3. decembar
Neumorni, nezaustavljivi, nestišljivi Zoran Janjetov-Janja jedan je od mojih kreativnih heroja, kao ikonički primer kreativnog duha, mnogo više nego kao samo strip crtač.
Janja je aforistička mašina, nesposoban je da priča običnim, „ravnim“ rečenicama, svaki minut razgovora s njime je minut kreativne eksplozije i verbalne satirične pirotehnike.
To se vidi na mnogo načina u njegovom nedavnom gostovanju u Jevrejskom centru u Novom Sadu, majstorskoj radionici slobodnog, neobuzdanog kreativnog uma.
Jedan od Janjinih hobija je i kreiranje novih reči i fraza za opisivanje naše stvarnosti (i tu je bio godinama ispred projekta kao što je „Birajte reči“), ali i vizuelnih identiteta zamišljenih organizacija i udruženja – kreativni čin koji je po sebi vredniji od desetine tekstova i kolumni (uključujući i ovu) koje se bave našim društvenim usudom.
Moj favorit sa ovog gostovanja (na tačno 46 minuta u videu) – a bilo je teško izabrati – je fiktivni vizuelni identitet za ne toliko fiktivno – fenomenološki, ako već ne i formalno – „Udruženje poslušnih građana“ kome je Janja nadenuo briljantno ime – „Bela Lala“. To je i logotip „udruženja“. Slogan „udruženja“ je „Samo recite“.
„Udruženje“ postoji u svemu sem u zvaničnoj registraciji. Vidimo ga često, u autobusima punim sendvič-nadničara, organizovanih turističkih grupa za izbore, u direktorskim i dekanskim foteljama škola i fakulteta, u upravama državnih institucija; članske karte imaju i „oni kojih se ništa ne tiče“, „kojima je dobro“, „koji ne znaju je l’ ima neko bolji“, „kojima su blokade smaranje“ i posebno oni koji „mrze Zapad“ i koji željno gledaju na Istok kao svoju belolalinsku utopiju.
Mnogo je više ova Janjina dosetka nego samo mala blesava šala prebogatog kreativnog duha koji ih sipa u hrpama, kao usputnu dnevnu zabavu dok se bavi „ozbiljnim“ stvarima (koje kod Janje, čak i kada su svetski profesionalno ozbiljne, nikada nisu „ozbiljne“).
Vidimo ga često, u autobusima punim sendvič-nadničara, organizovanih turističkih grupa za izbore, u direktorskim i dekanskim foteljama škola i fakulteta, u upravama državnih institucija; članske karte imaju i „oni kojih se ništa ne tiče“, „kojima je dobro“, „koji ne znaju je l’ ima neko bolji“, „kojima su blokade smaranje“ i posebno oni koji „mrze Zapad“
Vlažni san svih autokrata su ljudske plantaže „belih lala“. One su i idealno cveće za sahrane, posebno društava. One mirišu na propast.
Ja obožavam Lale, volim i lale, ali bežim glavom bez obzira od smrada „belih lala“…
5. decembar
Šta bi bili neki od najvećih projekata novih prosvećenih vlasti u Srbiji, ako i kada do te promene dođe?
S obzirom na to u kakvom je stanju zemlja, lista je predugačka… Stabilnost finansijskog sistema, čišćenje institucija – pre svega aparata sile – od nekompetentnih i korumpiranih, ekonomska, obrazovna, zdravstvena, energetska, evropska i druge politike… Ne znaš odakle da kreneš.
Za neke je to (re)nacionalizacija glavnih prirodnih i poslovnih resursa koji su privatizovani na vrlo sumnjive načine u poslednjih trideset godina.
Uz neospornu važnost svih pomenutih tema, ja imam jedan dodatni – ali prioritetni – predlog, široki nacionalni projekat koji bi bio baza za fundamentalnu transformaciju društva i pripremu za vreme koje dolazi.
Ne renacionalizacija, već „reracionalizacija“ društva.
Već decenijama, Srbija egzistira na toksičnom koktelu raznih iracionalnosti. Eoni, kako se čini, dominacije nekih od najgorih ljudskih primeraka našeg podneblja, ispiranja mozga brutalnom državnom propagandom, stimulisanja sujeverja i teorija zavera, kao i dubokog osećanja „nepravde“ i „naroda koji Zapad mrzi jer smo pravoslavni“, unakazilo nas je i obogaljilo intelektualno i emotivno. Gledano sa pozicija takozvanih „uređenih“ zemalja, mi smo poluludi i ekstremno iracionalni.
