Verovatno procenjujući da na izborima u Beogradu vladajući SNS ne može baš da se pohvali rezultatima, odlučio je da se prikloni „utvrđivanju nacionalnog identiteta“. Na tom talasu zaplivao je i njihov kandidat za gradonačelnika Aleksandar Šapić. Proslavljeni vaterpolista, kao političar „pliva na suvom“ za „časni krst najvećeg Srbina“. U tome nije baš uspešan, pokazuje nedostatak obrazovanja, razmeće se ne baš inteligentnim idejama. Odsustvo znanja kompenzuje bahatošću. I kao i svi iz SNS, ne pokazuje ni trunku stida kad bude uhvaćen u laži, kad mu se ukaže na glupost. Ne priznaje, krivi novinare.
Simulirajući patriotizam, plagirao je ideju jednog drugog simulanta koji je pretio da će glogovim kocem da „probode Tita“. To sa glogovim kocem nije bilo baš izvodljivo, pa je Šapić došao na realističniju ideju: iskopati Tita i vratiti ga u Kumrovec. Umesto Tita u Kući cveća treba da počivaju „najveći srpski velikani, Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Radomir Putnik, Draža Mihailović, a tu smestiti Muzej srpske istorije“.
Ministarka kulture Maja Gojković priča da Muzej „Nikola Tesla“ treba da se seli jer mnogi predmeti stoje po podrumima. Muzej uopšte nema podrume. Svejedno, „Nikola Tesla“ treba da uveliča Beograd na vodi
Lično smatram besmislenom ideju o izbacivanju Titovih posmrtnih ostataka, ali o tome treba više da govore, a neki već i jesu, naučnici i istoričari. Pozabavila bih se onim što bi se moglo nazvati Velika seoba grobalja. (Kad smo imali veliku seobu živih Srbalja, sto ne bismo i seobu mrtvih Srbalja?) Iskopati Tita, ukopati srpske velikane. Draži prvo da se pronađe grob, pa u Kuću cveća.
Stepu Stepanovića preseliti iz porodične grobnice u Čačku, koju je inače sam sagradio i po sopstvenoj želji u njoj sahranjen. Živojina Mišića preseliti iz porodične grobnice na Novom groblju u Beogradu. Najpre treba srušiti spomenik koji mu je podignut na grobu, a možda i spomenik preseliti. Radomira Putnika po drugi put seliti. On je tokom lečenja u Nici umro 1917. godine. Francuska država je računala da će njegovi zahvalni Srbi ubrzo preuzeti kovčeg, pa ga je smestila u rusku crkvu u čijem podrumu je proveo narednih devet godina. Kovčeg je preuzet 1926. godine, podignuta je lepa kapela na Novom groblju i tu je sahranjen sa posvetom Vojvodi Putniku zahvalna otadžbina. I tu kapelu preseliti.
Simulirajući patriotizam, plagirao je ideju jednog drugog simulanta koji je pretio da će glogovim kocem da „probode Tita“. To sa glogovim kocem nije bilo baš izvodljivo, pa je Šapić došao na realističniju ideju: iskopati Tita i vratiti ga u Kumrovec
Šapić očigledno mnogo toga ne zna, a ne voli ni da uči, možda više da plagira (makar i Šešelja), izgleda da je i tvrd na ušima pa nije čuo izjave svojih partijskih koleginica, Ane Brnabić i Maje Gojković kako se hvale da će one za Istorijski muzej Srbije (za koji Šapić ne zna da postoji već 60 godina), naći novi smeštaj i to u staroj Železničkoj stanici čija je rekonstrukcija trebalo da krene, nego su baš Šapićeve službe nešto zategle. Možda Šapića sad i veliki šef priupita oko te građevinske dozvole koju Grad nije izdao zbog neke traljavosti firme Beograd na vodi.
Šapić se brine za Istorijski muzej Srbije, koji je kao i Muzej Jugoslavije republička institucija, ali ga izgleda ne zanimaju muzeji koji su u nadležnosti Grada Beograda. Grad Beograd je imao u svojoj nadležnosti pet muzeja: Muzej grada, Pedagoški muzej, Muzej Nikole Tesle, Muzej afričke umetnosti i Muzej automobila. Ostao je bez tri. Muzej automobila je platio cenu preganjanja Vesića i Šapića, pa umesto da se starim vlasnicima isplati nadoknada za prostor, Muzej je izbačen. Preuzela ga Republika, priključila Muzeju nauke i tehnike.
Muzej afričke umetnosti je takođe preuzela Republika. Jedini muzej u regionu posvećen kulturama i umetnosti afričkog kontinenta. Dr Zdravko Pečar, ambasador Jugoslavije u sedam afričkih zemalja i njegova supruga Veda Zagorac proveli su 20 godina u Africi, prikupili izuzetno vredne primerke afričke umetnosti. Poklonili su ih 1974. godine Gradu Beogradu. Grad Beograd je 1976. sazidao zgradu za ovaj Muzej. Šapić se u februaru 2023. godine odrekao POKLONA!
Republika je preuzela osnivačka prava i nad Muzejom Nikole Tesle. Sudeći po izjavama ministarke kulture, ovaj muzej treba da se preseli u Beograd na vodi. Treba sve učiniti da se Beograd na vodi pretvori u novi centar grada. Ministarka priča da Muzej Nikole Tesle treba da se seli jer mnogi predmeti stoje po podrumima. Muzej uopšte nema podrume. Stalna postavka je sasvim pristojno smeštena. Svejedno, „Nikola Tesla“ treba da uveliča Beograd na vodi.
