Ovaj sociolog i kolumnista je na samo dva koraka ili dve osobe udaljen od – Donalda Trampa. Naime, moj bliski prijatelj, nazovimo ga Dušan, radi za jednu američku marketinšku kompaniju. A među Dušanovim klijentima je i bivša Trampova saradnica i sekretarka Madelin Vesterhaut. Dakle, Dušan je moj prvi korak, a Madelin je drugi korak do Donalda, i to je to. I sad, svako ko poznaje mene je – na tri koraka od Donalda Trampa (Aleksej, Dušan, Madelin). A svako ko poznaje nekoga ko poznaje mene (što su već hiljade i hiljade ljudi) udaljen je četiri koraka od predsednika Amerike itd. Slično tome, pošto lično poznajem Damira Zobenicu – studirali smo sociologiju zajedno – od Aleksandra Vučića sam udaljen (samo) jedan korak ili tu jednu osobu daleko. Samim tim, i od Trampa opet – samo dva koraka (Zobenica, Vučić). A npr. od Džefrija Epstina i Vudija Alena tri, odnosno četiri koraka i tako dalje.
MREŽE I PRE MREŽA
I nije to ništa neobično. Prema eksperimentima čuvenog psihologa Stenlija Milgrama iz još 1967. godine, u samo šest koraka u proseku, moguće je doći do bilo koje osobe na svetu.1 Milgram je to i nazvao „fenomenom malog sveta“. S tim u vezi, koliko puta smo izgovorili „Baš je mali svet“ – najčešće iznenađeni jer sa prijateljem, poznanikom ili strancem imamo zajedničkog prijatelja ili poznanika? Dakle, ideja da je svet „mali“ nije nastala na društvenim mrežama, niti sa pametnim telefonima. Davno pre heštegova, Tvitera i Fejsbukova, sociolozi su primetili nešto zastrašujuće jednostavno: ljudi su mnogo bliže povezani nego što instinktivno misle. A kakve to veze ima sa studentskim protestima?
Na prvi pogled, ovih šest koraka ili „šest stepeni razdvajanja“ (ima i film) zvuče kao banalna zanimljivost za neku zabavu ili žurku: poznajemo nekoga ko poznaje nekoga ko je jednom sreo neku poznatu ličnost. Ali, ispod te trivijalnosti krije se strukturni uvid u stvarne društvene mreže i društvo u celini. Društva nisu nasumične skupine pojedinaca, već mreže.
Kada studenti protestuju, oni ne govore samo jedni drugima. Oni govore kroz svoje mreže koje se protežu u porodice i susedstva, te medije, civilno društvo, dijasporu, pa čak i u delove političkog establišmenta
Fenomen „malog sveta“ opisuje jednostavnu, ali kontraintuitivnu činjenicu o savremenim društvima – uprkos svojoj veličini i složenosti, ljudi su povezani iznenađujuće kratkim lancima društvenih odnosa. Većina nas pripada uskim krugovima (porodici, prijateljima, kolegama sa posla), ali su ti krugovi međusobno povezani relativno malim brojem poznanstava koja funkcionišu kao mostovi. Zahvaljujući tim mostovima, informacije, uticaj, pa čak i emocije mogu se brzo širiti kroz društvo, često u svega nekoliko koraka. A to nije samo matematika – već i politika. Zato je uobičajeno otkriti zajedničkog poznanika sa potpunim strancem, ali i videti kako lokalni događaji iznenada dobijaju nacionalni ili međunarodni značaj.
LANAC VEZA
U „malom svetu“ distanca je manje pitanje geografije ili broja stanovnika, a više strukture društvenih mreža, što društva čini daleko povezanijim, i potencijalno otvorenijim za promene, nego što se na prvi pogled čini. Ovo je važno zato što se moć, naročito u autoritarnim ili klijentelističkim sistemima, često oslanja na suprotnu pretpostavku: da je društvo fragmentisano, da su ljudi međusobno izolovani, i da se njima može upravljati „na komade“. Studentski protesti u Srbiji u poslednjih godinu i više dana razotkrivaju koliko je ta pretpostavka pogrešna.
Univerziteti su klasični prostori „malog sveta“. Studenti formiraju tesno povezane krugove, ali istovremeno održavaju i slabe veze – poznanstva sa drugih fakulteta, bivše školske drugove koji sada studiraju u inostranstvu, članove porodice u drugim gradovima, profesore sa međunarodnim kontaktima. Sociolog Mark Granoveter je čuveno tvrdio da su takve slabe veze često uticajnije od jakih, jer deluju kao mostovi između inače odvojenih društvenih svetova. I zato, kada studenti protestuju, oni ne govore samo jedni drugima. Oni govore kroz svoje mreže koje se protežu u porodice i susedstva, te medije, civilno društvo, dijasporu, pa čak i u delove političkog establišmenta.
Današnji studenti jesu „digitalni urođenici“ ali su i, što je još važnije, društveni urođenici krize. Odrastali su u kontekstu autokratije, ekonomske nesigurnosti i korupcije. Njihove društvene mreže stoga ne prenose samo informacije, već i zajednička tumačenja stvarnosti
U našoj Republici, ovaj efekat je osnažen generacijskim izazovima. Današnji studenti jesu „digitalni urođenici“ ali su i, što je još važnije, društveni urođenici krize. Odrastali su u kontekstu autokratije, ekonomske nesigurnosti i korupcije. Njihove društvene mreže stoga ne prenose samo informacije, već i zajednička tumačenja stvarnosti. Kada protest izbije na jednom fakultetu, on se momentalno kontekstualizuje i prosleđuje kroz desetine preklapajućih krugova. Ono što bi nekada ostalo lokalni problem (npr. nasilje nad studentima FDU) odmah postaje simbolički događaj.
