Četvrto ročište u predmetu „Generalštab“, održano u ponedeljak, prošlo je u već uhodanom maniru. Studenti su se okupili ispred zgrade Specijalnog suda, advokat Vladimir Đukanović je ponovo zbog toga povukao paralelu sa suđenjima iz 1946. godine, ministar kulture Nikola Selaković nastavio da upire prstom u sve koji ne sede na optuženičkoj klupi („postoje ozbiljni dokazi da su određeni ljudi koji su involvirani u ovaj sudski postupak, primali novac iz inostranstva za određene stvari koje su ovde radili“), a direktor beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika Aleksandar Ivanović je, baš kao i prethodno troje optuženih, odbio da odgovara na pitanja tužilaštva.
Jedina sitna razlika je što ovoga puta niko iz tima odbrane nije stao pred brojne kamere ispred suda, već su nakon suđenja Đukanović i Selaković pobegli do obližnjeg parka, gde su na miru mogli da daju izjavu samo Informeru. Verovatno ispravno računajući da tu neće biti pogrešnih pitanja, već samo „objektivnih“ poput: da li delite mišljenje da će „deo odmetnutog tužilaštva i sudstva“ pokušati da liši slobode predsednika Republike nakon što podnese ostavku?
Ono što nije odstupilo ni od obrasca odbrane, ni generalno od strategije vlasti kada javno govori o Generalštabu, jeste što je procenjena vrednost izgradnje Trampove kule od koje je zbog sudskog postupka odustala firma Džareda Kušnera – još jednom porasla. Tako je Aleksandar Vučić zimus prvo bio precizan i govorio o investiciji od „preko 515 miliona evra“, da bi kada je projekat već otkazan izjavio kako smo „izgubili investiciju vrednu najmanje 750 miliona evra“. Jedan od Selakovićevih advokata, Igor Isailović, u februaru je u sudnici gubitak zaokružio na 800 miliona, da bi sada sam ministar, u pomenutom parku, shvatio da se „kada se sve sabere“ zapravo radi o preko 1,5 milijardi evra. Odnosno više nego tri puta više od jedine brojke o kojoj Kušner javno govorio (oko 500 miliona dolara). A kažu da je inflacija stavljena pod kontrolu…
Pozivajući se na princip da ne možemo neke zakone ignorisati na osnovu nedopadanja, direktor beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika nije imao problem ni da iznese apsurdnu tvrdnju da Generalštab ne samo nije, već nikada i nije bio kulturno dobro
Što se tiče razloga za izbegavanja pitanja tužioca, optuženi se moraju pohvaliti da nisu prepisivali jedni od drugih. Selaković se još od davanja iskaza u istražnom postupku drži iste linije – Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) predstavlja deo organizovane kriminalne grupe, čiji je cilj „srozavanje i diskreditacija najviših organa državne vlasti, stvaranje unutrašnje nestabilnosti i omogućavanje sprovođenja političkih promena mimo zakonske procedure“. A to što se raspisivanjem izbora, koliko-toliko, otvorila mogućnost smene vlasti unutar zakonske procedure, a tužilaštvo ipak nije povuklo optužnicu, očigledno nije razlog da se priča promeni. U slučaju drugooptužene sekretarke Ministarstva kulture Slavice Jelače, razlog je zdravstveni – smatra da se tužilaštvo nije korektno ponašalo prema njoj tokom saslušanja i da joj godine ne dozvoljavaju da se ponovo izlaže takvom stresu. Goran Vasić, koji se i dalje predstavlja kao v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, iako mu je jedini zakonom dozvoljen mandat istekao pre više od godinu dana (pošto bi ga optužnica diskvalifikovala na konkursu, vlast je odlučna da ga i ne raspiše), pozvao se na rezigniranost. I tvrdio da je tužilaštvo njegovu raniju izjavu predstavilo kao priznanje krivičnog dela, te da ne želi da se njegove reči ponovo izvrnu.
„Ozbiljno poljuljano poverenje“
S obzirom na to da je Ivanović angažovao sopstvene advokate (Jelača i Vasić su prihvatili da ih brane Selakovićevi), pružio tužilaštvu ključne informacije za rekonstruisanje nezakonitog postupka koji je rezultirao ukidanjem spomeničkog statusa kompleksu Generalštaba, i na prvom ročištu na klupi sedeo odvojeno od zbijene grupe prvo troje optuženih, delovalo je da će kada na njega dođe red tužilac Vojislav Isailović konačno imati priliku da se aktivnije uključi u postupak. Ali, nešto se očigledno promenilo u međuvremenu.
Ako verujemo objašnjenju Ivanovića, posle sto dana proučavanja sve dokumentacije iz postupka, njegovo poverenje u tužilaštvo je „vrlo ozbiljno poljuljano“ i zato je odustao od ranije najave da će odgovarati na sva pitanja. Što zvuči kao da je isprva smatrao da tužilaštvo dobronamerno traži da mu se odredi kazna od 18 meseci zatvora, a da mu se sada čini da su ipak zlonamerni. Međutim, temeljnije izučavanje optužnice teško da je moglo da rezultira njegovim menjanjem iskaza koje se dogodilo tokom ročišta.
