Od početka godine neprekidno uzdrmavana, vučićevska imperija je na kraju 2025. uzvratila udarac najjače što je trenutno mogla: pristupila je otvorenom napadu na pravosuđe, ionako odavno pritegnuto. I to takvom da je na momente delovalo da se kriza koju nije uspela da zauzda primenom svih raspoloživih sredstava, neće rešiti ni na izborima, ni na ulici, nego akcijom tužilaca koji su počeli da dižu glave. Bar donekle i bar za neko vreme, ali za vlast dovoljno neprijatno.
Ofanzivom protiv Tužilaštva za organizovani kriminal – odnosno, protiv „kriminalne bande“, prema rečima samog Aleksandra Vučića, a po opisu ministra Nikole Selakovića, optuženika u slučaju Generalštab, „ne samo organizovane kriminalne grupe, već autoimunog oboljenja“ – zapravo je kulminirala duga sezona disciplinovanja, represije i odmazde kojom je režim odgovorio na masovnu i dugu pobunu, podstaknutu tragičnim padom nadstrešnice novosadske železničke stanice.
Stradali su, tokom burne 2025, mnogi, bez obzira na društveni značaj, od neposlušnih pojedinaca, preko organizacija do čitavih sektora, poput univerziteta i cele prosvete, sa naglaskom na posebno cenjenim školama, prepuštenim iživljavanju, najblaže rečeno, spornih osoba.
Sud presuđuje, partija odlučuje
Postupci kojima smo svedočili često su podsećali na sadističko lomljenje „protivnika“, naročito u slučajevima istaknutih pojedinaca, preko kojih se najlakše daje primer široj javnosti. Cena nikad nije bila bitna: decembar je, recimo, obeležilo davanje otkaza skoro nezamenljivom specijalisti abdominalne hirurgije, profesoru Vladimiru Dugaliću, „krivom“ zbog toga što je podržao studente. Sudska presuda kojom je prethodno poništena odluka o smeni Dugalića sa mesta načelnika na Prvoj hirurškoj klinici pokazala se, pritom, potpuno nerelevantnom zbog poznatog principa: sud presuđuje, partija odlučuje.
Ništa od toga, međutim, ne obećava miran san u godini koja dolazi ni jednom od dva pola podeljene Srbije: pre svega vlasti, oličenoj u sve nemoćnijem Vučiću, koji je tokom pobune započete još u novembru 2024, izgubio i status „omiljenog stabilokrate“ Zapada i poziciju dragog prijatelja Moskve. I pride uspeo da se kandiduje za američke sankcije.
Ionako teške, okolnosti za delovanje protivnika vlasti verovatno će se u 2026. dodatno pogoršati. S obzirom na dubinu nezadovoljstva građana, međutim, to vlast ne čini bezbednom
Jasne razloge za strepnju od onoga što donosi neposredna budućnost, istovremeno, imaju i pobunjeni građani najusamljenije zemlje u Evropi. Na njima bi, pre nego što konačno ode u istoriju, nekada rado viđeni gost i na Istoku i na Zapadu mogao isprazniti sav bes zbog svega što mu je 2025. donela: od pada unutrašnjeg rejtinga, do očiglednog kraha spoljne politike oslanjanja na „četiri stuba“.
Sva je prilika da ćemo one česte promene neuspešnih i nepojmljivo glupih metoda „gašenja požara“, demonstriranih mesecima nakon početka protesta kojima je traženo utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice i smrt 16 ljudi, sada gledati u pokušajima popravljanja propale spoljnopolitičke pozicije.
Na početku godine, recimo, pratićemo nastavak drame oko NIS-a, u kojoj je, uprkos vitalnom interesu, srpska strana neobjašnjivo pasivna još od januara 2025, kada su zvanično najavljene američke sankcije ruskim kompanijama iz energetskog sektora i njihovim podružnicama (a i pre toga). Poslednji u nizu nekoliko puta pomeranih „dana D“ je 15. januar 2026, nakon čega će, ako se ne pronađe rešenje, država morati da reaguje i spreči preteći kolaps – što bi moglo značiti i Vučićevo zameranje Rusima, ali i dobrom delu biračkog tela, kome je godinama pomagao upravo u izgradnji i negovanju rusofilije/putinofilije.
