Ovih dana, tačnije 4. avgusta, navršava se pola veka od kada je na Drugom programu TV Beograd, prvi put emitovana serija Grlom u jagode. Sentimentalna, nežna, duhovita, voljena… priča o Banetu Bumbaru, njegovoj porodici i drugarima, ostala je do danas jedno od najboljih ostvarenja u istoriji televizije koja se zvala Jugoslovenska, pa Televizija Beograd a odavno Radio-televizija Srbije.
Kako je sve počelo pre više od pedeset godina – pitam danas reditelja i scenaristu Srđana Karanovića:
„Kada mi je Bora Mirković, tadašnji glavni urednik Drugog programa Radio-televizije Beograd ponudio da smislim i radim ‘neku seriju iz mladalačkog, gradskog života’ i kad sam to oberučke prihvatio, ni on ni ja nismo sanjali da će se serija gledati i pamtiti sledećih 50 godina. Mene je pre svega zanimalo da radim filmove, pa sam seriju Grlom u jagode (rađenu pod naslovom Kako sam postao čovek) uvek zamišljao kao film u nastavcima ili epohama, po ugledu na stare neme filmove. Koliko se sećam, ubrzo sam napisao sinopsis koji se dopao Bori (verovatno i legendarnoj Zori Korać) i dobio sam zeleno svetlo da pišem scenario.
Retko pamtim snove, ali među najgore sigurno spadaju oni u kojima bezuspešno tražim, moljakam i očekujem finansijsku pomoć za svoje filmove. Ne, nikad nisam zažalio što sam odustao od snimanja filmova
Rečeno mi je da ne brinem o budžetu, možda prvi i poslednji put u životu! Zatim sam o svemu obavestio svoje prijatelje Branka Cvejića i Rajka Grlića, jednog kao glavnog glumca, a drugog kao koscenaristu. Tako je sve počelo. Pamtim da je od ideje do kraja emitovanja, u radu učestvovalo skoro 250 profesionalaca gotovo svih generacija, od početnika do iskusnih filmskih radnika. Od toga je bilo 185 glumaca i naturščika u velikim i malim ulogama, koliko ih je prebrojao Cveja. Sećam se da su svi uživali u radu i da je na snimanju atmosfera bila izuzetna, sa svim mogućim anegdotama i greškama, pre svega mojim. Sve vreme smo i te kako brinuli o budžetu. Svi su oni dolazili i odlazili iz serije kada bi završili svoj deo posla, a ja sam nad tim filmom u nastavcima bdio i radio skoro tri pune godine. Shvatao sam ga, koliko sam mogao, kao ručni rad. Verovatno zbog toga mi više nije padalo na pamet da se poduhvatim tako velikog posla…
Malo ljudi zna da ste ovu seriju dobili da režirate kao ’humorističku’. Tako je Grlom u jagode postala trajni dokaz da su Srbi sedamdesetih godina prošlog veka imali fantastičan smisao za humor. Nalik češkom. Kako vam je to pošlo za rukom?
U samom početku nisam razmišljao ni o kakvom žanru niti se trudio da serija bude humoristična. Samo sam želeo da bude duhovita. Uopšte smatram da u svim vrstama filma treba da postoji bar malo duhovitosti koja neće ugroziti dramsku radnju već će je i pojačati. Nisam nikad voleo komedije koje su tada, a i kasnije, rađene sa puno kreveljenja, vikanja i govorenja uglas. Pre svega ugledao sam se na neme komedije Bastera Kitona, koji se nikada nije nasmejao, i na filmove o odrastanju Fransoa Trifoa, Ermana Olmija, (Zaposlenje, Verenici) i rane češke filmove Miloša Formana.
