Pišu: Aleksandar Baucal i Miloš Đajić
Bliži se 1. septembar, kada će se učenici vratiti u škole. I to u naše divne škole koje spadaju među najbolje u Evropi. Zgrade i oprema obezbeđuju podsticajne uslove, učenici su radoznali, nastavnici posvećeni i ponosni na svoju profesiju, a direktori pravi lideri na koje nastavnici i roditelji mogu da se oslone. Roditelji će svakog jutra ispraćati decu u škole, znajući da će se ona družiti i učiti u pozitivnoj i bezbednoj atmosferi i pripremati za budući život.
Znamo da ste šokirani. Neko od vas je ranije, a neko malo kasnije, postao dezorijentisan čitajući prethodni pasus. Možda ste se osetili i prevareno. Kao kada neko ljudima koji se svakodnevno suočavaju sa problemima ulepšava stanje stvari.
Uz razumevanje za takvo nezadovoljstvo, prihvatili smo rizik da počnemo tekst na ovaj način. Suviše dugo se isti problemi u obrazovanju ponavljaju tako da smo se na njih navikli. To nosi rizik da ih prihvatimo kao normalno stanje i prestanemo da očekujemo nešto više, nešto bolje. Zato je gornji san imao za cilj da se podsetimo na to kako bi obrazovanje u Srbiji trebalo da izgleda. Ne, to nije idealizovani san. U mnogim zemljama to je realnost. Za to nije potrebno čudo ili magija, čak ni ogromna sredstva ili najsavremenija tehnologija. Glavni akteri kvalitetnog i pravednog obrazovanja su ljudi. A među njima nastavnici i svi drugi zaposleni u školama.
Obrazovanje u Vladi profesora doktora Đura Macuta
Vlada koju predvodi profesor doktor Macut u svom sastavu ima nekoliko univerzitetskih profesora na čelu sa ministrom Stankovićem. Pre neki dan predsednik Vlade je rekao „da mu je važno da iza rada Vlade Srbije ostanu konkretni rezultati, a ne njegovo ime.“ Hajde da vidimo koji su to rezultati u obrazovanju postignuti. Ono što znamo je da su, umesto razvoja, unapređenja kvaliteta i ulaganja u znanje, prethodnih godinu i po dana obeležili politički pritisci na škole i nastavnike, institucionalna represija i pokušaji potčinjavanja čitavog obrazovnog sistema interesima izvršne vlasti. Sve ovo pokazuje da su javne politike u obrazovanju najjasniji primer sistemskog urušavanja jedne od najvažnijih oblasti u našem društvu.
Kvalitet obrazovanja: visoke ocene, niska kompetentnost
Roditelji i nastavnici teškoće koje nagrizaju naše obrazovanje proživljavaju svakoga dana. Ipak, korisno je da problemima damo ime kako bismo znali sa kojim se „demonima“ bore.
Umesto razvoja, unapređenja kvaliteta i ulaganja u znanje, prethodnih godinu i po dana obeležili politički pritisci na škole i nastavnike, institucionalna represija i pokušaji potčinjavanja čitavog obrazovnog sistema interesima izvršne vlasti. Sve ovo pokazuje da su javne politike u obrazovanju najjasniji primer sistemskog urušavanja jedne od najvažnijih oblasti u našem društvu
Svako dete odlazi u školu sa rancem punim knjiga, a tamo ga čeka mnogo gradiva. Uči činjenice i važne sadržaje, sprema kontrolne zadatke, odgovara za ocenu, a onda veliki deo toga zaboravlja i prelazi na neku sledeću oblast. Već i poslovični vrapci na grani znaju da su školski programi preobimni. Kao da će njihov obim pomoći da održavamo iluziju da imamo kvalitetno obrazovanje.
Programi su fragmentirani i nedovoljno povezani. Svako u njih dodaje sadržaje koji su sami po sebi važni, ali niko ne sagledava program u celini. Osim učenika. Oni jedini dobiju sve te sadržaje na svoj radni sto i od njih treba da naprave neku celinu. Ako to nisu mogli oni koji su pravili programe, kako će to uspeti učenici?
Zato nas ne iznenađuje što učenici ne vide smisao učenja. Ni nastavnici nisu u mogućnosti da im dovoljno pomognu jer ih sistem i inspekcija teraju da „pređu celokupno gradivo“. Nema vremena da se zastane nad važnom temom, povezuju ideje, postavljaju pitanja, diskutuje i razvija dublje i kritičko razumevanje. Zato se celo obrazovanje svelo na „jurenje za ocenama“. Kada roditelji ne vide smisao onoga što se uči u školi, ocene, a ne znanje, postaju njihova preokupacija. Ocene su važne za naredni upis, dok će se naučeno znanje ionako zaboraviti. I tako nastaje začarani krug površnog znanja i visokih ocena.