Na klizavom terenu
Teren je već klizav: signali ljubavi prema Moskvi koje je slao i tokom 2025, pre svega u vidu upornog odbijanja uvođenja sankcija i zanemarivanja stavki ugovora o kupoprodaji NIS-a koje idu Srbiji u prilog (izostanak izgradnje Južnog toka, recimo) ne nailaze više na željeni odgovor.
Neki oblici pomoći srpskoj vlasti jesu stizali – poput, recimo, tvrdnji o „obojenoj revoluciji“ i izveštaja FSB-a u kome se, uprkos činjenicama i svedocima, tvrdilo da na protestnom skupu 15. marta u Beogradu na mirne demonstrante nije delovano zvučnim oružjem. Ipak, Vučićev odlazak u Moskvu na paradu povodom Dana pobede 9. maja, uprkos upozorenjima koja su stizala iz Brisela, nije delovao kao najava nastavka posebno bliskih bratskih odnosa – u Beograd se vratio bez potpisanog gasnog sporazuma.
Iako je Vučić najavio da će izbori biti na proleće ili jesen 2026. i da će „odrediti sudbinu Srbije“, mnogo je razloga za sumnje u iskrenost čoveka odavno poznatog po neobaveznom odnosu prema istini
Usledio je, potom, i niz manje ili više diskretnih „packi“ predsedniku zemlje koja snabdeva Ukrajinu oružjem, od kojih je najupečatljivija bila zapitanost Marije Zaharove „da li postoji jedan Vučić“ – jer „jedne izjave čujemo kada se on nalazi u Moskvi, a druge kada daje intervjue sa drugih geografskih tačaka“.
Istekla je, čini se, i specifična upotrebna vrednost negovanja dobrih odnosa sa Moskvom, u vidu zastrašivanja Zapada da bi se Srbija pod vođstvom naprednjaka mogla definitivno okrenuti u pravcu velikog slovenskog brata. Realnost je neumoljiva: brutalno gaženje svih demokratskih načela o kom su tokom cele godine stizali snažni dokazi, naročito sa lokalnih izbora u pet opština, scene prekomerne upotrebe sile na protestima širom zemlje i odnos prema medijima, dokrajčili su već narušen imidž „omiljenog stabilokrate“ u važnim zemljama članicama EU, ali i u samoj briselskoj administraciji.
Nema više ni sigurne zaštite poslaničke grupe evropskih naprednjaka, koji su započeli još nezavršenu proceduru preispitivanja članstva SNS (pridruženog, doduše), zbog zabrinutosti oko vladavine prava, nezavisnosti medija i odnosa prema Kosovu i Rusiji. Ono čega ima su nove kontrole, jer će od 22. do 24. januara u Beogradu boraviti misija Evropskog parlamenta, sa zadatkom da proveri stanje demokratije. Organizovanje takve misije bilo je ideja opozicije, a da je ona prihvaćena saznali smo u oktobru, kada je EP usvojio rezoluciju o Srbiji u kojoj se osuđuju polarizacija i državna represija i zahteva otvorena istraga tragedije u Novom Sadu.
Prvo reforme – onda novac
Velika je verovatnoća da sama ta poseta parlamentaraca, koliko god neprijatna mogla biti, neće rezultirati nekom važnom, u praksi primenljivom odlukom, ali još je veća verovatnoća da se Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, neće vratiti na odnos prema Vučiću iz vremena pozdravljanja „dragog Aleksandra“. Kao i da onih 1,58 milijardi evra, namenjenih Srbiji u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan, neće postati ništa dostupniji, zbog ustanovljenog principa – prvo reforme, onda novac.
Da bi povukla ceo taj iznos, Srbija bi do 2027. morala da sprovede 98 reformi u četiri oblasti dogovorene u reformskoj agendi, ali i da ispunjava utvrđene preduslove za korišćenje fondova (poštovanje demokratskih mehanizama, princip vladavine prava i konstruktivni angažman u dijalogu s Prištinom).
Odziv na studentsku akciju umrežavanja sa građanima u nedelju 28. decembra iznenadio je i same organizatore i još jednom ih promovisao kao snagu koja neumitno dolazi
Sve to ne deluje nimalo verovatno s obzirom na činjenicu da je najuporniji srpski blokader – koji je deset meseci, postavljanjem paravojnog parka Ćacilend, neprekidno onemogućavao saobraćaj kroz važnu centralnu beogradsku ulicu – mnogo duže radio na blokadi evrointegracija Srbije. Ta činjenica, koje su upućeniji posmatrači odavno bili svesni, ove godine postala je potpuno očigledna, naročito nakon odluke da 17. decembra niko iz Srbije ne prisustvuje Samitu EU – Zapadni Balkan. I to samo sedam dana nakon što je na sastanku sa Fon der Lajen i Antoniom Koštom, predsednikom Evropskog saveta, Vučić predložio da ceo Zapadni Balkan zajedno uđe u EU.
