U zemlji u kojoj se na dnevnoj osnovi hapsi na desetine političkih neistomišljenika zbog „rušenja ustavnog poretka“ i bar tri puta nedeljno neko proziva jer „hoće da ubije Vučića“, vest da su zbog takvih optužbi uhapšena dvojica veterana, nije baš odjeknula. Čak je ni kadrovski osnažen RTS nije smatrao dovoljno vrednom da zbog nje prekine program, već ju je u Dnevniku pustio kao jedanaestu vest. Za senzacionalizam se, po običaju, pobrinuo Informer, koji je već uhodan u takvim situacijama jer je na svojim naslovnicama u poslednjih godinu dana za „ubistvo“ Vučića optužio blokadere, CIA, Zapad, EU, SAD, Rusiju, „njegove iz SNS“ i sve što mrda a nije član kolegijuma Informera ili najužeg Vučićevog kruga. I Ana Brnabić koja se odmah nakon hapšenja ustremila na „blokadersko-tajkunske medije i dalje pod Šolakovom kontrolom“ jer su u njenoj verziji izvestili kao da se radi o „zastrašivanju blokadera“.
A šta kažu činjenice?
Za pokušaj državnog udara i pripremu atentata na Vučića i njegovu porodicu su uhapšena dvojica veterana 63. padobranske brigade koji liče na uobičajene režimske mete s obzirom na to da su obezbeđivali studente i podržali protest poljoprivrednika. Momenat u kom su uhapšeni takođe budi sumnju jer se poklopio sa pobunom u pravosuđu, blokadom saobraćajnica i bio pred studentski protest u Nišu. Ali, i pored dosadašnje prakse da režim uvek prizove neki atentat kada mu je potrebno skretanje pažnje sa sopstvenih neuspeha i prizivanje još ljubavi i još podrške za predsednika, postoji mogućnost da su borci sa Košara zbilja razmišljali o atentatu na porodicu Vučić, napad na policiju i nasilnu promenu vlasti.
Da li jesu, znaćemo nakon suđenja, ali veliki broj informacija pruža krivična prijava MUP-a u koju je Radar imao uvid, a na osnovu koje im je određen pritvor od 30 dana. Iz nje saznajemo da su sve akcije pripremala samo ta dva čoveka i ne postoji nikakva grupa ili saradnja sa drugim licima. Pominju se kontakti sa dva N. N. lica iz Beograda, ali iako se radi o sumnji na najteža krivična dela, ni MUP ni BIA nisu učinili napor da ih identifikuju i ispitaju, iako su prisluškivali njihove telefonske razgovore. Recimo, u prijavi se navodi da je osumnjičeni D. R. pozvao jedno N. N. lice i rekao mu da „pripremi oružje“, da je N. N. odgovorio da ne može da „pripremi ono što nema“, ali da će ga rado upotrebiti ako ga neko drugi nabavi. Dakle, saznajemo ne samo da po BIA nije interesantan neko ko će upotrebiti oružje kada ga dobije, već da uopšte i nema oružja u čitavom tom planu. Čak i da nema plana, što bez ljudi i oružja već situaciju čini pomalo komičnom. A po svemu sudeći nema ni dokaza, jer je MUP priložio samo optički disk sa nasnimljenim telefonskim komunikacijama i to za razgovore koji su obavljeni 9. decembra 2025. i 17. i 18. februara ove godine, mada je dozvola za prisluškivanje pokrivala dva puta po tri meseca. Pri tome je i u ta tri sporna dana, ako je verovati autentičnosti transkripta koji MUP citira, ispoljen samo govor mržnje i ništa više od toga.