Škola je postala i mesto u kojem često ne vlada pozitivna atmosfera. Nepoverenje, tenzije i sukobi sve su češći između učenika, nastavnika, roditelja i direktora.
PISA studija nam svake treće godine pruži ogledalo u kojem vidimo posledice svih ovih problema. Ta slika se ponavlja decenijama. Naši petnaestogodišnjaci zaostaju za vršnjacima iz većeg dela Evrope, a oko 40% njih ne dostiže osnovni nivo funkcionalne pismenosti.
Deca rođena u siromaštvu dobijaju slabije obrazovne šanse i manje mogućnosti da jednog dana izbegnu život u siromaštvu. Slično je i sa decom kojoj je potrebna dodatna podrška, uključujući decu sa smetnjama u razvoju i onu iz udaljenih ruralnih krajeva. Umesto da ublažava socijalne razlike, obrazovanje postaje faktor koji ih povećava
Deca se svuda rađaju sa velikim potencijalima, ali od kvaliteta obrazovanja zavisi koliko i kako će ih razviti. Izgleda da naša deca nisu imala sreće sa nama odraslima. Mi smo ih izneverili iako im želimo sve najbolje. Umesto da obrazovanje bude odskočna daska za budući život, ono mnogoj deci smanjuje šanse za uspeh.
Šta su uradili Ministarstvo i Vlada povodom ovih nabrojanih problema? Gotovo ništa, osim praznih reči i obećanja. Nema suštinske reforme programa, nema novih metoda rada, nema smislenih obuka nastavnika. Zato nema ni boljeg obrazovanja u Srbiji. Najavljenim predlozima izmena Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja čak će biti prekršene i međunarodne konvencije čiji je potpisnik Srbija.
Kada obrazovanje povećava umesto da smanjuje razlike
Ne samo da je kvalitet našeg obrazovanja na nedopustivo niskim granama, već je ono i veoma nepravedno. Nizak kvalitet svima pravi štetu, ali ne pogađa podjednako svu decu.
Deca iz razvijenijih delova Srbije imaju više obrazovnih mogućnosti od dece iz siromašnih i udaljenih opština. Mesto u kojem je dete rođeno pravi veliku razliku u obrazovanju koje će dobiti. A samim tim i u budućim životnim šansama.
Roditelji sa višim obrazovanjem i prihodima mogu da kompenzuju nizak kvalitet škole: da pomažu deci u učenju, plate privatne časove ili dodatne aktivnosti i tako nadoknade ono što škola nije pružila. Ali šta mogu roditelji koji su manje obrazovani ili nemaju novca za privatne časove?
Tako deca rođena u siromaštvu dobijaju slabije obrazovne šanse i manje mogućnosti da jednog dana izbegnu život u siromaštvu. Slično je i sa decom kojoj je potrebna dodatna podrška, uključujući decu sa smetnjama u razvoju i onu iz udaljenih ruralnih krajeva.
Umesto da ublažava socijalne razlike, obrazovanje postaje faktor koji ih povećava. Škola, koja bi trebalo da bude odskočna daska za izlazak iz nepovoljnih okolnosti, prečesto postaje pokretna traka koja dete vraća tamo odakle je krenulo. Loše osnovno i srednje obrazovanje smanjuju kompetencije za nastavak školovanja u visokoškolskim ustanovama. Ako nam je cilj socijalna propustljivost jako važno da kvalitet obrazovanja bude dobar i ujednačen.
Naš obrazovni sistem je visoko centralizovan. Ministarstvo prosvete, odnosno ministar, odlučuje o ogromnom broju pitanja, čak i o onima o kojima ljudi u samim školama znaju mnogo više. Sadašnje Ministarstvo upravo insistira na ovom modelu upravljanja držeći mač nad glavama svih zaposlenih u obrazovanju
A kada posmatramo nastavak školovanja perspektiva deluje još tragičnije. Stalnim insistiranjem na uvođenju neakreditovanih programa nekih imaginarnih stranih univerziteta koji bi se finansirali iz budžeta, ova Vlada nastavlja ideje trošenja javnog novca i punjenja privatnih džepova, a smanjivanja kvaliteta i dostupnosti obrazovanja. Politike koje predlaže Vlada profesora Macuta će dostupnost javnog obrazovanja, za većinu onih koje smo već pomenuli, učiniti gotovo nemogućom. Javno besplatno obrazovanje kakvo smo poznavali će nestati.