Za ekipu koja se vlasti dočepala nakon što se iz radikala preobukla u proevropske naprednjake zatezanje odnosa sa EU nije samo finansijski i spoljnopolitički problem već i unutrašnji, s obzirom na činjenicu da ni permanentna žestoka antievropska propaganda, prema poslednjem istraživanju Centra savremene politike, nije promenila većinsko raspoloženje: proevropski raspoloženih građana i dalje je nešto više (35,8 odsto) nego onih koji se protive ulasku Srbije u EU (33 odsto). Čak 22,4 odsto ispitanika nije imalo stav prema tom važnom pitanju.
Sankcije od „Trampa Srbina“
Sve je to još i dobro u poređenju sa odnosima sa „Trampom Srbinom“. Nakon što je Vučić u januaru „izvisio“ za pozivnicu za njegovu drugu predsedničku inauguraciju, a onda se u maju naglo vratio iz SAD, ostavljajući nerazjašnjenom priču o neuspelom pokušaju da se domogne imanja Mar-a-Lago na kome se održavao stranački skup republikanaca, zabeleženi su i novi uspesi: Srbija je od Trampa dobila najveće carinske stope u regionu i rampu za automobilske gume proizvedene u kineskoj fabrici Linglong u Zrenjaninu. Najmoćniji zet, Džared Kušner, odustao je od projekta Generalštab, nakon što je pokrenut optužni predlog zbog postupanja u tom slučaju protiv ministra Nikole Selakovića.
Možda baš penkalom kakvo je poklonio Vučiću, Tramp je nedavno potpisao Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, u kome se jedino Srbija pominje kao država gde je stanje demokratije „zabrinjavajuće“. Zakon predviđa sankcije za lice koje je uključeno ili je pokušalo da se uključi u korupciju povezanu sa Zapadnim Balkanom, koje će biti uvedene najkasnije 90 dana od stupanja na snagu, odnosno krajem marta. O imenima „srećnih dobitnika“ do tada će se nagađati, uz strepnju mnogih.
U svakoj od varijanti izbornog kalendara, uzdrmanoj vlasti je više nego ikad potrebno da birače odseče od svake informacije iz realnog života koja joj ne ide u prilog
Ophrvan svim tim problemima, predsednik će morati nekako da nađe dovoljno koncentracije za komplikovanu računicu o optimalnom momentu za raspisivanje izbora – parlamentarnih koje traže studenti (redovno bi trebalo da budu održani u periodu od polovine decembra 2027. do početka januara 2028), ali i predsedničkih, čiji redovan termin pada između 1. aprila i 1. maja 2027. Tokom naredne godine, tačnije na proleće, po redovnom kalendaru trebalo bi da se održe samo lokalni izbori u deset opština (Aranđelovac, Bor, Bajina Bašta, Kladovo, Knjaževac, Kula, Lučani, Majdanpek, Smederevska Palanka i užička gradska opština Sevojno).
Iako je sam Vučić najavio da će izbori biti na proleće ili jesen 2026, te da će oni „odrediti sudbinu Srbije“, mnogo je razloga za sumnje u iskrenost čoveka odavno poznatog po neobaveznom odnosu prema istini.
Jedan je isti onaj zbog koga izbore nije raspisao ni 2025, iako je to do juče bila njegova omiljena disciplina: rejting naprednjaka, po mnogim pokazateljima, u slobodnom je padu, a kao dominantan politički faktor pojavili su se – studenti. To što su se vratili na fakultete, a poseta protestima smanjena, možda može da posluži kao kakav-takav osnov za Vučićevo svakodnevno propagandno proglašavanje „pobede nad obojenom revolucijom“. Na realnost, međutim, to slabo utiče.