EMOCIONALNA ZARAZA
Upravo ovde „mali svet“ postaje politički opasan – za one na vlasti. U mreži malog sveta, represija se teško zadržava na lokalnom nivou. Incident u formi policijske represije, medijske manipulacije ili političke odmazde na jednom univerzitetu brzo se prenosi na druge (postaje „viralan“), često praćen ličnim svedočenjem, a ne apstraktnim izveštavanjem. Prijatelj prijatelja koji je bio na protestu tada je uverljiviji od zvaničnog saopštenja. Poverenje protiče duž društvenih veza, a ne institucionalnih kanala. Ili, na primer, u skaradnom slučaju gubitka posla Jelene Kleut, čak 1.300 profesora za samo jedan dan potpisuje pismo podrške ovoj hrabroj profesorki.
Slučaj Srbije takođe ilustruje još jedan fenomen malog sveta: emocionalnu zarazu. Socijalni psiholozi odavno pokazuju da se emocije šire kroz mreže na sličan način kao i informacije. Hrabrost, gnev, tuga i solidarnost nisu ravnomerno raspoređeni, oni se prenose poput lančane reakcije. Kada studenti vide svoje vršnjake – ne apstraktne ili stranačke aktiviste, već ljude koje poznaju ili gotovo poznaju – kako preuzimaju rizik, troškovi učešća ili mobilizacije opadaju. Protest prestaje da bude „nešto što rade drugi“ i postaju nešto što već radi nečiji društveni svet. U tom grmu (tj. mreži) leži zec naglog i gotovo nadnaravnog buđenja šatro apatične generacije.
Ključno je da Milgramovih „šest stepeni razdvajanja“ ruši i mit o generacijskoj izolaciji. „Student u svakom selu“ (https://suss.rs) je važna akcija koja je ogoljeni izraz fenomena malog sveta. Studentski protesti ne ostaju studentski protesti zadugo. Roditelji studenata razgovaraju sa kolegama, profesori sa novinarima, bivši studenti sa poslodavcima, a prijatelji u inostranstvu sa stranim medijima. Razdaljina između studentskog plenuma u Beogradu i parlamentarne debate u Briselu može biti kraća nego što se pretpostavlja – i čemu smo svedočili.
Mreže mogu da pojačaju zamor isto koliko i nadu, i da šire dezinformacije pre nego istinu. Ali, one ipak pomeraju teren. Kontrola postaje teža kada je uticaj distribuiran, a legitimitet putuje društvenim i horizontalnim, a ne hijerarhijskim i vertikalnim kanalima
Ne zato što studenti imaju formalnu moć, niti čvrstu organizaciju, već zato što mreže smanjuju distancu. To, naravno, ne znači da svaki protest uspeva, niti da povezanost malog sveta garantuje političku promenu. Mreže mogu da pojačaju zamor isto koliko i nadu, i da šire dezinformacije pre nego istinu. Ali, one ipak pomeraju teren. Kontrola postaje teža kada je uticaj distribuiran, a legitimitet putuje društvenim i horizontalnim, a ne hijerarhijskim i vertikalnim kanalima.
BEZ DOZVOLE I BEZ VOĐE
Ovde postoji i svojevrsna ironija. Političke elite često veoma dobro razumeju fenomen malog sveta – kada je reč o patronaži, „sigurnim glasovima“ (i njihovoj kupovini), te lojalnosti i neformalnom uticaju. Na njega se oslanjaju svakodnevno, i na lokalu, i u „visokoj politici“. Međutim, ono što ih uznemirava jeste što vide istu mrežnu logiku mobilisanu odozdo, bez dozvole i bez vođa koje je lako diskreditovati ili kupiti.
Studentski pokreti su, upravo zato što su ukorenjeni u svakodnevne društvene veze (a ne formalne strukture), neobično i neočekivano otporni. „Baš je mali svet, zar ne?“, obično izgovaramo uz osmeh, kao bezazlenu opasku o nekoj slučajnosti. Kada je reč o studentskim protestima u Srbiji, ovu rečenicu valja čitati drugačije. Ona podseća da je društvo bliže samom sebi nego što bi to vlast želela da veruje. U takvom svetu, golema distanca ne postoji, a pobuna se ne može ograničiti. I sve se ubrzo otkrije ili sazna. Baš je mali svet, vaistinu. I to je ono što (treba da) plaši režim.
1 Milgram je zamolio učesnike u eksperimentu da pošalju pismo jednoj konkretnoj osobi koju nisu poznavali lično, i da to učine preko svojih poznanika/prijatelja, i njihovih poznanika/prijatelja itd. U proseku, pisma su stizala do cilja za oko šest koraka – otuda i naziv fenomena. Uzgred, inspirisan suđenjem Adolfu Ajhmanu, Stenli Milgram je poznatiji po svojim eksperimentima o poslušnosti, gde autoritativni eksperimentator (uspešno) naređuje ispitaniku da „pacijentu“ nanosi bolne elektrošokove.
