A sve je počelo postavljanjem reklame neprirodnih razmera ispred nekadašnje Železničke stanice. Ta slika ogromne stvari koja je veličinom zaklanjala sve iza sebe, stvarala je zebnju i urezala se u svest kao loš znak, kao neka neman koja je spremna da proguta sve pred sobom. U međuvremenu, predstava sa reklame je postala stvarnost, a njena gramziva priroda proždire sve, posebno najranjivije telo grada – njegovo sećanje. Ono što stvara jezu je sistematičnost, temeljnost i intenzitet.
Već početkom godine dovršeno je rušenje Hotela Jugoslavija, otvorenog 1969. godine kao jednog od najluksuznijeg u socijalističkoj Jugoslaviji, ali i u Evropi. Lociran na Dunavskom keju, prema Idejnom planu Novog Beograda, arhitekte i urbaniste Nikole Dobrovića, nestao je nepovratno. Ja sam vaša budućnost, odzvanjaju opominjuće reči Dragana Nikolića iz filma Mlad i zdrav kao ruža, Jovana Jovanovića, izrečene upravo na ovom mestu…
Demontiran je i Stari savski most.
Reprezentativno industrijsko nasleđe Beograda takođe je deo sistematičnih promena. Fabrika hartije Milana Vape, izgrađena 1924. godine, prema najavama bi trebalo da postane Muzej Nikole Tesle. Zgrada BIGZ-a, nekadašnje Državne štamparije (1936-1940), u završnoj je fazi rekonstrukcije i još uvek joj se ne zna namena. Neizvesna je i budućnost zgrade Stare šećerane (1900), kasnije preinačene u Industriju šećera i vrenja „Dimitrije Tucović“. Iako nepokretno kulturno dobro i deo kulturno-istorijske celine Topčider, nije bila dovoljno važna da bi se iskoristilo pravo preče kupovine.
Dugačak niz brisanja nije izolovan proces jedne male, neuređene i od svih zaboravljene zemlje. Naprotiv. To je posledica globalnog kovitlaca, koji Slavoj Žižek definiše kao „ideološki prostor politike kao biznisa zasnovanog na sirovoj moći“, u kojoj se „sirova moć opravdava primitivnom ideologijom“
U središtu ovih industrijskih objekata nalazi se Beogradski sajam, arhitektonski kompleks otvoren 23. avgusta 1957. sa jasnom intencijom da bude kontinuitet ideje započete dve decenije ranije u drugačijem ideološkom kontekstu. Godinu dana kasnije, od 23. avgusta do 2. septembra 1958. trajao je probni period emitovanja Televizije Beograd.
I danas se na Sajmu nalazi televizijski studio iz kojeg je sve krenulo…
Zgrade Generalštaba podizane od 1955. do 1965. godine prema projektu arhitekte Nikole Dobrovića trostruka su rana Beograda: emotivna, pravna i arhitektonsko-urbanistička. Jedan su od najugroženijih spomenika i kulturnih lokaliteta u Evropi. Posredno su potencijalno ugrožene i Kamena ili Baumgartenova palata, Kasarna 7. puka, Jugoslovensko dramsko pozorište, Studentski kulturni centar (Oficirski dom), Zgrada Oficirske zadruge (Kluz), Vaznesenjska crkva, Amam kneza Miloša, Zgrada Vlade Srbije i Zgrada Ministarstva inostranih poslova…
Ovaj dugačak niz brisanja nije izolovan proces jedne male, neuređene i od svih zaboravljene zemlje. Naprotiv. To je posledica globalnog kovitlaca, koji Slavoj Žižek definiše kao „ideološki prostor politike kao biznisa zasnovanog na sirovoj moći“, u kojoj se „sirova moć opravdava primitivnom ideologijom“. U takvoj ideologiji civilizacija je izlišna. Domaća verzija utemeljena je po meri obrazovanja, znanja i korupcije. Ona je pre svega usmerena ka jugoslovenskom kulturnom nasleđu, koje afirmiše integraciju, solidarnost, kreativnost i požrtvovanost zajednici. Jugoslovensko kulturno nasleđe je deo prošlosti države koju niko nema nameru da oživi, ali čiji nestanak omogućava dovoljno zdravog materijala za preseke, zaključke i nove konstrukcije, koji bi, možda, mogli da izdignu na novi nivo našu stvarnost. Čitav svet je u procesu brisanja i redefinisanja. Za validna promišljanja potrebna su nam svedočanstva iz prošlosti. Ona su nagomilana iskustva, i dobra i loša, ali jedina iz kojih možemo iznedriti prave odgovore za budućnost.
