Još letos su se tabloidi baš potresli zbog rada sutkinje Višeg suda u Beogradu Ksenije Marić, jer je zajedno sa još troje kolega iz Odeljenja za prethodni postupak Višeg suda, razmatrala pravnu kvalifikaciju na osnovu koje im je Više javno tužilaštvo (VJT) masovno isporučivalo pobunjene građane sa zahtevom da im se odredi pritvor. A na njeno „ne“ pritvoru u slučajevima kada je kao jedini pravni argument prezentovano da bi to režim baš voleo, usledile su optužbe da je „odmetnuta blokaderska sutkinja“ i kreatorka „pravosudnog državnog udara“. Bilo je to više nego dovoljno da počne lov na nju i njenu porodicu, koji do danas nije prestao.
Nedavno je Sindikat sudske vlasti pozvao VJT da obavesti javnost šta je preduzelo povodom njene krivične prijave protiv nepoznatog izvršioca koji joj je pretio na društvenoj mreži X, ali i Visoki savet sudstva, odnosno člana Saveta iz reda sudija imenovanog za postupanje u slučajevima neprimerenog uticaja na rad sudija, „da prestanu sa svojim nečinjenjem i da obezbede institucionalnu zaštitu sudiji Marić“.
Da li su, za Radar govori Ksenija Marić.
Kada ste nakon vidovdanskog skupa odbili da odredite pritvor za 12 studenata zbog „rušenja ustavnog poretka“, vi i vaša porodica ste postali meta tabloida, a dobili ste i pretnje smrću. Nakon toga je objavljena „srećna vest“ da je lice koje vam je pretilo ubrzo identifikovano i privedeno. Da li je to srećna vest, jer tabloidi nisu privedeni, baš kao ni režimske televizije?
Modus operandi je uvek isti. Ako odluka suda nije onakva kakvu očekuju režim i njegovi tabloidi, kreće uhodani postupak pretnji, uvreda, satanizacije nosilaca pravosudnih funkcija. Prvo se satima i danima bave ljudima kao da su zločinci, onima koji rade po zakonu i u skladu sa njim. Potom kreću botovi na društvenim mrežama, stižu užasne pretnje smrću, „gepekovanjem“, „zapamtite joj lice!“, onda javne ličnosti koje iznose kako su takve odluke izdaja, satanizujući članove porodice… I sa uvredama kojima vas nazivaju ološem, otpadom, izdajnikom, odrodom, morate da nastavite normalno da radite svoj posao, ako možete. Negujte vladavinu prava, ako možete… Budite hrabri, to morate, zato što ste se tako zavetovali onda kada ste postajali sudija.
Paljenje automobila koleginice, napad na N1, bez otkrivenih počinilaca – nedopustive su pojave koje razjedaju suštinu pravne države
Kako to izgleda kada režim i njihova glasila od vas kao sudije očekuju neku odluku? Unapred vam prete ili vas naknadno napadaju, da biste ih sledeći put poslušali?
To i rade preventivno, da bi svima drugima koji treba da odlučuju, poslali jasnu poruku. Ako ne uradite ono što je očekivano, ovako ćete proći.
Koliko vas je koštalo to što nakon svih napada niste odredili pritvor aktivisti i bivšem košarkašu Vladimiru Štimcu?
Ne radi se o pritvoru, već o žalbi na zadržavanje. Koštalo me je pritisaka, formalnih i neformalnih, pretnji, izlaganja moje slike četiri sata na jednoj opskurnoj televiziji… Međutim, takvi ljudi ne shvataju da postoje neki drugi ljudi koji se ne plaše, koji nemaju mrlju u karijeri, koji rade po zakonu, čestito i pošteno. To je najbolja zaštita u ovakvoj državi.
Da li ste napade prijavili Višem tužilaštvu u Beogradu i da li je bilo efikasno i brzo, kao u slučajevima hapšenja pobunjenih građana?
Prvi put, Boris Majlat, tadašnji tužilac za visokotehnološki kriminal je reagovao pravovremeno, i taj postupak je okončan. A drugi put, posle odlaska gospodina Majlata iz odeljenja, počinioci nisu ni pronađeni, kao da ih nisu ni tražili. Tako dolazi do legalizacije pretnji smrću, „gepekovanja“ i sličnih užasnih stvari koje se pojavljuju na mrežama i od nas prave glinene golubove.
Kako se tužilaštvo, a i ostali pravosudni organi (VSS i VST) inače postavljaju u takvim situacijama? Prošle nedelje je zapaljen automobil tužiteljki Aleksandri Stojsavljević, nedelju pre je tužiteljki Prvog osnovnog javnog tužilaštva Gordani Nedić Isailović onemogućeno vršenje uviđaja u tzv. Ćacilendu.
