Poslednje promene na medijskoj mapi Srbije, izazvane prodajom dve kablovske televizije portugalskom investicionom fondu, otvaraju, između ostalih, i temu važnosti televizijskog tržišta i značaja koje ono ima, ne samo za televizijske profesionalce već i za državu i društvo u celini. Problem televizijskog tržišta nije samo to što je monopolisano i politički kontrolisano. Mnogo ozbiljnija posledica je što je takav sistem izvitoperio definiciju profesionalne vrednosti, što ne ugrožava samo novinarstvo i medijski pluralizam, nego je dugoročno degradiralo celokupnu televizijsku delatnost. Umesto da televizija favorizuje istinu, znanje, kulturu, kreativnost, autorstvo i sposobnost da se napravi kvalitetan program, ona sve više nagrađuje pripadnost sistemu, poslušnost i sposobnost da se proizvodi ono što sistem želi. Tako se ne uništava samo sloboda televizije, uništavaju se i televizijske profesije i publika, a ni vi poštovani oglašivači niste pošteđeni.
Koliko je televizija i dalje važan medij govori i izveštaj Rojters instituta da je u Srbiji 2025. godine više od 95 odsto domaćinstava imalo televizor i da 51 odsto stanovništva koristi televiziju za informisanje. Takođe, podaci Ipsos medija lendskejp za 2025. ukazuju da je televizijsko oglašivačko tržište „teško“ 133 miliona evra godišnje, što je ogroman novac za tržište od oko 6 i po miliona stanovnika. Ne računajući tzv. javne televizijske servise, koji su odavno manje javni, a više servis vlasti, većinu komercijalnog tržišta u Srbiji takođe čine televizije u vlasništvu ljudi bliskih vlasti. Prema podacima iz analize koju je uradila Fondacija Slavko Ćuruvija, RTS i četiri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom pokrivaju oko 70 odsto ukupne televizijske publike. Kada na to dodamo ostale televizije, od kojih je veliki broj dotirao, osnovao ili kupio Telekom Srbija (čitaj: vlast), televizije koje su bile deo sistema Junajted grupe, kao i činjenicu da su ove dve kompanije do juče bile vlasnici dva najveća kablovsko-distributivna sistema, to nam govori da je televizijska delatnost politički kontrolisana i vertikalno integrisana.
Koliko je televizija i dalje važan medij govori i izveštaj Rojters instituta da je u Srbiji 2025. godine više od 95 odsto domaćinstava imalo televizor i da 51 odsto stanovništva koristi televiziju za informisanje. Takođe, podaci Ipsos medija lendskejp za 2025. ukazuju da je televizijsko oglašivačko tržište „teško“ 133 miliona evra godišnje, što je ogroman novac za tržište od oko 6 i po miliona stanovnika
Nedozvoljena koncentracija, politička kontrola i biznis model koji favorizuje samo jednog (ili dva) igrača na tržištu potpuno su promenili način na koji se sadržaj proizvodi, kakvi se profesionalci nagrađuju i kakvi gledaoci „odgajaju“. Vertikalno integrisan sistem promenio je tržišnu logiku, pa smo od televizije kao kreativne audio-vizuelne industrije došli do televizije kao političko-poslovnog ekosistema. Kada ista poslovna struktura kontroliše produkciju, distribuciju, kanale, sadržaj, digitalne platforme i oglašavanje, televizija sve više postaje deo šire poslovne strategije ili političke agende. To za posledicu ima da profesionalna odluka sve manje ide u pravcu kvaliteta televizijskog proizvoda, a sve više u pravcu uklapanja u poslovni, politički ili distribucioni sistem. Tada se profesionalna kompetencija relativno lako potiskuje poslušnošću, političkom podobnošću i bespogovornim izvršavanjem zadataka. Profesija gubi autonomiju, a sa autonomijom nestaje i integritet. Dugoročna posledica je da najbolji profesionalci odlaze iz televizijske industrije, a oni koji ostaju odustaju od pokušaja da stvari promene i postepeno se prilagođavaju sistemu. Tako se, generaciju po generaciju, profesionalni standard urušava i proizvodi efekat koji bismo mogli nazvati profesionalnom erozijom.
Veliki broj televizijskih kanala, ograničen novac i koncentracija novca prirodno proizvodi pritisak na troškove, a tu najviše stradaju vreme za razvoj formata, autorski rad, istraživanja, razvoj scenarija, kreativni razvoj, vreme za snimanje, vreme za postprodukciju, edukacija zaposlenih i razvoj mladih kadrova. Umesto toga dobijamo više jeftinog, repetitivnog i recikliranog sadržaja zbog koga televizija ima ogromnu količinu programa, a istovremeno sve manje kvaliteta. Televizija nije broj sati programa nego ideja, autorstvo, uredništvo, produkcijska kultura i profesionalni standard.
Kada ista poslovna struktura kontroliše produkciju, distribuciju, kanale, sadržaj, digitalne platforme i oglašavanje, televizija sve više postaje deo šire poslovne strategije ili političke agende. To za posledicu ima da profesionalna odluka sve manje ide u pravcu kvaliteta televizijskog proizvoda, a sve više u pravcu uklapanja u poslovni, politički ili distribucioni sistem
Jedna od osnovnih funkcija televizije je da složeni svet prevede u razumljivu priču. Deregulacija tržišta i politička instrumentalizacija televizije dovele su do sistemskog pojednostavljivanja sadržaja. Pod pritiskom da on bude brz, jeftin, emocionalan, konfliktan i lako razumljiv televizija sve manje objašnjava uzroke i posledice, a sve više prikazuje događaje, sukobe i protagoniste, čime se umesto objašnjavanja procesa prelazi na proizvodnju događaja. Ako televizija stalno predstavlja ličnost umesto institucije, sukob umesto procesa, skandal umesto konteksta, izjavu umesto analize, stav umesto činjenica ili posledicu bez uzroka, tada publika dobija fragmentiranu sliku društva i sve manje prilike da razume stvari i procese koji se dešavaju. Događa se kognitivno osiromašenje televizijskog sadržaja.
Političko-poslovna koncentracija nije samo proizvela degradaciju televizijskog sadržaja. Ona je stvorila sistem u kojem su se negativni efekti digitalnog okruženja lako pretvorili u trajno snižavanje profesionalnih standarda. Kada televizija prestane da objašnjava složene procese u državi i društvu i počne da ih zamenjuje lažnim vestima, prizemnim emocijama, dramom, konfliktom i spektaklom, ona ne postaje samo lošija televizija. Postaje lošiji instrument za razumevanje stvarnosti. Publika više nije u stanju razume složene stvari, a televizija joj sve ređe daje dovoljno vremena, konteksta i profesionalno obrađenih informacija da ih razume. Sistem koji izgubi profesionalni standard i autorsku autonomiju, a sadržaj svede na nivo kafanskog derta, proizvodi publiku koja dobija mnogo informacija, ali sve manje objašnjenja, nesposobnu da razlikuje laž od istine i nespremnu da reaguje na flagrantno uništavanje države, društva, pa čak i sopstvenog života.