Još tokom pisanja scenarija, serija Grlom u jagode je dodeljena na brigu mladom uredniku tek ustanovljene Humorističke redakcije Drugog programa, Predragu Perišiću. On je bio zadužen da me kontroliše da ne skrenem suviše i da serija bude što smešnija. Srećom, uspeo sam da njegove savete prilagodim svojoj ideji da taj film u nastavcima bude priča o tužnom oportunizmu svoje generacije koja je mnogo obećavala i kasnije tužno završila u filmu Jagode u grlu. Možda je zanimljivo da je Cveja posle emitovanja prve epizode sreo tada uvaženog filmskog kritičara, inače neostvarenog reditelja, koji mu je rekao da se Bane Bumbar uopšte nije smejao u prvoj epizodi i da će serija zbog toga propasti. Nesretni Cveja, kao tumač glavne uloge, bio je očajan. Uzalud sam ga tešio kao glavni krivac za njegovo ponašanje pred kamerom…
Šta je za vas trajna vrednost čehoslovačke kinematografije?
U Pragu i na FAMU sam, pored ostalih filmskih i životnih saznanja, shvatio da najlepši humor proizlazi iz situacije, nesporazuma, apsurda, u detaljima i kad se glumci ponašaju ozbiljno, kao da igraju u filmskoj drami. Nikad nisam voleo ljude koji bi se sami najviše smejali vicu koji su ispričali. Još kao mali sam se najviše smejao vicevima koji su bili ozbiljno ispričani. U takvom humoru ima mesta i za bockanje, za cinizam, ismevanje stvarnosti i gradnju opšteg pogleda na život, mudre i suptilne metafore, politikantstvo… Takvim postupcima cenzori svih vrsta u svetu ne mogu skoro ništa. Ipak se sve shvatalo samo kao komedija…
Ne znam zašto se serija ponovo ne reprizira. Možda imaju na lageru isuviše modernih serija koje su pogodnije za umetanje reklama? Možda se serija ili ja jednostavno ne dopadamo nekom od urednika? Možda se nekom na RTS ne sviđa ni činjenica da smo u Jugoslaviji, pored svih skromnosti i zabluda, ipak bezbrižnije živeli
Tada sam i zavoleo glumu bez glume. Pred snimanje Grlom u jagode odveo sam desetak glavnih glumaca u Arhiv Jugoslovenske kinoteke gde smo zajedno pogledali češki film Intimno osvetljenje Ivana Pasera. Taj izuzetan film se upravo sastoji od mikroglume, kako je kasnije neko kod nas nazvao ovu vrstu glumačkog izražavanja. Film je delovao bukvalno kao dokumentarni, a bio je igrani, sa glumcima i naturščicima. Posle projekcije sam im naivno rekao: ‘Ovako bih voleo da se glumi u seriji‘ Naravno, oni su to pokušali i mnogi uspeli, zavisno od produkcionih i tehničkih mogućnosti, svojeg talenta za glumu pred kamerom i mojih rediteljskih sposobnosti. Žao mi je što su nas već napustili mnogi glumci i članovi ekipe i što zajedno ne možemo da proslavimo ovaj značajni rođendan serije. Žao mi je što više nema Branka Cvejića (Bane Bumbar), Gordane Marić (Goca), Olivere Marković (mama Olja), Rahele Ferari (baka Elvira), Đurđije Cvetić (sestra Seka), Josifa Tatića (Tale Surovi), Bate Stojkovića (tata Sreta), Zorana Simjanovića (kompozitor već legendarne muzike), Branke Čeperac (montažerke cele serije) i mnogih drugih koji su bili ispred ili iza kamere…
Za generacije gledalaca vaša serija je oličenje ’najbeogradskijeg’ života ikada predstavljenog na malom ekranu. Kao da to nije bilo po volji mnogima na vlasti koji su se smenjivali tokom proteklih pola veka na TV Beograd, odnosno RTS? Podaci govore da se Grlom u jagode mnogo manje reprizirala u poređenju sa serijama u vrhu po broju repriza.
