Martovsko obilje istorije, tužnih podsećanja i polaganja venaca, obeležavanja i bilansa, u kome su se nanizali važni datumi, velike demonstracije, prevrati, bombardovanja, ubistva političara, pogromi, moglo bi da bude prilika da pogledamo svoje lice i pokušamo da razumemo zašto smo kao društvo toliko posrtali. Jer, ovi datumi sasvim jasno iscrtavaju kroki propuštenih istorijskih šansi, simboličnih prekretnica i preloma koji govore da ovde svaki blesak političke probuđenosti i demokratije zgasne u trijumfu bespomoćnosti i utučenosti, a možda i kukavičluka. Mart, više nego bilo koji drugi mesec, podseća na kontinuitet poraza i kolektivnih frustracija. Petnaestog marta tako možemo simbolično da položimo cveće i za najveći protest koji se u Srbiji dogodio. Odustali smo izgleda čak i od insistiranja da se utvrde istina i odgovornost za najveću traumu koju su građani na protestu doživeli, pošto vlast kaže da zvučnog topa nije bilo. I to je to.
Ovog marta možemo da se podsetimo da vlast najgorih ne dolazi odjednom, silom, nego postepeno osvaja i naočigled svih političkih aktera preuzima politiku i društvo i menja ih. Menjaju ljude, jezik, estetiku, navike… Sve dok se jednom ne nađemo u živom blatu kad zločinci i ubice naplaćuju odštetu od dece žrtava.
Zato je slika očaja kad poljoprivrednik Milan Pajić demonstrativno predaje svoje oružje u policijskoj stanici u Bogatiću, a onda iz kese vadi, pa razbacuje i gazi uniformu u kojoj je ratovao za ovu zemlju, sahranjujući istovremeno svoje iluzije o njoj – najsnažnija osuda ove vlasti. U njegovim rečima „razdužujem se“ vrištali su uzaludnost, prevara i razočaranje jer se tog trenutka definitivno rastajao od zemlje zbog koje je nosio oružje. U međuvremenu, pretvorili su je u zemlju vulgarnih, primitivnih i surovih. Pretvorili su je u zemlju razularenih goniča koje ohrabruje ili upošljava vlast. Otuda imamo svakodnevne poternice, da neki opskurni likovi presreću, jure, snimaju i vređaju službenike ambasade, glumce, aktiviste ili bilo kog na koga nadređeni upru prstom. Možda bismo mogli da se podsetimo i na to kako su kroz istoriju završavali takvi progoni ljudi. Kao što kaže Hana Arent, prvo postaje problem zlo, pa onda smrt. A zlo je danas očigledno.
Ovog marta možemo da se podsetimo da vlast najgorih ne dolazi odjednom, silom, nego postepeno osvaja i preuzima politiku i društvo i menja ih. Menjaju ljude, jezik, estetiku, navike… Sve dok se jednom ne nađemo u živom blatu kad zločinci i ubice naplaćuju odštetu od dece žrtava
Vest da je studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj mami zabranjeno da uđu na koncert, a imali su karte, kao da je doplovila iz nemačkih pivnica tridesetih godina prošlog veka. Kako smo kao društvo tako nehajno prešli preko opakog simptoma segregacije?
Vukašin, student, dobitnik brojnih nagrada na domaćim i svetskim takmičenjima iz matematike i fizike, dobio je karte za koncert mađarskog violiniste Zoltana Mage u Srpskom narodnom pozorištu od svog profesora mađarskog. I poveo je na koncert svoju mamu. A onda su ih ispred ulaza, pred svima, odvojili u stranu i rekli im da čekaju. Potom su kao strašni sud stigli pripadnici Kobri i oduzeli im ulaznice, iako toj jedinici zaduženoj za zaštitu najviših funkcionera države, predsednika, premijera i ministra odbrane, tu nije bilo mesto. Ali organizatori ne žele da Vukašin i njegova mama svojim prisustvom uznemire neke niže funkcionere koji će popuniti svečani prvi red. I zato, savremena verzija žute trake.
Zastrašujuće je da smo ono što se dogodilo Vukašinu Đinoviću primili s uobičajenom dozom rasejanosti, kao jednu od mnogih loših vesti koje nas zapljuskuju. A to odvajanje u stranu je opasan predznak vremena koje dolazi. Bojim se da ga ne prepoznajemo.
