Da li ste znali da je grad Zrenjanin u protekloj i tekućoj godini treća nacionalna prestonica kulture, nakon Čačka i Užica? Ali taj grad ne postiže da se o njemu piše mimo hronike gradskog vodovoda i panoramskog točka. Kako onda uopšte komentarisati to što program tzv. prestonice „Meandri kulture“, postavljen relativno skromno da traje od oktobra do marta 2026, izdvaja samo trojicu Zrenjaninaca – Tošu Jovanovića, Uroša Predića i Dragišu Brašovana u postavci prezentacije? Čak su i pomenuti Čačak i Užice dobacili više, do Sonje Savić i Bore Đorđevića, odnosno Mage Magazinović i Stiva Tešića. Zanimljiva, sad suvišna trivija, jeste ta da je svojevremeno Zrenjanin bio jedini takmac Novom Sadu u kandidaturi za Evropsku prestonicu kulture… Veliki Bečkerek u Austrougarskoj, uz Sombor, bio je sedište Torontalske županije. Uz nekadašnje tzv. slobodne carske gradove Suboticu i Novi Sad, to su jedina mesta koja pored Beograda imaju sopstvene filharmonije. Zrenjaninska se prethodnih godina etablirala kao jedan od globalno najuglednijih ABBA tribute orkestara. Zašto je to važno? Zato što je nekadašnji Petrograd na Begeju mesto rođenja dvojice muzičkih titana,Bore Rokovića i Janike Balaža, čiji bi monumentalni spomenici krasili bilo koju drugu varoš Mittel Europe, mimo devastirane Vojvodine.
Kada bi sledom spoznaje da je džez muzička klasika našeg vremena klesali „Maunt Rašmor“ očeva i njegovih nacionalnih utemeljivača, povrh Bubiše Simića, Mladena Guteše i Duška Gojkovića, Borislav Bora Roković bio bi prvi među jednakima kao Vašington ili Linkoln. Rođen pre 100 godina i neki dan, 19. jula 1925, prevazišao je ratnu porodičnu tragediju, školujući se za klavir na muzičkoj akademiji u Novom Sadu. Njegova majka bila je modistkinja sa sopstvenim salonom šešira i umrla je tokom okupacije, dok je otac uhapšen bez traga i potom interniran u Peštu zbog pomaganja Jevrejima. Rokovićev dolazak u posleratni Beograd predstavljao je svojevrsnu muzičku revoluciju. Petar Luković u monografiji Bolja prošlost, sakupljajući svedočanstva prvih srpskih džez muzičara, alocira vreme na pre i posle. Tokom rata, pri nemačkom radiju Beograd-Zender, figurirao je sastav pod upravom Fridriha Majera u kome su, da bi se spasili prinudnog rada u Borskom rudniku, svirali beogradski tinejdžeri, koji će kasnije činiti okosnicu velikog zabavnog orkestra Radio Beograda. Roković, kao verovatno najbolji muzičar i apsolutni sluhista koji je svirao klavir, harmoniku i trubu, promeniće Majerov disciplinovani nemački štim u američki crnački temperamentni stil, eksplozivne improvizacije. To je vreme borbe opstanka građanskih recidiva oličenih u muziciranju džeza i njegovoj legitimizaciji prava postojanja u ovdašnjoj ideološkoj rigidnosti. Netom nakon 1948. uspostavljen je Big Bend pod rukovodstvom Bobija Guteše, koji kao saradnik Bojana Adamiča dolazi iz Ljubljane, da bi ga potom preuzeo Vojislav Simić, ali je Roković njegov najvažniji koncert-majstor i korepetitor. Pedesete u prestonici Jugoslavije predstavljale su epohu poleta i entuzijazma, svaki novi dan bio je bolji od prethodnog. Otvarale su se plesne škole, u bioskopima igrali holivudski blokbasteri Mladić s trubom i Bal na vodi, osnovano je Udruženje muzičara i ustanovljen Opatijski festival, a na Kalemegdanu i Tašmajdanu organizovane igranke i takmičenja. Na jednom od takvih prvih, 1953. pobedio je kvintet Bore Rokovića, koji je proglašen najboljim muzičarem, kao i njegova pesma Aprilska šala. Samo je još Lola Novaković ponela titulu najboljeg interpretatora. Kada se iščitavaju pasaži mini-biografija Predraga Ivanovića, Vojkana Đonovića, Milana Stojanovića Mačora, Ilije Genića Baćka, Mihaila Živanovića, Milana Kotlića, Bubiše Simića, Petra Vujića i danas poslednjeg preostalog 99-godišnjeg Svetolika Jakovljevića, njihovi utisci zapravo predstavljaju impresije o Bori kao njihovom spiritus movensu. Ali ondašnja Jugoslavija bila je premala za izvanredni talenat srpskih džezera, pa će sledeći prvog Gutešu, Bora, Milo Pavlović – 1954. a kasnije Duško Gojković i Stjepko Gut otići u Nemačku. Roković kao pijanista kome su ravnopravni bili samo Dušan Vidak, Aca Nećak i Vlada Vitas, naslediće 1962. Frensisa Kopitersa u orkestru Kurta Edelhagena, potom početkom sedamdesetih postati aranžer i stalni član WDR radija Keln. Njegova kćerka Maja svedočila je da je njen otac imao nadnaravnu sposobnost zapisivanja nota u realnom vremenu preslušavanjem Elingtona, Bejzija i Arta Tejtuma. Ona se prošle jubilarne godine pismom obratila gradonačelniku Zrenjanina pitanjem da li će Bora Roković zavrediti makar ulicu u rodnom gradu. Jer jedina manifestacija posvećena stogodišnjici bio je koncert otvaranja Beogradskog džez festivala, tokom kojeg je došlo do donekle bizarnog incidenta, kada je ispred Kolarca neka od bezimenih anarholevih studentskih frakcija protestovala zbog nastupa benda iz Izraela, koji je trebalo da bude održan u Domu omladine, na kraju festivala?!