Mislim da se serija mnogo puta reprizirala. Nikad po mom zahtevu ili želji. Ne pamtim tačan broj repriza, ali sam ponosan što su seriju volele i mlađe gneracije i to širom bivše Jugoslavije. Ne znam zašto se ponovo ne reprizira? Možda zbog toga što oronula kopija još nije došla na red za digitalizaciju? Možda jer prilikom svake reprize RTS nije poštovala ugovor koji mi je RTB svojevremeno dao na potpis? Valjda misle da im se ne bi isplatilo da ponovo idu na sud i da ponovo izgube proces? Možda imaju na lageru isuviše modernih serija koje su pogodnije za umetanje reklama? Možda se serija ili ja jednostavno ne dopadamo nekom od urednika? Možda se nekom na RTS ne sviđa ni činjenica da smo u Jugoslaviji, pored svih skromnosti i zabluda, ipak bezbrižnije živeli..? Ne znam, ne znam… Ipak sam zahvalan Drugom programu Televizije Beograd, Bori Mirkoviću i Zori Korać što su nam omogućili da uopšte stvorimo tu seriju i što su mnoge generacije širom Jugoslavije u njoj, izgleda, uživale. Nikada nisam shvatio zašto je Drugi (i drugačiji) program ukinut i spojen sa Prvim programom, neposredno posle prvih emitovanja Grlom u jagode? Pretpostavljam da je ta koincidencija slučajna, ali…
Šta danas gledate na televiziji?
Kao i većina ljudi mog kova, najviše gledam N1 i NOVA S. Povremeno zvirnem na druge kanale da vidim šta oni misle i dokle su došli. Ne izdržim dugo, osim kad se slatko nasmejem. Uvek se iznova zaprepašćujem koliko među nama ima polupismenih, neotesanih građana koji prosto uživaju da suvereno mudruju o svemu i svačemu, pošto su neki od njih pred svoja imena zakačili razne titule i zvanja, ko zna kako pribavljena. Kao da su ćaskanja na klupama u parku, ili u kafanama i kafićima, zamenili za medij koji im se čini da je izmišljen za njih – za televiziju!
Uvek sam izbegavao da mudrujem o stvarima koje ne znam dovoljno i koje prevazilaze moje obrazovanje i znanje. U svim svojim filmovima, pa i u seriji Grlom u jagode, na razne načine i iz različitih uglova, bavio sam se pričama o našem mentalitetu, primitivizmu i gluposti. Zašto bih se sada i ja, u poodmaklim godinama i ozbiljno narušenog zdravlja, dodatno bavio verbalnim politikantstvom, raznim dijagnozama i prognozama?
Pratim studentski bunt i podržavam većinu njihovih akcija koje mi nekada, nakratko, nateraju suze na oči. Nesvesno me podsećaju na 1968. godinu u svetu i kod nas, na zadivljujuće početke Praškog proleća. Navijam i za neke njihove profesore i sve veći broj građana koji se bude i podržavaju ih. Njima nedvosmisleno pripada budućnost i moraju da se bore za nju. Međutim, brinu me ličnosti i frakcije koje bi htele nešto da ušićare za sebe od tog spontanog bunta za istinsku pravdu, zakon i evropske vrednosti. Poznato mi je da je u istoriji sveta, a i kod nas, u vreme najvećih tragedija, uvek postojala grupa pojedinaca ili moćnika koji su izmišljali načine da se uspešno obogate na muci nesretnog naroda i da se nekako udenu u novu, moguću podelu karata. Ukratko, nadam se najboljem, ali se i bojim najgoreg. Voleo bih da i mladi i pametni pobede u utakmicama koje slede, i pored potplaćenih sudija, makar u produžecima, ili posle izvođenja jedanaesteraca. Tada će se, što bi narod rekao, videti čija nana sitnu vunu prede. Eto, već sam i sam ušao u politikantstvo. Izvinite…
Znam, volite da gledate stare filmove.