Oba ova tela su u početku veoma tromo reagovala na pretnje sudijama i tužiocima i to tek onda kada su i oni postali predmet neopravdanog, užasnog i nedopustivo neprimerenog uticaja na njih same. I ranije je bilo slučajeva i tada nismo čuli njihovu reakciju. Ipak, reakcije međunarodnih tela, Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropskog parlamenta, ali i MEDEL-a, znak su da je i svet uvideo u kakvom ambijentu funkcionišu sudije i tužioci u Srbiji. Paljenje automobila koleginice Stojsavljević, napad na N1, bez otkrivenih počinilaca – nedopustive su pojave koje razjedaju suštinu pravne države, ali i koje najviše štete onima koji moraju sa Evropom da razgovaraju i pregovaraju, a bez adekvatne reakcije na desetine slučajeva teškog kriminala, kršenja ljudskih prava i ugrožavanja nosilaca pravosudnih funkcija.
Za razliku od brojnih slučajeva policijskog korišćenja prekomerne sile u kojima je problem identifikovati počinioce, tužiteljka Isailović barem zna sa kime je komunicirala. Da li bi podnošenje krivične prijave za ometanje pravde u tom slučaju moglo da pomogne vraćanju policije u pravne okvire?
Policija svakodnevno urušava pravni sistem. Podnošenje krivične prijave je jedan od načina da se reaguje na ovakvu nedopustivu pojavu, a njihovo ponašanje samo uverava i mene i druge da je sistemsko rešenje stvaranje tužilačke policije koja će poštovati zakon a ne političke naloge. Uostalom, tužilačka policija je standard u gotovo svim evropskim zemljama.
Čini mi se da ovde vlasti ne žele evropske standarde, vladavinu prava, medijske slobode i da je Evropa samo izgovor za održavanje veoma autoritarne i koruptivne države
Koliko je opasno živeti u društvu u kome policija odbija da ispuni nalog tužilaštva?
Takvi akti policije su protivzakoniti i podležu različitim vidovima odgovornosti. Odbijanje ili opstrukcija policije je akt koji je na ivici državnog udara. Pogotovo je dramatična selektivnost u reakcijama policije. Prema jednoj grupi građana reaguje veoma efikasno, a prema drugoj ne reaguje ni onda kada se krivična dela dešavaju pred njima, kao u slučaju napada na N1. I onda se raspisuje potraga. Ako i bude priveden jednog dana i bude mu suđeno, sledi pomilovanje kao krajnja mera zaštite protivustavnosti i kao novi primer suštinskog urušavanja pravne države. Pravna država ne postoji i nije slučajno da je vladavina prava prva na agendi evropskih integracija Srbije. Međutim, čini mi se da ovde vlasti ne žele evropske standarde, vladavinu prava, medijske slobode i da je Evropa samo izgovor za održavanje veoma autoritarne i koruptivne države.
Kako smo došli u situaciju da je u šatorskom naselju sve dozvoljeno, dok se van njega svako ko protestuje privede zbog „rušenja ustavnog poretka“?
Činjenica da je protivpravno uzurpirana javna površina, da je saobraćaj obustavljen mesecima, da Gradska garaža ne radi u Beogradu, vid je vanrednog stanja u ovom delu Beograda. Privođenje ljudi što protestuju, što iskazuju svoje mišljenje javno, što govore a nekome se to ne sviđa, pa se takvi postupci kvalifikuju kao najteža krivična dela, predstavljaju zastrašivanje i odmazdu nad građanima Srbije koji drugačije misle. Sloboda mišljenja, javne reči i javnog stava, ključni su elementi demokratije koja je u Srbiji odavno relativizovana.
Da li vam deluje logično produžavanje pritvora u brojnim slučajevima gde baš ne vidimo da se radi o teškim krivičnim delima i čime se to opravdava?
Definitivno postoji različit kriterijum u odnosu na to ko je okrivljeni. Kao što sam navela, jedna grupa ljudi izložena je odmazdi dok druga uživa neodržive privilegije koje urušavaju ne samo pravnu državu, već osnovni temelj demokratije i svega što je civilizovano. Jedan od najgorih aspekata ove pojave su upravo ta selektivnost i neravnopravnost u pravnom tretmanu ljudi, čime se krši ustavno načelo o jednakosti svih građana pred zakonom.
Sa uvredama kojima vas nazivaju ološem, otpadom, izdajnikom, odrodom, morate da nastavite normalno da radite svoj posao, ako možete, da negujete vladavinu prava i budete hrabri
Recimo, da li je uobičajeno u sudskoj praksi da se nakon tri meseca pooštre mere pritvora kao u slučaju profesora i pokrajinskog odbornika Radivoja Jovovića, iako ne vidimo razlog za to?
