Ima filmova koji su toliko loši da je u njima, na ponešto perverzan način, moguće i uživati. Možete se tako, pogotovo ako ih gledate u društvu, glasno smejati, sablažnjavati ili naslađivati nad neukom režijom, bizarnim scenarijem ili diletantskom glumom.
I Melanija je izrazito loš film. Ali od onih kojima je nemoguće naći zabavnu stranu.
Ne zato što je reč o nečemu što se lažno predstavlja kao dokumentarac – žanr u kome se to perverzno zadovoljstvo, u slučajevima kad su ostvarenja te vrste nekompetentno sačinjena, teže pronalazi, mada se i tu stvari počinju da menjaju na gore. Jedino stanje u koje ovaj traljavo upakovan promotivni materijal o Melaniji Tramp (jer na to se zapravo svodi) – čija ćete 104 minuta trajanja, prevarite li se i odlučite da ga pogledate, osetiti kao da ih je 1.040 – može da vas dovede biće ono nalik stuporu.
Što bi rekli Igi Pop i njegovi Studžis: No fun, my babe, no fun…
Melanija je zapravo u filmsku formu upakovano mito koje je Džef Bezos isplatio Melaniji Tramp kako bi sutra nekoj od svojih kompanija obezbedio još koju protivuslugu administracije na čijem čelu je njen suprug
Mada, ima u tome logike. Naslovna protagonistkinja ovde se iznova potvrđuje kao ekstremno nezanimljiva osoba, operisana od svake spontanosti, nesposobna za bilo kakav izliv autentičnosti i bez ijedne originalne misli o bilo čemu, a kao i uvek opsesivno posvećena tome da od sveta sakrije ko je zapravo, da je apsurdna već i sama ideja pravljenja „dokumentarnog“ filma o njoj (pominje se, za nevericu, i mogućnost snimanja serije): kad se stigne do odjavne špice nećete o Melaniji znati apsolutno ništa što već niste znali pre ulaska u salu. I to je tako zato što je Melanija – koja je, ključno, ovde i u ulozi producenta, dakle ona čija je poslednja – tako želela.
Smešten u dvadesetodnevni period pred drugu predsedničku inauguraciju njenog supruga, u januaru 2025, film građanku Melaniju Tramp – u tom interegnumu istovremeno i bivšu i buduću prvu damu Sjedinjenih Država – prikazuje kao silno zauzetu ženu koja hita sa sastanka na sastanak, s probe garderobe za predstojeće ceremonije na proveru precizno definisanih detalja enterijera za ovaj ili onaj bal, neprestano ulazi u liftove i blindirane automobile i izlazi iz njih, sve vreme izgledajući savršeno i ne menjajući izraz lica, ionako često skrivenog iza naočara ili ispod šešira. Njena komunikacija s gomilom ljudi zaduženih za sve u širokom luku od bezbednosnih mera tokom svečane primopredaje vlasti, do izbora boja dekorativnih elemenata na tradicionalnoj večeri pod svećama, gotovo bez izuzetka je kruta i usiljena. Njena naracija iz ofa, koja se proteže kroz čitav film, još je gora: mehanička i ravna, dodatno opterećena njenim teškim istočnoevropskim akcentom, a puna opštih mesta, kao kompiliranih iz izjava kandidatkinja na izboru za mis sveta.
Onda kada bi trebalo da konačno pokaže neke emocije – kada govori o godinu dana ranije preminuloj majci i povezanosti s njom, ili o sinu Baronu, o kome tu i tamo prozbori dve-tri banalnosti – bira da ih ne pokaže. Ako je u kadru, kao kad u njujoršku Katedralu svetog Patrika dođe da bi upalila sveću za majku, onda je kamera snima s leđa. Ako nije, kao onda kad je čujemo kako s Trampom u automobilu razmenjuje nekoliko škrtih rečenica o sinu, efekat je još pogubniji, budući da zvuče kao da govore o nekom poznaniku, a ne o vlastitom detetu. (U vreme snimanja devetnaestogodišnji Baron – koji visinom, nezgrapnim držanjem i govorom tela, mada ne i likom, podseća na rođaka Grega iz Naslednika – u filmu se, inače, pojavljuje samo u trećem planu, a ne govori ništa. Pametno.)
