbog ustrojstva i hijerarhija, uz mnogobrojne greške u postupanju drugih institucija, policije, sudstva, tužilaštva, Vlade, mogu da objasne prethodno vodeće mesto. Ne bih rekla da su vojska i crkva izgubile poverenje, već da je u duhu ovog vremena univerzitet zadobio poverenje“, zaključuje Kleut.
Međutim, da li je ovakvo pomeranje težišta poverenja znak dubljih društvenih previranja i promene percepcije građana, odnosno kolektivne promene sistema vrednosti, ili je ta promena površinska i bez previše kritičkog sagledavanja i ličnih preispitavanja? Sociolog i profesor Filozofskog fakulteta Aleksej Kišjuhas smatra da je u celoj stvari najbitnija autonomija univerziteta i njeno vraćanje kao teme u javnost, iako se njen pravni sadržaj, njen društveni, obrazovni i naučni značaj i njena istorijska geneza ne razumeju potpuno.
Obrazovanje ne može samostalno da ponese breme kompletne društvene promene. Da bi sektor obrazovanja bio iole relevantan akter, društvo treba da ga podrži i da mu ukaže poverenje. To bi trebalo da bude više od jednog pitanja u anketi
Jelena Kleut
„Prisetimo se kako smo beše branili neke jedva preostale institucije poput Zaštitnika građana ili Poverenika za informacije od javnog značaja, odnosno Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića i ostale Verice Barać. E, sada to više nije toliko personalizovano, pa kolektivno skapiravamo i da usput postoji još jedna golema institucija sa desetinama hiljada zaposlenih, i sa zavidnom autonomijom i slobodom mišljenja – univerzitet – i što je nepodnošljivo za režim. A usput je sačinjava onaj najobrazovaniji sloj našeg društva, sve stvarni doktori nauka, istraživači, profesori i naučnici, naprosto. Dođavola, zašto su se Siniša Mali, Nebojša Stefanović, Aleksandar Šapić i ostali sa lažnim doktoratima toliko ’uguravali’ u tu akademsku družinu, ako ona sa sobom ne donosi i izvesni prestiž i društveno priznanje, a ne samo ’dr’ na pločici na vratima na ulazu u stan?“, retorički se pita Kišjuhas.
Ipak, Aleksandar Popov uveren je da ovo nije trenutni hir, niti prolazna reakcija građana po pitanju poverenja, već ozbiljan, dubinski potres. Po njemu, građani su predugo tavorili pod teškom anestezijom režimskih medija, u konstantnom strahu koji se svesno seje. Ali, kada na ulici vidimo mladost i čisto dostojanstvo studenata, a sa druge strane Vučićeve kapuljaše, oklopnike i pendreke, tu čovek prosto prelomi i ljudi su u toj deci prepoznali normalnost, a univerzitet je pokazao da alternativa strahovladi postoji i da se ne moramo miriti sa bezakonjem. Jelena Kleut je za nijansu rezervisanija: „Teško je reći da li se radi o dubljoj promeni ili trenutnoj popularnosti univerziteta. Vidimo da se ova promena u percepciji artikuliše u nekim postupcima – više srednjoškolaca je zainteresovano da studira i to posebno na onim fakultetima koji su glasnije stali uz svoje studente. Veliki broj inače pasivnih građana sada je angažovan na različite načine i s obzirom na lične rizike koje to donosi ne bih rekla da je to površinska promena. Koliko će na kraju ona biti duboka i dalekosežna moraćemo tek sa se strpimo da vidimo“, priča Kleut, dok se sociolog Kišjuhas pozabavio iskrenošću građana prilikom takvih istraživanja i zapitao da li ta površnost, ipak, više leži na drugoj strani.
Profesori na fakultetima su satanizovani, prosvetarima po unutrašnjosti preko noći uzmu časove i ostave im porodice bez hleba, a mi to prebrzo zaboravimo. Puštamo hrabre pojedince da sami krvare za slobodu svih nas
Aleksandar Popov
On tvrdi da iako vojska i crkva decenijama figuriraju kao institucije od najvećeg poverenja u našem društvu, sklon je mišljenju da su u pitanju društveno poželjni odgovori, a ne istinsko poverenje „našeg Petra Petrovića sa uplatnice“.
„Stvarnim popovima i brkatim oficirima se ipak ne veruje toliko koliko se govori anketaru u uštirkanoj košulji. S druge strane, mi jesmo postali duboko konzervativno, klerikalizovano i retradicionalizovano društvo, pa je instinkt u pravcu poverenja ka crkvi i vojsci indikator takvog popularnog smatranja. Nije se tu promenilo ništa, ali ja mislim da je ovo poverenje prema crkvi i vojsci više površno, nego stvarno. Ako treba poslati sopstveno dete u vojsku, ili ako ga posebno obuzmu veronauka i bogomoljstvo, reagovaćemo vaspitno protivu toga, jer imamo neko recentno istorijsko iskustvo. Pa, streljali su onu dvojicu mladih gardista (Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, prim. aut.) sve štiteći ratnog zločinca, i nikom ništa“, seća se gorko sociolog, a mi na kraju pitamo koliko su građani spremni da prepoznaju, uvaže i podrže žrtvu svih radnika univerziteta? Popov tu nema dilemu:
„Tu dolazimo do najgrubljeg dela, gde smo kao društvo ozbiljno omanuli. Nismo pokazali solidarnost. Režim se bezdušno obračunava sa svakim ko podigne glas, a prosvetari i profesori su podneli stravične, lične žrtve, i svi koji su se drznuli da mu se na bilo koji način suprotstave. Provedu ih kroz javni linč na Pinku i Informeru, montiraju im procese, izbacuju ih s posla. Profesori na fakultetima su satanizovani, prosvetarima po unutrašnjosti preko noći uzmu časove i ostave im porodice bez hleba, a mi to prebrzo zaboravimo. Puštamo hrabre pojedince da sami krvare za slobodu svih nas, i to nam je hronična boljka.“
Jelena Kleut je na svojoj koži to osetila i oseća, a Radaru otkriva da je podrška građana na mahove i u nekim segmentima bila fenomenalna, od velikih protesta do solidarnih fondova da se pokriju uskraćene zarade.
„Na simboličkom planu je ta žrtva prepoznata – tako možemo čitati i rezultate o velikom poverenju u univerzitet. Međutim, mali je deo društva bio spreman da sličan rizik preuzme na svoja leđa, da podjednako izloži svoje porodice gubitku posla ili kampanjama u tabloidima. Taj deo podrške je, nažalost, izostao. Obrazovanje i visoko obrazovanje ne mogu samostalno da ponesu breme kompletne društvene promene. Da bi sektor obrazovanja bio iole relevantan akter, društvo treba da ga podrži i da mu ukaže poverenje. To bi trebalo da bude više od jednog pitanja u anketi, pre jedna šira promena razumevanja uloge obrazovanja u društvu. Uz to moram dodati i da su obrazovne institucije, i posebno profesori, vrlo heterogene. Mnoge su kolege – poput Filozofskog fakulteta u Nišu – pokazale da se neće savijati pred bezakonjem. Ali tu je jedno more drugih koji pognute glave čekaju da vide na koju stranu će vetar da zaduva. Zato mi deluje da će prvi izazov biti da se obrazovanje izbori samo sa sobom, a onda ako uspe, može odigrati i neku značajniju ulogu u promenama“, zaključuje Jelena Kleut.