Videlo se to, pre svega, na lokalnim izborima u nekoliko dosadašnjih naprednjačkih „tvrdih bastiona“, gde silni pritisci i potkupljivanja nisu mogli da sakriju promenu raspoloženja, doduše nedovoljnu za pobedu lista koje su studenti podržavali, naročito u gotovo ratnim uslovima. A u nedelju se potvrdilo, ogromnim odzivom na studentsku akciju skupljanja potpisa za „raspisivanje pobede“, kojom je njihov pokret ušao u novu fazu borbe. Sve bolje verzirani u tajne političkog delovanja, studenti sada prave infrastrukturu neophodnu za uspešno učešće na izborima, kad god da budu.
Obračun sa neposlušnim medijima
Za očigledno oslabljenu vlast problem je i raspored izbora. Da li zaista ići na povezivanje predsedničkih i parlamentarnih, što je Vučić već nagovestio, a što bi značilo skraćivanje njegovog sigurnog predsedničkog mandata? Ili, kao što savetuje Vojislav Šešelj, prvo raspisati parlamentarne pa onda promeniti Ustav, tako da se predsednik ubuduće bira u parlamentu?
A možda se, ako je moguće, ipak držati zakonskog kalendara i iskoristiti mandate do kraja? I za to vreme obaviti što temeljniji obračun sa svakim pokušajem otpora, ali i iskoristiti što više prilika za raspisivanje tendera pogodnih za bogaćenje sopstvene klijentelističke mreže.
Partije proevropske orijentacije, koje su 2025. imale uspešne diplomatske proboje, dogovorile su se o koordinaciji aktivnosti prema EU, čime studenti, u želji da naprave što širi pokret, ne žele da se bave
Osim tajminga, vlast će, ukoliko ne promeni Ustav, morati da nađe i predsedničkog kandidata koji bi mogao da pobedi u prvom izbornom krugu, što deluje kao prilično nemoguća misija, bez obzira na kapacitete Miloša Vučevića, Ane Brnabić, Tomislava Nikolića ili nekog novog stručnjaka spremnog na ulogu fikusa, poput Đure Macuta.
Naravno, isti veliki i težak zadatak čeka i njene oponente, a još nema vesti da su njime počeli da se bave.
U svakoj od varijanti izbornog kalendara, uzdrmanoj vlasti je više nego ikad potrebno da birače drži u propagandnom ropstvu i odseče ih od svake informacije iz realnog života koja joj ne ide u prilog. Zato uverljivo deluju procene da je osnovni preduslov za raspisivanje izbora onemogućavanje televizija N1 i Nova S da rade kao do sada – što nikako ne znači i da bi se obračun sa neposlušnim medijima tu završio. Naprotiv – bez reflektora velikih televizija, manji mediji bi bili još lakše počišćeni.
Osim zakulisnih dogovora sa vlasnicima televizija koje nije uspela da pokori, u pripremi je i teren za disciplinovanje društvenih mreža: kabinet zaštitnika građana Zorana Pašalića sročio je Nacrt izmena Zakona o javnom redu i miru, koji predviđa da se prekršaji iz te oblasti ubuduće mogu činiti i na društvenim mrežama. Između ostalog, tim predlogom, za rastegljive pojmove „vređanja“ ili „pretnje“ na društvenoj mreži predviđene su novčane kazne od 20.000 do 100.000 dinara, ili zatvor od 10 do 30 dana.
Ukratko – ionako teške, okolnosti za delovanje protivnika vlasti verovatno će se u 2026. dodatno pogoršati. S obzirom na dubinu nezadovoljstva građana, međutim, to vlast ne čini bezbednom. Pokazao je to i odziv na studentsku akciju umrežavanja sa građanima u nedelju, koji je iznenadio i same organizatore. I još jednom ih promovisao kao snagu koja neumitno dolazi.
S druge stane, partije proevropske orijentacije, koje su 2025. zabeležile uspešne diplomatske proboje, dogovorile su se o koordinaciji aktivnosti prema EU, čime studenti, u želji da naprave što širi pokret, neutralan po pitanju spoljnopolitičke orijentacije, ne žele da se bave.
Hladnoj glavi moglo bi se činiti da to dovoljno jasno pokazuje da ima posla za sve i da su namere antivučićevskih aktera suštinski kompatibilne – što se, uostalom, videlo i na lokalnim izborima, gde je saradnja članova stranaka i studenata tekla neometano. U atmosferi izraženog antipartizma, ipak, verovatnije deluje da će se konačna odluka o izbornim aranžmanima i odnosu studenata i opozicije doneti tek nakon raspisivanja izbora. Sigurno je samo da dosadno biti neće.