Od pomoći nije ni potpisnik ovog mizernog ništa ni o čemu uratka, Bret Ratner. Ostrakizovani holivudski režiser i producent mahom akcionih filmova – najpoznatiji po franšizi Gas do daske, s Džekijem Čenom i Krisom Takerom u glavnim ulogama – pre ovog poslednji film snimio je još pre 12 godina, a u vreme MeToo pokreta razotkriven je kao serijski spopadač žena (jedna ga je čak optužila za silovanje, mada na kraju nikada ni za šta nije formalno okrivljen). Pošto se u međuvremenu slizao s Trampom, Ratner je po svemu prirodan izbor za režisera Melanije. Em obitava u komšiluku Trampovih na Floridi, gde najviše vremena provodi i šef Bele kuće; em se, na Donaldovo insistiranje, planira novi nastavak Gasa do daske, pa je Ratneru dobro došlo da pre toga snimi još nešto, čisto da povrati rutinu; em kao neko čija je reputacija odavno uništena nije u prilici da zanoveta oko autorskog pristupa jednom namenskom proizvodu kakav je Melanija.
Rezultat kombinacije tih faktora i fatalne nezanimljivosti glavne zvezde neizbežno je inertan, monoton film koji iritiranost obamrlog gledaoca eventualno može da izazove tek napadnom i prekomernom upotrebom muzike, ili jeftinim pokušajem da mu se, pred kraj, lažiranjem tobožnjih amaterskih snimaka načinjenih kamerom niske rezolucije – kakve niko živ već decenijama ne koristi – pribave fejk patina i sentimenti.
Za snimanje i vlasnička prava Amazon je izdvojio i za američke filmadžijske standarde abnormalnih 40 miliona dolara, a za globalnu distribuciju i marketing dodatnih 35 miliona
Ali ono što je od svega ovoga neuporedivo gore nećete saznati iz filma, već samo ako se o njemu dodatno informišete. A ono što se nužno mora znati jeste da je za njegovo snimanje i vlasnička prava osnivač Amazona, Džef Bezos, izdvojio 40 miliona dolara – i za američke standarde abnormalnu sumu kada se ima na umu koliki obično iznose budžeti dokumentarnih filmova, čak i onih najprestižnijih: poslednji američki dokumentarni film koji je osvojio Oskara, Leto soula iz 2021, imao je budžet od 450.000 dolara; takođe Oskarom nagrađeni Free Solo iz 2018. dva miliona. I to nije sve. Za globalnu distribuciju i marketing, Amazon se isprsio za dodatnih 35 miliona, pa je na Melaniju spiskano daleko više novca nego za bilo koji drugi dokumentarac u istoriji.
Stvari postaju još jasnije kada se ima na umu da je, prema izveštajima, od onih 40 miliona 28 otišlo direktno Melanijinoj „producentskoj kući“, što će reći manje-više njoj samoj. A to što je premijera filma koincidirala s potvrdom da će, pod izgovorom dalje racionalizacije poslovanja, Amazon – koji širom sveta zapošljava oko 1,5 miliona ljudi – otpustiti još 16.000 zaposlenih, tu mu dođe kao pokvareni šlag na nejestivu tortu. (Bezos se ovih dana baš zalaufao: prve februarske srede saopšteno je da će biti otpuštena i otprilike trećina zaposlenih – njih nekoliko stotina – u nekad respektabilnom dnevniku Vašington post, čiji je takođe vlasnik, i koji korak po korak uništava još otkako je pretprošle godine počelo da se nazire da će na predsedničkim izborima pobediti Tramp.)
Melanija, dakle, osim što nije dokumentarac, zapravo je u filmsku formu upakovano mito koje je Bezos isplatio Melaniji Tramp kako bi sutra nekoj od svojih kompanija obezbedio još koju protivuslugu administracije na čijem čelu je njen suprug. Pa ako biste svojim simboličnim doprinosom da sirotom Džefu umanjite troškove, vi onda kupite ulaznicu.