Grad Beograd je zadržao nadležnost nad samo dva muzeja: Pedagoški i Muzej grada Beograda. Toliko o decentralizaciji! Zašto se ne bi ukinule i sve druge nadležnosti i Beogradu i svim lokalnim samoupravama? Zna se i inače ko o svemu odlučuje.
U kakvom su stanju i ta dva preostala gradska muzeja? Brine li to Šapića?
Pedagoški muzej je rekonstruisan, obnovljen, opremljen u periodu 2005-2007. godine. Urađena je nova, interaktivna, atraktivna stalna postavka. Dolaskom SNS na vlast postavljani su podobni, ne baš zainteresovani direktori, konačno pre više godina Slobodan Vuksanović koji je dao „lični pečat“ Muzeju. Autorsku stalnu postavku „popravio“ svojim ličnim vizijama. Za tehniku interaktivne postavke nije baš mario, pa ona i ne funkcioniše. Kako je stalnu postavku pretrpao, proširio je svoje kreacije na dvorište Muzeja okitivši ga etno-detaljima, guslama, „zvonima i praporcima“.
Despot Stefan, knez Mihailo, Stojan Novaković, mnogi drugi njima slični koji su unapređivali Srbiju, zar to nije tradicija koju treba da sledimo? Nije tradicija busanje u „patriotske“ grudi, netrpeljivost prema drugima i drugačijima, nadmenost, neobrazovanost
Muzej grada je posle 103 godine od osnivanja konačno 2006. godine dobio zgradu u Resavskoj 40b, koju je Ministarstvo odbrane prenelo u vlasništvo Gradu Beogradu, a Grad Muzeju. Grad Beograd ispunio je sve svoje ugovorne obaveze prema Ministarstvu odbrane, urađen je projekat postojećeg stanja, rešeni su i problemi sa katastrom. Konačno je 2016. na konkursu izabran idejni projekat za rekonstrukciju Muzeja. Uprkos brojnim najavama, rekonstrukcija još nije započela.
Indikativno je da na sajtovima beogradskih muzeja ne postoje podaci o rekonstrukcijama, obnovama, nabavci opreme, otkupu umetničkih dela, aktivnostima koje su se desile za vreme „bivše vlasti“, iako se od tada ništa posebno nije ulagalo. To je baš „srpski“.
Aleksandar Šapić u svom patriotskom zanosu rezolutno zahteva „srpsku vlast, srpskog gradonačelnika“, institucije da se preimenuju u „srpske“. Tako kliče Šapić i onda u okviru „Dana Beograda“ dodeljuje nagrade „Despot Stefan Lazarević“ i polaže vence na spomen-ploču na mestu gde je knez Mihailo Obrenović primio od Turaka ključeve slobodnog Beograda.
Mogao bi Šapić makar da proba da se ugleda na prvog gradonačelnika Beograda, despota Stefana. Moćni vitez kome su se svi divili, bio je kosmopolita, graditelj, pokrovitelj umetnosti i kulture, pružao pomoć i podršku izbeglicama, okupljao učene ljude iz sveta i Beograd pretvorio u otvoren grad, u središte književnog i kulturnog života. Bio je i sam pisac (Slovo ljubve). Biograf srpskog despota bio je Bugarin – Konstantin Filozof.
Grad Beograd je zadržao nadležnost nad samo dva muzeja: Pedagoški i Muzej grada Beograda. Toliko o decentralizaciji! Zašto se ne bi ukinule i sve druge nadležnosti i Beogradu i svim lokalnim samoupravama? Zna se i inače ko o svemu odlučuje.
Knez Mihailo Obrenović jedan je od najmodernijih srpskih vladara. Obrazovan, mudar! Diplomatski, a ne svađama i ratovima oslobodio Beograd i još tri srpska grada od Turaka. Amnestirao svoje protivnike Karađorđeviće koji su ga proterali iz Srbije, objedinio konzervativce i liberale. Okupljao učene ljude. Reformator! Pesnik: „Što se bore misli moje“.
Kako SNS, koji navodno baštini tradicije stranke istog imena, bar delić tih nazora ne sledi? Predsednik Srpske napredne stranke Stojan Novaković (1842-1915), veliki državnik, diplomata, istoričar, filolog, književnik, akademik, rekao je na otkrivanju spomenika knezu Mihailu 1882. godine: „Mi neprekidno slušamo zvuk jednog imena koje je od rane mladosti do mučeničkog završetka predvodilo sve težnje da od Srbije prostonarodnih sabora, gusala i naravne prostote, načini Srbiju državnog reda, Srbiju slobode, Srbiju pravde, Srbiju književnosti, Srbiju umetnosti, Srbiju obrazovanja. Da se u Srbiji umotanoj u prostoti razvija Srbija škola, Srbija saobraćaja, Srbija pitomog života, Srbija evropska.“
Despot Stefan, knez Mihailo, Stojan Novaković, mnogi drugi njima slični koji su unapređivali Srbiju, zar to nije tradicija koju treba da sledimo? Nije tradicija busanje u „patriotske“ grudi, netrpeljivost prema drugima i drugačijima, nadmenost, neobrazovanost. Siledžijstvo nije hrabrost. Istorija jeste „učiteljica života“. Nije dobro zaneti se moćima koje pruža vlast, nije dobro biti samouk. Može da ispadne glupo! Može da bude i pogubno za isti taj narod kome se zaklinjete.