I nastavnik je žrtva
Od nastavnika se sve više očekuje: da bude nastavnik, vaspitač, stručnjak za inkluziju i prevenciju nasilja, medijator, partner roditeljima i sve drugo što bi moglo da zatreba. A onda mu sistem oduzima vreme koje bi mogao da posveti detetu nametanjem raznih administrativnih obaveza.
Nastavnici se često osećaju kao likovi iz Kafkinog „Procesa“. Kada je nekom detetu potrebna dodatna pažnja, nastavnik vreme mora da posveti administraciji upravo onda kada bi trebalo više vremena da posveti učeniku.
Istovremeno, obrazovanje je izgubilo društveni status, a sa njim i profesija nastavnika. Od visokoobrazovanih ljudi tražimo sve više, a nudimo im sve manje razloga da veruju da društvo njihov rad smatra važnim.
Otpuštanjem i pritiscima na direktore i nastavnike ova Vlada je dodatno urušila pozicije i autoritet nastavnika. Primeri iz Jovine gimnazije, Pete beogradske ali i Valjevske, kao i gimnazije „Uroš Predić” govore o tome da Vlada i Ministarstvo ne žele nastavnike koji sa entuzijazmom rade sa mladima već poslušnike koji će najčešće bez adekvatne spreme samo zadovoljavati administrativne i formalne obrazovne procese. Stotine nastavnika širom Srbije je otpušteno samo zbog podrške građanima i studentima. Kontrola i institucionalno nasilje nikada ne mogu povećati autoritet jedne profesije.
Zašto nam se decenijama ponavljaju isti problemi?
Mogli bismo svaki problem da objašnjavamo posebno. Međutim, kada se toliko problema ponavlja decenijama, možda treba da se pitamo da li u osnovi svih njih leže isti uzroci.
Prvo, naš obrazovni sistem je visoko centralizovan. Ministarstvo prosvete, odnosno ministar, odlučuje o ogromnom broju pitanja, čak i o onima o kojima ljudi u samim školama znaju mnogo više. Sadašnje Ministarstvo upravo insistira na ovom modelu upravljanja držeći mač nad glavama svih zaposlenih u obrazovanju.
Vlast SNS je imala četrnaest godina i nekoliko mandata da pokaže da brine o obrazovanju i da makar započne rad na njegovom ozdravljenju. Isti problemi su i dalje tu, a mnogi su dodatno produbljeni. Sadašnja Vlada nije ništa dobro uradila
Drugo, u takvom sistemu reforme se osmišljavaju u Ministarstvu, a zatim šalju školama kao administrativne odluke. Škole i nastavnici često ne dobijaju adekvatnu pripremu, niti uslove da nova rešenja primene. Pored toga, svaki novi ministar smišlja svoje reforme kao da ništa nije postojalo pre njega i kao da ništa neće postojati posle njegovog mandata. Rezultat je da se obrazovanje stalno reformiše, ali se isti problemi ponavljaju i uvećavaju. Sada su smislili da uvedu promene u Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja kojima žele da ograniče učešće dece i roditelja u obrazovnom procesu.
Treće, na sve te dugogodišnje probleme trenutna vlast je dodala snažnu stranačku instrumentalizaciju obrazovanja. Politička lojalnost u brojnim sredinama ima preveliki uticaj na izbor direktora i zapošljavanje; zaposleni govore o pritiscima kojima ih primoravaju da odlaze na mitinge vlasti i obezbeđuju „sigurne glasove“, kritički nastrojeni nastavnici se otpuštaju, dok se najstarije škole uništavaju.
Vlast SNS je imala četrnaest godina i nekoliko mandata da pokaže da brine o obrazovanju i da makar započne rad na njegovom ozdravljenju. Isti problemi su i dalje tu, a mnogi su dodatno produbljeni. Sadašnja Vlada nije ništa dobro uradila!
Zato je promena trenutne vlasti postala neophodan uslov za nadu. Promena vlasti, naravno, neće sama po sebi rešiti sve nagomilane probleme. Ona će stvoriti uslove da od neke buduće vlasti zahtevamo drugačiji odnos prema obrazovanju: da princip stranačke kontrole i instrumentalizacije bude zamenjen principom saradnje, profesionalnosti i odgovornosti.
Da škole ponovo postanu mesta u koja rado dolaze i učenici i nastavnici i u kojima se deca pripremaju za svoj budući život. Odnosno, da se približimo slici škole kojom smo počeli tekst.
Posle tolikih godina koje su pojeli skakavci, možda nam to deluje kao nedostižan san. Ali nije. Drugi su uspeli. Zašto ne bismo mogli i mi?
Aleksandar Baucal, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Miloš Đajić, samostalni stručni saradnik Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu
članovi Pobunjenog univerziteta
