Primakla se ta godina, navodno: nova, a, kao, izvesno – izborna. Ovu odlazeću, godinu smeše žalovanja i nadanja, ne možemo ni zvati „godinom“: više je to bilo ono, Arsen bi rekao, nepomično vrijeme, prosta matematička, kalendarska činjenica, isečak između dva dogovorena datuma koji nešto označavaju, a znače malo. Ili ništa.
Napred rečeno imalo bi implicirati da nas čeka nekakvo ubrzanje, neko pokretanje tokova, ne samo vremenskih. I biće da je tako: pod nepomičnim vremenom jesu tekle – dakle, ipak proticanje! – podzemne vode društvenih gibanja. Izađimo iz hidro-metafore: naprosto se Republika setila svog postojanja. Jer, mi smo Republika – res publicae – javna stvar. Kad se već ne možeš pouzdati u one koje si izabrao i otposlao da te zastupaju, da se bakću oko uslova snošljivosti života – makar oni voleli da veruju kako se bave „politikom“ – kad je već tako kako jeste, onda se moralo uzeti stvar u svoje ruke, i suspednovanu Republiku vratiti sebi samoj.
Planetom upravljaju bilmezi, neznalice, poluinteligenti, polusvet, polutani svih vrsta. Samo se Francuzi tu i tamo sete da na izborima spreče čisti fašizam, to je njima nacionalna tradicija, valjda, kao Srbima nasilna smena vladara
Sad to valja ozvaničiti. Izborima, dakako.
Neminovno, postavlja se pitanje – čemu sve to? Nama izbori ne idu. Ne razumemo se u to, nije nam blisko, mi volimo da ne mislimo, da to radi neko drugi umesto nas, da se žalimo, kukamo, kenjkamo – a može i bez „k“ u sredini reči – da se zgražavamo, ibretimo, podsmevamo; samo nikad nismo razumeli čemu uistinu služe izbori, i zašto su oni, uz slobodu štampe, temelj demokratije, temelj republike (ili ustavne monarhije, mada nam tek to nije išlo, iako nas polusenilni nacoši ubeđuju kako to beše najbolje vreme).
Od pomoći u toj stvari nije ni to kako svet izgleda u ovaj, nulti čas: potrošili smo četvrt dvadeset prvog veka, straćili demokratske institucije – samo se Francuzi tu i tamo sete da na izborima spreče čisti fašizam, to je njima nacionalna tradicija, valjda, kao Srbima nasilna smena vladara – načinili smo planetu mestom kojim upravljaju bilmezi, neznalice, poluinteligenti, polusvet, polutani svih vrsta. Eto nama zgodnog opravdanja za sopstveno nedoumevanje u vezi sa izborima: kad su već u prvoj zemlji demokratije toliki bolidi, šta mi da očekujemo?
I evo ih u svetoj koaliciji, zajedno u pritajenoj hajci spram parlamentarne demokratije: zagovornici prosvećenog apsolutizma, anarhisti svih fela – od Prudoma do Džela Bijafre (Dead Kennedys), obični nacionalisti, nacionalisti opšte prakse, nacionalisti-koljači, kripto-nacionalisti, belolistićari, borci protiv liberalnog kapitalizma, tog izvora sveg zla, kao što to nekad beše komunizam… rečju: mutna bara. A krokodili nedorasli.
U pritajenoj hajci spram parlamentarne demokratije u koaliciji su zagovornici prosvećenog apsolutizma, anarhisti svih fela, nacionalisti opšte prakse, nacionalisti-koljači, kripto-nacionalisti, belolistićari, borci protiv liberalnog kapitalizma… rečju: mutna bara. A krokodili nedorasli
Šta, dakle, da radimo s izborima?
Jer, šta da radimo sa strankama, partijama, pokretima, grupama građana, onima koje bi trebalo da pošaljemo tamo, u te organe uprave, da rade u našem interesu? Pogotovo u zemlji koja ne zna svoju meru i veličinu – pa ni realne granice, koja o sebi misli bolje nego što je prirodno – ta zemlja, to smo, naime, mi; mi patimo od oba kompleksa, i superiornosti, i inferiornosti, jer, možda, duboko negde znamo ko smo, samo si to ne želimo priznati.