U svom stanu još uvek čuvam oko 200 filmova koje sam svojevremeno presnimavao sa TV programa Jugoslovenske radio-televizije na, već zaboravljene, VHS kasete. To je moja privatna kinoteka. Te bisere iz istorije filma sam prvobitno namenio svojim studentima dok sam bio profesor na FDU. Puštao bih im cele filmove ili inserte da bih potkrepio svoja predavanja. Tim filmovima se najradije vraćam. Za većinu mislim da se još uvek drže, za neke zaključujem da ih je pregazilo vreme i da su svojevremeno bili precenjeni. Naravno, gledam i nove filmove skoro svih žanrova, sa svih meridijana koji su dostupni na SBB-u. Neke gledam cele, nekad samo deliće. Zavisno od toga da li u njima vidim neku autentičnu originalnost ili je ne vidim. Slično se odnosi na domaće serije koje, na moju žalost, skoro sve liče jedna na drugu. Mislim da je to više zasluga producenata, a manje nemaštovitost autora.
Studentima nedvosmisleno pripada budućnost i moraju da se bore za nju. Međutim, brinu me ličnosti i frakcije koje bi htele nešto da ušićare za sebe od tog spontanog bunta za istinsku pravdu, zakon i evropske vrednosti
Poslednji film, Besa, snimili ste 2008. godine. Tada ste imali 62 godine. Poznajem mnoge koji žale što ste odustali. Da li ste vi požalili?
Jednostavno sam shvatio da više ne želim da se bavim neverovatno teškim i odgovornim poslom u sredini koja je već tada sužavala kaiš kinematografiji, prodavala bioskope i na film dovodila polupismene hohštaplere željne lake i brze zarade. Ja sam uvek voleo filmske radnike i profesionalce u ekipi i poštovao njihov rad. U Besi sam radio sa nedovoljnom ekipom u kojoj su verovatno bili i traumatizovani borci sa jugoslovenskih bojišta koji nisu dovoljno poštovali film na kome rade. Jedan šofer je, na primer, vozio kombijem deo naše ekipe sa snimanja po zemljanim i džombastim putevima Deliblatske peščare, posle dugog snimajućeg dana. Neko ga je pozvao mobilnim telefonom i verovatno pitao o čemu je film na kome radi. Šofer je, ne ispuštajući volan, otprilike rekao: ‘Slovenka hoće da je jebe Šiptar, a on neće.’ Zar je moj film bio o tome posle toliko godina pisanja, producentskog i mog prikupljanja novca za snimanje, udruživanjem partnera iz pet zemalja, raznih kompromisa i muka?
Shvatio sam polako da, osim šoferovog tumačenja filma, naokolo primećujem mnogo drugih primera koji svedoče da filmska proizvodnja u Srbiji polako gubi smisao i da nestaje, za mene bitna, radost stvaranja! Drugim rečima, shvatio sam da u tom poslu neću više moći da se snalazim i da za moje eventualne filmove neće biti razumevanja. Činilo mi se da je sa nedostatkom neophodnog novca za profesionalnu proizvodnju, paralelno rasla i količina pakosti, zlobe, zavisti, murdarluka, površnosti. Tada sam odlučio da zatvorim dućan. Retko pamtim snove, ali među najgore sigurno spadaju oni u kojima bezuspešno tražim, moljakam i očekujem finansijsku pomoć za svoje filmove. Ne, nikad nisam zažalio što sam odustao od snimanja filmova.
Nije mi bilo ni prvi put. Od Virdžine, početka raspada Jugoslavije, do Sjaja u očima je proteklo 14 godina. Prihvatio sam poziv i proveo četiri akademske godine u Americi kao profesor. Tek posle Dejtonskog sporazuma i pada Slobodana Miloševića ponovo sam se zaželeo filma i ponovo krenuo.
Prestali ste da se bavite filmom i zaćutali ste, kao da više nemate šta da kažete o filmu danas i ovde, o srpskoj kinematografiji poslednjih godina?
Imao bih šta da kažem, ali to ne bi bilo vezano za burnu i uzbudljivu stvarnost u kojoj živimo ili životarimo. Za mudar i ozbiljan pristup svakoj temi potrebni su vreme i distanca. To prepuštam mlađim kolegama ukoliko se ozbiljna filmska proizvodnja obnovi. Nadam se jedino da ih čari digitalne tehnologije pisanja, snimanja i obrade neće prinuditi na razna zbrzavanja i površnosti. Mislim da treba da upijaju događaje i doživljaje oko sebe, da skupljaju dokumentaciju, da pamte ili zapisuju i da jednog dana, kad se osuši mulj i slegne prašina, prionu na ozbiljno pisanje i snimanje. Valjda će tada biti više kulture i filma. Filmski hleb je, kao i rudarski, hleb sa devet kora.
