U trenutku kada se pravosuđe još uvek muči da utvrdi odgovornost za tragediju na novosadskoj Železničkoj stanici, dokumenta do kojih je došao naš nedeljnik i koja se sada delimično pojavljuju i u optužnici pokazuju da se iza formalnih procedura krije gust sloj neformalne, politički dirigovane komunikacije. Upravo ta komunikacija, između aktera na terenu, predsednika Vučića i njemu bliskih saradnika, Ivice Kojića i Nataše Vukšić, otvara pitanje ne samo korupcije, već i političke odgovornosti za odluke koje su verovatno uticale na bezbednost samog projekta.
Osvrnuli smo se i na definitivni početak predizborne kampanje u Srbiji, premda jošte nezvanični, budući da sami izbori, uprkos brojnim probnim balonima, i dalje vise u vazduhu. Ipak, deluje da su i rektor Đokić i predsednik Vučić spremni da nam pošalju veoma neuobičajene poruke za političke kandidate: Đokić pohvalu građanima Raške „što uspevaju da održe svoj lepi grad u dobrom stanju“, jer se radi o jednom od prvih gradova u Srbiji podignutih po urbanoj matrici, a Vučić da će ukoliko izgubi izbore iste večeri da kaže „da su najgori došli na vlast i smejaću im se u lice sve vreme, i iz pritvora i iz zatvora, i iz groba prkosno i ponosno“.
Pratimo situaciju i na neizgrađenoj brani Svračkovo. Deceniju i po nakon što je gradnja brane na Velikom Rzavu poverena Hidrotehnici-Hidroenergetici, iako je rok za njen završetak istekao još 2016, pa pomeren do 2030. godine, uprkos tome što je država već platila 67 miliona evra, 15 miliona više od prvobitno procenjene vrednosti… skoro je izvesno da će Srbijavode za taj projekat, kojem se sve glasnije protive ekološki aktivisti, uskoro morati da angažuje novog izvođača. I, po svoj prilici, više od polovine preostalog posla završiće – kompanija Hidro-tan Dragana Klisure, biznismen koji ima ne jednu, već nekoliko firmi sa Nikolom Petrovićem, kumom predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Naši novinari razgovarali su sa Srđanom Karanovićem, proslavljenim režiserom i jednim od najplodotvorniji ispisnika praške škole jugoslovenskog filma. Povod je bila pedeseta godišnjica premijere njegove čuvene serije Grlom u jagode. U razgovoru za Radar, Karanović je pričao o svojoj karijeri, razumevanju umetnosti, situaciji u medijima, ali i studentsko-građanskom nezadovoljstvu…
„Pratim studentski bunt i podržavam većinu njihovih akcija koje mi nekada, nakratko, nateraju suze na oči. Nesvesno me podsećaju na 1968. godinu u svetu i kod nas, na zadivljujuće početke Praškog proleća. Navijam i za neke njihove profesore i sve veći broj građana koji se bude i podržavaju ih. Njima nedvosmisleno pripada budućnost i moraju da se bore za nju. Međutim, brinu me ličnosti i frakcije koje bi htele nešto da ušićare za sebe od tog spontanog bunta za istinsku pravdu, zakon i evropske vrednosti. Poznato mi je da je u istoriji sveta, a i kod nas, u vreme najvećih tragedija, uvek postojala grupa pojedinaca ili moćnika koji su izmišljali načine da se uspešno obogate na muci nesretnog naroda i da se nekako udenu u novu, moguću podelu karata. Ukratko, nadam se najboljem, ali se i bojim najgoreg“, kazao je Karanović, između ostalog.
Razgovarali smo i s Dušanom Komarom, osnivačem i direktorom Ominima, prvog srpskog „jednoroga“ vrednog 1,4 milijarde evra, što je o domaćim, ali i mnogim stranim okvirima nezabeležen uspeh. Teme su bile razne – od uspona AI-a, preko tržišnih trendova i zakonitosti u oblasti kojom se kompanija bavi, do neiskorišćenih resursa u Srbiji.
„Srbija ima jedan resurs koji je, po mom mišljenju, daleko vredniji od bilo kog prirodnog bogatstva, a to su izuzetno talentovani i tehnički obrazovani mladi ljudi. Ono što nam je, međutim, dugo nedostajalo jeste samopouzdanje da sanjamo dovoljno velike snove. Generacijama smo mlade učili da biraju siguran posao, a ne da grade velike kompanije. I danas, kada želimo da kažemo da je neko dobro dete, mi kažemo da je poslušno. A ja mislim da nam treba malo više neposlušnosti, ali u najboljem mogućem smislu te reči – da imamo hrabrosti da težimo onome što drugima deluje nemoguće, da plivamo uzvodno kada verujemo da je nešto ispravno i da istrajemo čak i kada nas većina ubeđuje da je to uzaludno“, predočio je Komar.
Za novi broj govore i pišu Saša Ilić, Miroslav Aleksić, Helena Vitman, Minja Bogavac, Ana Martinoli…