Savremene stranke ne izbacuju na površinu velike državnike, nego velike parti(j)ske organizatore, velike demagoge i agitatore, velike parlamentarne govornike – bojati se da ovo poslednje nije tačno, osim ako se pod govorništvom ne podrazumeva brza bahatost, no hajd’mo dalje, kad smo se već uputili: Savremenim strankama glavna je briga da pobede u izbornim i parlamentarnim borbama; one se kupe oko ljudi koji su u stanju da se u tim borbama odlikuju; da li će oni uz to umeti i državne poslove da vode, stvar je od sporednog značaja za njihove stranke. Od parti(j)skih vođa ne traži se da umeju misliti, nego da umeju govoriti; ne traži se stručna sprema za državnu upravu, nego moć uticaja na narodnu masu; ne traži se tačna svest o državnim interesima, nego samo veština da svoju stranku dovedu do uspeha. Postavljajući na vladu svoje vođe, savremene stranke ne poveravaju državnu upravu ljudima koji bi za nju bili najsposobniji.
Gornjem je pasusu nešto više od stotinu godina, napisao ga je, dakako, Slobodan Jovanović. A tek četrdesetak godina ranije, devetnaestogodišnji je Branislav Nušić, svega godinu dana po osnutku dveju glavnih srpskih stranaka, onih čiji eho, na jednoj strani posve distorziran, na drugoj, onoj rđavijoj, užasavajuće dosledno odzvanjajući, odjekuje i današnjom srpskom političkom scenom, napisao svog Narodnog poslanika. Krivili mi zle komuniste ili ne, biće da se nešto mnogo ranije grbo rodilo. Pa sad valja biti optimista. Ili potonuti u očajna bespuća povijesne zbiljnosti, kako bi kazao otac susedne države-nacije.
A ipak, moramo na izbore.
Od parti(j)skih vođa ne traži se da umeju misliti, nego da umeju govoriti; ne traži se stručna sprema za državnu upravu, nego moć uticaja na narodnu masu… Postavljajući na vladu svoje vođe, savremene stranke ne poveravaju državnu upravu ljudima koji bi za nju bili najsposobniji
Slobodan Jovanović
Nadati se je da je godina, ova u kojoj su studenti poučili ili podsetili aktiviste i stranke da se samo kretanjem – misli se na prosto fizičko kretanje od tačke „a“ do tačke „b“ – može usnule, isprepadane, komforne, očajne i kakve god druge, građane privoleti mišljenju o politici, društvu, sopstvenom dostojanstvu, osoviti ih oko poljuljane etičke ose, učiniti da bar sebi priznaju ono što ne smeju javno: da im se ne dopada to kako žive (a ne, kao što ih sterijanski rodoljupci ubeđuju gde žive, terajući ih tamo gde im je bolje), da je, ergo, to godina u kojoj se nadanje može preobraziti u delanje.
Na izbore, dakle, izlazimo u samo dve kolone, pa ma koliko grupacija bilo: u jednoj su lopuže i ustrašeni, u drugoj su oni koji razumevaju uzrok novosadske tragedije. Ona, ta tragedija, nije antička, nego posve domaća. Njen metafizički smisao ne postoji, poput onog u Sofokla, Eshila ili Euripida; bliža je Šekspiru, sećamo se – nepravde silnih i zlostave gordih, pa još i: obest vlasti, poniženja koja od nevrednih trpi strpljiva zasluga. Domaća, pak, tragedija počiva u tome što mi dilemu nemamo: mi samo trpimo, pravdajući se vekovima ropstva u kojima je, eto, nastao „podanički mentalitet“. Jok, more: mentalitet ne nastaje – mentalitet se vežba, kao i sve drugo. I ovo potonje je, dakako, citat, odgovor jedinog srpskog trenera prvaka sveta u fudbalu, na pitanje o tome kako mu je uspelo da promeni navodni „gubitnički mentalitet“.
Izbori, dakle, uprkos povišenoj udbaškoj, paraudbaškoj, korisnoidiotskoj i ostalim aktivnostima poslenika javnog političkog diskursa i/ili njegovih podzemnih tokova, biće upravo ta paunovićevska vežba iz mentaliteta.
Hoćemo li pobediti?
Naravno da nećemo.
Izgubićemo, kao i uvek. Suštinu.
Ali, možemo, pobediti sebe.
Pa, polako.
Srećna Nova godina. I te fore.