Pratim studentski bunt i podržavam većinu njihovih akcija koje mi nekada, nakratko, nateraju suze na oči. Nesvesno me podsećaju na 1968. godinu u svetu i kod nas, na zadivljujuće početke Praškog proleća. Navijam i za neke njihove profesore i sve veći broj građana koji se bude i podržavaju ih
Na Trebeca festivalu prikazan je prvi dugometražni film u potpunosti generisan veštačkom inteligencijom, Dreams of Violets, koji košta dve hiljade dolara. Mislite li da je to početak ’smrti kinematrografije’ kojom ste se bavili?
Koliko znam, nema tog tehničkog ili digitalnog pronalaska, a da u istoriji nije bio zloupotrebljavan. Tako uvek počinje sa prvom pojavom novih izuma. Nadam se da će to trajati jedno vreme i da će posle AI naći svoje pravo mesto negde sa robotima Milutinom i Dragutinom, a moravac će ostati. Smrt kinematografije ćeuzrokovati ili pospešiti, kao i do sada, nebriga za nacionalne kulture i stvaralaštvo uopšte. Tako mi se bar čini.
Kako gledate na reditelje, poput Olivera Stouna, kojima je politički angažman bio ravan umetničkom, ponekad i važniji?
Vrlo cenim Olivera Stouna i njegove filmove i angažmane. Ipak, mislim da su za mene filmovi bili i ostali drugačija šolja čaja. Moj profesor sa FAMU, Evald Šorm (Hrabrost za svaki dan) mi je u intervjuu koji sam objavio u nekim beogradskim novinama, koje više ne postoje, rekao: ‘Film ne sme da liči na stare novine!’ Drugim rečima, trudio sam se da svojim filmovima zadrem u sfere u koje svakodnevica i dnevna politika, svesno ili nesvesno, ne zalaze. Pokušavao sam da se bavim pričama i sudbinama ljudi koji beže od politike, ali ih ona uvek stigne i preusmeri njihove živote.
Mladi treba da upijaju događaje i doživljaje oko sebe, da skupljaju dokumentaciju, da pamte ili zapisuju i da jednog dana, kad se osuši mulj i slegne prašina, prionu na ozbiljno pisanje i snimanje. Valjda će tada biti više kulture i filma
Čak i moj najpolitičkiji, kolažni film Za sada bez dobrog naslova, nije film o početku nereda na Kosovu, već pre svega o manipulaciji nad ljudima, sudbinama i filmskim stvaralaštvom. Kod nas je marginalizovan, ali sam s njim, da se malo pohvalim što je danas moderno, obišao mnoge svetske festivale i dobio Zlatnu lalu u Istanbulu od žirija u kome su bili Teo Angelopulos, Krištov Kišlovski, Nikita Mihalkov i Greta Skaki. Dobio sam i pregršt dobrih kritika u inostranstvu. Čak je u Nemačkoj izašla i jedna knjiga o njemu. Drago mi je što se i danas prikazuje na nekim našim filmskim TV kanalima…
Taj film se izuzetno dopada i vašem američkom kolegi Martinu Skorsezeu. U knjizi Malo iznad tla, opisali ste kako ste se vas dvojica lako složili kad je reč o ponašanju producenata-derikoža u Americi i ovde. Da li ste nekada zažalili što niste ostali u Americi?
Ne, nikada ni za tren. Voleo sam da putujem po svetu što sam više mogao i da upoznajem razne kulture, ljude, navike i dostignuća i da se vratim kući, pametniji i mudriji. Više me brinu mladi ove zemlje koji odlaze sve više i češće. Nadam se da onaj poslednji, kao u starom vicu, neće morati da za sobom ugasi svetlo…