U prijavi se navodi da je osumnjičeni D. R. pozvao jedno N N. lice i rekao mu da „pripremi oružje“, da je N. N. odgovorio da ne može da „pripremi ono što nema“, ali da će ga rado upotrebiti ako ga neko drugi nabavi
Naravno, zvuči i te kako uznemiravajuće da se u priloženom izvodu iz transkripta kaže da će Vučić i njegova porodica sigurno imati popust na sahranu, ali ako pogledamo šta je navedeno pod navodnicima onda je to samo sledeća rečenica: „Kupiće ukop on komplet. Imaće on sto posto popust na ukop.“ Da, to može da zvuči kao najprimitivniji govor mržnje, ali može da bude i ono što advokat okrivljenih Vladimir Beočanin kaže – da su razgovarali o popustu na ukop na sahranama boraca veterana koji su dobili od države u iznosu od 10 odsto. Jer, kao što navodi Beočanin, „imamo izdvojene reči, ne rečenice, koje su stavljene pod navodnike… I tako dolaze do toga, ’klali‘, ’palili‘.“
Bez obzira na ishod, Ana Brnabić je javno uputila zahvalnost bezbednosnim službama zbog toga što su „osujetili još jedan plan za ubistvo predsednika Srbije i njegove porodice“, mada nam to otvara pitanje – a gde su svi ostali koji su pripremali atentat i koje je BIA osujetila na vreme? Ono po čemu se ovaj „pokušaj atentata“ razlikuje od svih prethodnih je da je prvi put neko zbilja uhapšen zbog toga. Pritom se ne misli na slučajeve kada je bivši NIN u javnosti optužen za pokušaj atentata zbog snajpera na naslovnoj strani ili Miodrag Sovilj previše blizu prineo mobilni telefon predsedniku pa je usled stresa te večeri imao srčane probleme ili na duge i bolne oproštaje od Vučića nakon svakog atentata u svetu. Recimo kada su ga saborci iz SNS-a ožalili nakon pokušaja ubistva slovačkog premijera Roberta Fica kao i kada je sam ožalio sebe nakon atentata na Čarlija Kirka, tvrdeći da je to bila samo priprema za atentat na njega, rečima: „Pozvali bi me na debatu na Trgu republike i posadili na stolicu gde ću ja svima njima da odgovaram. Nameštali su scenu u kojoj bih bio Kirk i u kojoj bi neko došao i ubio me.“
Ana Brnabić je javno uputila zahvalnost bezbednosnim službama zbog toga što su „osujetili još jedan plan za ubistvo predsednika Srbije i njegove porodice“, mada nam to otvara pitanje – a gde su svi ostali koji su pripremali atentat i koje je BIA osujetila na vreme?
Ne, misli se na ozbiljne slučajeve koje nam je ozbiljna država detaljno prezentovala, u koje čak ne spada ni napad u Potočarima koji se dogodio 11. jula 2015. godine, jer je Vučić u to vreme glumio hrabrog momka i mimo zvaničnog stava njegove stranke da je u pitanju pokušaj atentata i opstrukcija BiH pravosuđa jer niko nije procesuiran, izjavio: „U jednom trenutku sam pogođen kamenom u usnu, ništa strašno.“ Misli se, recimo, na slučaj iz 2016. kada je nađeno oružje u Jajincima na lokaciji blizu njegove porodične kuće i kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović saopštio da se oružje nalazilo „na idealnom mestu za napadača“, ali da je „Vučić na bezbednoj lokaciji“. Tada je Stefanović takođe izjavio da je saslušano „97 bezbednosno interesantnih lica visokog nivoa, što je mnogo neuobičajeno“, ali je Više javno tužilaštvo u avgustu 2017. godine odlučilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka.