Da bismo razumeli značaj i pojam centenijala, slavnih stogodišnjaka i naših takoreći savremenika, moramo da se osvrnemo na isti takav rođendan s kraja godine, vitalno vremešnog Dika Van Dajka, Diznijevog glumca iz filma Meri Popins koga je svet proslavio. Doskora se činilo da se ništa slično neće desiti glede godišnjice Janike Balaža, rođenog u Lukinom Selu, opština Zrenjanin, 23. decembra 1925. godine. Da budemo pošteni u pohvali Pošte Srbije koja je izdala počasnu markicu, novinara emisije OKO RTS-a Dalibora Žarića koji je priredio solidni TV lament i matičnog, velikog tamburaškog orkestra Radio-televizije Vojvodine koji je na tačan datum držao koncert posvećen svom osnivaču u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Zrenjanin se nije ogrebao, iako će Jovan Rac, aka Janika Balaž sledeći svoj panonski fatum i uz nesebičnu roditeljsku podršku upravo odatle krenuti put Bečeja, Subotice i Titograda, izučavajući violinu. Postaće najpoznatiji i najpriznatiji muzičar drugog instrumenta ikad i igde. Činjenicom da se Balaž upravo u Crnoj Gori na prelazu četrdesetih, pedesetih, prebacio na prim tamburicu, daje legitimitet pesmi Mirka Rondovića i Zorana Kalezića Pljevaljski tamburaši. Tamburica je instrument iz porodice lauta kao i mandolina i buzuki, što Panoniju čini mediteranskim basenom. Kada je 1950. osnovan Radio Novi Sad, a potom i njegov veliki narodni orkestar, Janika Balaž postaje njegov šef i ostaje sve do penzije sredinom osamdesetih. Prekretnicu karijere predstavlja film Saše Petrovića Skupljači perja (1967), razglednica jednog iščezlog Sombora i permanentno autohtonog, zavodljivog paralelnog ciganskog sveta, uz antologijski sraz Olivere Katarine, Bekima Fehmiua i Janike Balaža u kultnoj kafanskoj sceni lomljenja čaša na pesmu Đelem, đelem. Kao pobednik Pule i Kana, načiniće Janiku Balaža koncertnom zvezdom pariske Olimpije, Titovim najomiljenijem muzičarem. Jednako kao i Roković, apsolutni sluhista, leđima i poluprofilom dirigovao je orkestrom selektujući deonice prima, basprima, kontraprima, čela i basa tzv. berde. Tamburica je u kulturnom postaustrougarskom međuprostoru u Vojvodini i Slavoniji, što i cimbal u Mađarskoj i Rumuniji, istovremeni ritam – bluz između violine i begeša (kontrabasa). Janika je uporediv sa B. B. Kingom, kao „virtouzom na žici“, zanimljivo jednako rođenim 1925. Takođe, on je neodvojivi deo ovdašnjeg izvanrednog romskog kulturnog nasleđa s Jovanom Nikolićem, te Fejatom Sejdićem i Šabanom Bajramovićem. Poput grba Vojvodine na kome su Sveti Pavle, lav i jelen, njeno muzičko trojstvo sačinjavaju Balaž, Đorđe Balašević i Zvonko Bogdan. Đorđe još 1983. u svoj do tada sladunjavi opus uvodi stilsku promenu, tamburicu u svom verovatno najvećem hitu Svirajte mi Jesen stiže. Zvonko je poslednji živi i autentični svedok svemu. Na pomenutom SNP koncertu, publika je vođena himničnim porivom, kao na novogodišnji Radecki marš filharmonije u Beču, stajala na tamburaškim deonicama, od salaša na severu Bačke do salaša u malom ritu. Finale, auditivni je spomenik analognom, socijalnom i boljem vremenu kafane oličenom u pesmi Osam tamburaša s Petrovaradina. „Nek nas svuda prate s pesmom rujna vina, osam tamburaša Janike Balaža.“