Ne mogu da govorim o konkretnim predmetima, zakon dozvoljava takvu mogućnost, a da li postoji konkretan razlog za to – ne znam. Zvanično obrazloženje bi svakako dalo jasnu sliku o ovom događaju.
Jedna ste od sedamnaestoro sudija Višeg suda u Beogradu koja je početkom godine potpisala peticiju podrške studentskim zahtevima. Trenutno Vladimir Đukanović Đuka traži da svi budete kažnjeni, pa možda i razrešeni, jer je to „čisto bavljenje politikom“. Da li je to bavljenje politikom i pritisak na pravosudne organe, kako on tvrdi?
Gospodin Đukanović greši i pokušava da zastraši nosioce pravosudnih funkcija. Prvo, naša podrška studentima došla je onda kada još nije bilo jedinog studentskog političkog zahteva, ako se to može tako nazvati, a to je poziv da predsednik raspiše izbore. Takvi zahtevi su logični i smisleni, zahtevaju reakciju uspavanih institucija zbog velike tragedije koja je odnela 16 života. Ne vidim politiku u tome, a pogotovo što niko od nas nije želeo da svojim stavom vrši pritisak na kolege. Svako ima pravo na svoje mišljenje, a i nosioci pravosudne funkcije takođe imaju pravo na svoj stav. Postavlja se drugo pitanje, da li politika ima pravo da traži ko će se u pravosuđu kažnjavati, ili je to posao nekih drugih institucija, i da li je to pritisak na pravosuđe?
Definitivno postoji različit kriterijum u odnosu na to ko je okrivljeni. Jedna grupa ljudi izložena je odmazdi dok druga uživa neodržive privilegije koje urušavaju ne samo pravnu državu, već osnovni temelj demokratije i svega što je civilizovano
Nedavno ste rekli da je „nezavisnost sudstva garancija svakom političaru na vlasti, a i svakom građaninu, da u onom trenutku kada odu u opoziciju, neće biti odmazde nad njima“. Da li vam ova vlast deluje kao neko ko uopšte razmišlja da bi mogao da postoji život u kom oni nisu na vlasti?
Želela sam da apostrofiram važnost nezavisnosti pravosuđa. Od suštinske je važnosti za svakog građanina Srbije, pa i onih ljudi koji su danas na vlasti. Pravna država je oslonjena na profesionalne, časne i dostojne sudije i tužioce koji donose odluke na osnovu činjenica, zakona i Ustava, a ne na osnovu želja i pritisaka. Jer pravda mora biti jednaka za sve.
Da li odluke da se Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (JTOK) podredi Nenadu Stefanoviću ili da se izmeni Zakon o sudijama i da se ubuduće biraju samo iz redova Pravosudne akademije, deluju kao potezi koji idu ka apsolutnom ukidanju treće grane vlasti, ali i suspenziji ili ukidanju pravne države?
Kao i u drugim demokratskim državama tako i naš Ustav predviđa podelu vlasti u kojoj su zakonodavna, izvršna i sudska vlast odvojene i međusobno se kontrolišu. Pokušaji da se nametne izbor sudija preko Pravosudne akademije ili akcije da se JTOK stavi pod kontrolu i onemogući njegova samostalnost akti su koji urušavaju pravnu državu, udaraju na ravnopravnost u pravosudnom tretmanu građana i vode u sistem jedinstva vlasti koji postoji samo u autoritarnim zemljama. Ubeđena sam da je sistem podele vlasti gde svaka grana ima ovlašćenja da ograničava ili „koči“ ovlašćenja drugih, sprečavajući koncentraciju moći i zloupotrebu – ključni koncept demokratije.
Imate li utisak da pravosuđe može da pruži otpor udaru na nezavisnost?
Smatram da nije u prvom planu pružanje otpora već uvođenje normalnosti, standarda koje propisuju Ustav i zakon, a koji se redovno krše. Suština je u podeli vlasti, suština je da nosioci pravosudnih funkcija časno i profesionalno služe pravdi i čuvaju dostojanstvo svog poziva. U trenucima najvećih pritisaka sudije i tužioci moraju ostati verni zakletvi, struci i svojoj savesti.
Da li ste pre samo mesec dana mogli da zamislite da Zagorka Dolovac ode kod šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji Andreasa fon Bekerata da bi ga upoznala sa kampanjom „pokušaja neprimerenog uticaja na nosioce javnotužilačkih funkcija“ i na jačanje njenog intenziteta?