Jedine informacije nakon toga su stigle sa suđenja klanu Veljka Belivuka, kada je drugooptuženi Marko Miljković rekao: „Da vam predočim akciju, to je akcija gde su Aleksandar Stanković zvani Mutavi, Aleksandar Vidojević zvani Rošavi i Nenad Vučković zvani Vučko, zajedno sa Aleksandrom Vulinom, po njegovom naređenju, napunili auto pun oružja i stavili blizu kuće Aleksandra Vučića u Jajincima. Na taj način su hteli da prikažu medijima kako je Vučić bio meta, a do dan-danas niko nije odgovarao za taj auto pun oružja.“
Saborci iz SNS-a ožalili su Vučića nakon pokušaja ubistva slovačkog premijera Roberta Fica, ali i on je sam ožalio sebe nakon atentata na Čarlija Kirka, tvrdeći da je to bila samo priprema za atentat na njega
Pod malo manjim velom tajni, ali sa istim ishodom – bez ikakvog pokretanja optužnice i bez hapšenja je ostao i „pokušaj atentata“ planiranog da se izvede na ceremoniji otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji 24. oktobra 2021. „Planirano je dugo i detaljno. Formirane su paralelne strukture u MUP-u i vođene kampanje u tajkunskim medijima, koje su prenosili mediji u regionu, kako bi Vučića dehumanizovali i od njega i njegove porodice napravili kriminalni klan… Kada bi streljali Vučića, oni bi pravili narativ da je to prirodno – ko zna u šta je sve umešan i on i njegova porodica. Mnogo toga je bilo u MUP-u. Monstruozno koliko je bila dobro povezana ta mreža“, detaljno nas je informisala tadašnja premijerka Ana Brnabić. I najavila: „Neće biti zaštićenih, bez obzira na ime, prezime, funkciju i stranačku pripadnost.“
Strašni atentator osuđen za falsifikovanje diplome
Dakle, bila je organizovana mreža u MUP-u, vlast je sve to saznala i nikog nije uhapsila? Tadašnji direktor policije Vladimir Rebić je to pokušao da opravda pričom da su policija i BIA imale određena saznanja da može da dođe do atentata na predsednika Srbije i da su zato angažovane ozbiljne snage, ali da prema proceni tužilaštva nije postojao uslov da se već tada uhapse potencijalni počinioci. A logično je da nakon izostanka pokušaja atentata ima još manje, mada je Rebić situaciju pokušao da predstavi malo drugačije: „Uspeli smo da zakotrljamo točak, da imamo ljude u pritvoru, oduzeto je oružje, utaban je put da dobiju pravosnažne presude.“
Dakle, saznajemo ne samo da po BIA nije interesantan neko ko će upotrebiti oružje kada ga dobije, već da uopšte i nema oružja u čitavom tom planu. Čak i da nema plana, što bez ljudi i oružja već situaciju čini pomalo komičnom
Taj točak se nije nigde otkotrljao i javnost nikada nije saznala ko je navodno bio u pritvoru. Tek nakon hapšenja klana Belivuka, Vučić je uperio prst u njih i rekao da su oni pokušali da ga ubiju i čak je zatražio da mu se izvine svi koji mu nisu verovali. Uskoro se pojavio i svedok-saradnik koji je izjavio da je Belivukova grupa stvarno planirala atentat i da je naručilac bio Radoje Zvicer koji je obezbedio pet miliona evra, ali niko od njih nije objasnio vezu sa MUP-om ili tajkunskim medijima. Niko nije ni optužen za pokušaj atentata na Vučića, a protiv Zvicera je održano suđenje u odsustvu, ali za falsifikovanje isprava. To zvuči podjednako ozbiljno kao kada je 21. septembar 2024. Milorad Dodik obavestio javnost da je bivši direktor Obaveštajno-bezbednosne agencija BiH Osman Mehmedagić uhapšen jer je planirao atentat na Vučića i njega, a onda se ispostavilo da je uhapšen jer je krivotvorio diplomu.
Listu neprocesuiranih atentata je upotpunio Nebojša Bakarec u februaru prošle godine kada je objavio da na putu za Mokrin nije slučajno pukla guma na automobilu predsednika i da je to „osmi pokušaj atentata“, mada nije precizirao prethodne, ali i lov na dvojicu snajperista u novembru prošle godine koji su došli u Srbiju da bi ili ubili Vučića ili nekog blokadera za šta bi bio optužen Vučić. Uhapšeni su, ali za rasturanje droge.
Čemu svi ti atentati? Da, predsednik voli da se o njemu piše i da, voli da bude žrtva, ali što je mnogo – mnogo je. Međutim, prema podacima Ahrefsa, platforme za analizu digitalnog tržišta i ključnih reči na internetu, sintagma „ubistvo Vučića“ se učestalo pojavljuje ne samo u prorežimskim medijima već i u kritički orijentisanim, što znači da radi posao i skreće pažnju sa suštinskih problema, stavljajući u fokus lik i delo predsednika. A da bi takva manipulacija i dalje radila posao, neko je konačno morao da bude uhapšen.