Naime, kako je primetio predsednik sudskog veća Stojan Petrović, Ivanović je tokom iznošenja odbrane ispričao da ga je Selaković u julu 2024. zamolio da napravi predlog odluke o ukidanju zaštite Generalštabu, dok je u svom iskazu pred tužilaštvom govorio o tome da je ministar insistirao da to bude baš u formi predloga, a ne stručnog mišljenja, što je Ivanović predlagao. Na pitanje da li je onda bila reč o molbi ili insistiranju, Ivanović je nejasno odgovorio: „Reč je o predočavanju.“
Sudija nije lako odustao i ukazao da se „molba“ ne slaže sa ranijim iskazom da je predlog sačinio jer „ministarska se ne odbija“, što je Ivanovića potaklo da podvuče da ništa protivpravno nije traženo od njega, niti je to učinio, niti je bio primoravan. A na poslednji pokušaj Petrovića da shvati zbog čega je Selaković odbijao da traženo bude izrađeno u formi stručnog mišljenja, nakon dosta vrdanja, Ivanović je zaključio: „Naprosto smo našli kompromisno rešenje.“ Što izgleda nije bio poslednji kompromis između ministra i direktora gradskog Zavoda, koji su ovoga puta u pauzama vidno srdačnije komunicirali nego na početku procesa.
U pokušaju da ospori optužnicu, Ivanović je čak izgovorio da ispada da svako čini krivično delo pišući stručna mišljenja i komunicirajući sa državnom upravom
Govoreći o istom sastanku u Ministarstvu na kome nipošto nije bio pritiskan, Ivanović je ispričao da je na početku razgovora Selaković „iskazao veliku bojazan“ za stanje konstrukcije Generalštaba i požalio se na nelogičnosti u odluci kojom je utvrđen za spomenik, zbog kojih ne može da razmišlja o merama sanacije. Konkretno, da opis objekta u Odluci konstatuje stanje nakon bombardovanja, a da se propisane mere zaštite odnose na prvobitno stanje, zbog čega u Ministarstvu nisu znali šta da rade. Štaviše, zaključak je bio da objekat 20 godina ne može da se sanira, jer to navodno Odluka ne dozvoljava.
Ali pošto ni ovoga puta tužilac nije mogao da postavlja pitanja, nismo imali priliku da čujemo da li se Ivanović osećao obmanuto kada je video da Selaković nije upotrebio njegovo stručno mišljenje kako bi sanirao kompleks Generalštaba, na kome nikakvi konzervatorski radovi nisu ni u najavi. Ili, recimo, da li misli da je neko drugi u Vladi zloupotrebio Selakovićevu brigu za bezbednost slučajnih prolaznika kako bi ugovorio izgradnju hotelske grdosije gde joj mesto nije.
A kakav odgovor bismo i mogli da očekujemo, ako imamo u vidu da je svoju odbranu iskoristio da postavi pitanje na osnovu čega tužilaštvo poklanja veru da su Dubravka Đukanović i Olivera Vučković podnele ostavke na mesta direktorki Republičkog i Gradskog zavoda baš iz razloga koje su navele u tužilaštvu – da im je Siniša Mali predočio da moraju da podnesu ostavke ukoliko nisu spremne da podrže ukidanje spomeničke zaštite sa Generalštaba, za šta su smatrale da ne postoji nikakav stručni niti zakonski osnov. I da je negirao da to ima bilo kakve veze sa njegovim imenovanjem jer su ga „postavile“ njegove stručne kvalifikacije. Nipošto to što je bio jedini stručnjak koji se javno založio za ukidanje zaštite, baš nekoliko meseci pre nego što će biti postavljen na mesto Olivere Vučković. Ili to što je reč o osobi spremnoj da na suđenju potvrdi da nije pogrešio što je dokument koji mu je Selaković tražio da sačini, potpisao kao direktor gradskog Zavoda a ne kao stručnjak sa svojom licencom – iako je znao da se neposredno pre njegovog stupanja na dužnost 29 konzervatora iz gradskog Zavoda oštro usprotivilo ukidanju statusa spomenika Generalštabu.
U poređenju sa standardom uspostavljenim na prethodnim ročištima, diskreditacija svedoka u postupku bila je gotovo diskretna ovog puta. Iznoseći zahtev da se uopšte ne saslušavaju u sudnici već da se samo pročitaju njihovi raniji iskazi (zašto bi neko dobio priliku da osporava tvrdnje koje iznose optuženi?), advokat Dragan Palibrk nadovezao se na priču o ostavkama ironično nazvavši Dubravku Đukanović „moralnom gromadom“, a ostale je zbirno diskvalifikovao smatrajući da niko od njih nema neposredna saznanja vezana za slučaj, već bi samo iznosili svoja „stručna ili nestručna“ mišljenja. A za slučaj da vam se čini da bi, recimo, bilo korisno čuti ljude koji su zapravo radili na ranijim slučajevima ukidanja odluka o utvrđivanju spomenika i poznaju proceduru koja je u slučaju Generalštaba ignorisana, tu je i dodatak odbrane. Ne samo da je reč o osobama upitnih stručnih i moralnih kvaliteta, već i o zasigurno pristrasnim, jer kako je tvrdio Palibrk, ne može biti nepristrasan neko ko se našao na izbornoj listi suprotstavljenoj listi njegovog klijenta.
Ili kako je to nesuptilnije sročio advokat Đukanović za Informer: iz aviona se vidi da oni nisu nepristrasni nego od strane tužioca naučeni šta bi trebalo da izgovaraju i oni tu zapravo „dolaze da budu inkvizicija“. Njegova pristrasnost zbog činjenice da je vezan za istu izbornu listu kao i Selaković, nekako nije dovedena u pitanje na toj televiziji.
Predlog da se svedoci ne saslušavaju, sud će razmotriti do sledećeg ročišta, zakazanog za 4. novembar. U kakvoj društvenoj atmosferi će se odvijati toliko blizu izborima, teško je i pretpostaviti. Ali makar ćemo do tada znati da li ćemo uopšte dočekati presudu. Jer ukoliko Vučić zaista namerava da ubrzo podnese ostavku na mesto predsednika, još toliko ima da realizuje ranije obećanje da će učesnike pomilovati. Ana Brnabić koja bi u tom slučaju privremeno preuzela funkciju predsednice, ne bi imala isto ovlašćenje.