Saradnja sa EU i bitnim međunarodnim institucijama kao što su Eurodžast, Europol je uvek dobrodošla i ispravna s obzirom na potrebu uspostavljanja vladavine prava. Neprimerenih uticaja bilo je i ranije, ali institucije, pre svega VST, VSS i poverenik se nisu izjašnjavali. Sada, kada su isti takvi neprimereni pritisci došli do samog pravosudnog vrha, vidimo intenzivnu medijsku aktivnost od strane tih istih institucija koju smo očekivali svih ovih godina.
Ministar pravde Nenad Vujić je izjavio da su „JTOK i Javno tužilaštvo za ratne zločine (JTRZ) kao posebna specijalizovana tužilaštva postali relikt prošlosti“. Da li je JTOK relikt prošlosti zato što smo istrebili ili legalizovali korupciju?
Gospodina ministra Nenada Vujića poznajem kao direktora Pravosudne akademije. Nažalost, njegov izlet u politiku i izjave koje mora da izgovori, a čini mi se da ni sam tako ne misli, deluju nespretno i nejasno. Da li je potčinjavanje JTOK-a i JTRZ-a u jeku najvećih predmeta korupcije racionalno, opravdano? Da li je opravdano da se predmeti Nadstrešnica, Generalštab, Šarići, Vračarci, Belivuk, Jovanjica, ali i Srebrenica, Ćuška i brojni zločini nad Srbima na KiM u kojima ima 2.000 žrtava, remete, potčinjavaju pojedinim tužiocima ili relativizuju, a njihov rad na ovaj način nipodaštava? Pogotovo što i tu ima mnogo pravnih nedoumica, na primer, u pogledu apelacione nadležnosti JTRZ-a. Zašto onda njih ne prebaciti pod nadležnost Apelacionog tužilaštva? Nažalost, iz svakog argumenta izlaze samo odgovori koji ukazuju na potrebe i pritisak trenutne politike na koje EU, Venecijanska komisija i sva druga međunarodna tela već imaju jasan odgovor. Uostalom, pogledajte praksu u Evropi i regionu, pa će vam, uverena sam, biti jasno kuda ovakva politička inicijativa vodi.
Policija prema jednoj grupi građana reaguje veoma efikasno, a prema drugoj ne reaguje ni onda kada se krivična dela dešavaju pred njima, kao u slučaju napada na N1. I onda se raspisuje potraga. Ako i bude priveden jednog dana i bude mu suđeno, sledi pomilovanje kao krajnja mera zaštite protivustavnosti i kao novi primer suštinskog urušavanja pravne države
Srbija je pala u oceni građanskih sloboda – sa kategorije „opstruirane“ na kategoriju „pod represijom“ u izveštaju istraživačke platforme Civicus Monitor. Da li se slažete sa tom ocenom i sa tvrdnjom da smo postali zemlja u kojoj postoje politički zatvorenici?
Civicus Monitor je, pored Fridom hausa najautoritativnija međunarodna nevladina organizacija koja prati kretanje i ostvarivanje građanskih sloboda u svim zemljama sveta, pa je klasifikovanje Srbije kao zemlje „pod represijom“ veoma zabrinjavajuće jer su samo stepen niže rangirane države kao što su Severna Koreja i afričke diktature. To potvrđuje da proces razvoja demokratije u Srbiji ide u pogrešnom pravcu, unazad umesto napredovanja. Rešenje je u striktnoj primeni Ustava koji garantuje sve građanske slobode a za to je najodgovornije upravo pravosuđe, dok je politika garant njegove nezavisnosti.
Ovogodišnji ste dobitnik nagrade Vitez poziva koja se već 19 godina dodeljuje u Narodnom pozorištu. Ove godine je uprava rekla – ne, pa ste nagradu primili na otvorenom, ispred Spomenika knezu Mihailu. Kako se osećate zbog toga?
Mislim da je skandalozno to što je onemogućena dodela nagrada u Narodnom pozorištu sa namerom da se brutalno ugasi još jedan simbol demokratije. Čast mi je zato što sam dobila ovu prestižnu nagradu koja pripada i mnogim drugim mojim kolegama kao i meni, ali sam i tužna jer se obavljanje posla časno, po zakonu, prepoznaje kao pojava koju je potrebno nagraditi, umesto da bude normalnost i standard. U uslovima u kakvim se Srbija danas nalazi veliki broj hrabrih ljudi iz pravosuđa mora citirati moj uzor, sudiju Zorana Ivoševića koji je u sličnim okolnostima 2000. godine rekao: „NE PRISTAJEM“. Mislim da na političke pritiske odgovor pravosuđa i danas mora biti identičan.