Samo ovlašan pogled oko nas daje mnogo evidencije.
Zaboravili smo šta znači razgovarati normalno, naš automatski diskurs je svađa, vređanje i tuča. Nasilje nam je prirodni jezik i refleksna reakcija. Toliko je normalizovano da je nasilje prema svetu oko nas postalo i paradoksalni metod kojim pokušavamo da gradimo zajedništvo! Pre neki dan, videh oglas – a još mi je teško da poverujem da nije parodija! – za kompanijske „team building“ događaje na jednom vojvođanskom salašu – na bazi svinjokolja!
Klanje kao baza za izgradnju tima! Nisam ni vegetarijanac ni veganac, ali brate..! I onda – ako je verovati oglasu – ritualno kuvanje čvaraka u kazanima na, pretpostavljam, goloj vatri. Makabrizam iz Magbeta, ili bilo kog drugog dela koje u sebi ima kola veštaca i veštica koji u transu zajedništva kuvaju svoje magične napitke.
Mi više nismo ni svesni kakvi smo postali… I onda se čudimo što je oko nas „toliko nasilja“. Bio je potreban studentski protest da nas podseti da može i drugačije.
Depresija i očaj vladaju, pomešani sa alavom bahatošću i potpunim odsustvom morala i empatije onih kojima se može.
Nemamo planove ni za šta. Razmišljamo dnevno, kao organizmi, ne kao građani.
Samokontrola nam je nepoznat pojam: svuda ekstremi emocionalne (a i funkcionalne) nepismenosti i vrlo slabe kontrole emocionalnih impulsa. Kao što napisah više puta, nama vlada biologija, ne razum; „meso“ – u svakoj formi – je na ceni mnogo više nego um, bazični nagoni i telesna zadovoljstva su uništili intelektualna i duhovna kao bazu smislenog života.
Sveli smo se na plitku glamuroznost, duboko blefiranje, patološku gramzivost, betonsku sebičnost, prostačku seksualizovanost i pre svega jednu duboku ošamućenost, čak hipnozu, ili komercijalnim sadržajima ili arhetipsko-epskim mitskim narativima. Sve su to osobine treniranog uma u fazi kasnog neoliberalnog kapitalizma pomešanog s neofeudalizmom.
Važnije nam je šta je uradio neki naš košarkaš, nego neki naš naučnik ili umetnik. Važniji su nam privatni životi „poznatih“ od naših sopstvenih.
Sveli smo se na plitku glamuroznost, duboko blefiranje, patološku gramzivost, betonsku sebičnost, prostačku seksualizovanost i pre svega jednu duboku ošamućenost, čak hipnozu, ili komercijalnim sadržajima ili arhetipsko-epskim mitskim narativima
Dijeta nam je katastrofalna, ubijamo se od masnog i testa, davimo se u alkoholu, trujemo se cigaretama, regulišemo našu tragičnu svakodnevicu tabletama. I svinjokoljskim druženjima.
Događaje opisujemo okultnim jezikom: „sudbinama“, „vradžbinama“, „znakovima“ ili tajnim planovima na našu štetu. Fatalizam nam je postao mentalitet, „naučena bespomoćnost“ i kukavičluk su i dalje oko nas. Više od tri decenije civilizacijskog raspada su nam lobotomisale osećaj kontrole nad sopstvenim životima. Slobodni građanin kao pojava je do sada bio retka zverka i, opet, trebalo je da se studenti probude i organizuju da počnemo da izlazimo iz te rupe.
Glavni problemi sveta za nas ne postoje: klimatska katastrofa, predstojeći milionski talasi migracija, kriza pijaće vode, kriza energije u svetu poslednjih izdisaja fosilnih goriva, tektonske promene koje društvima i jačim od nas donosi tehnologija… Sve ovo zahteva naše najbolje mozgove, gde god da su na planeti – a ima ih, samo ih niko ne zove – da se za sve ovo spremimo i ne samo preživimo, već i napredujemo.
Kako?
Sve naravno curi iz promene našeg simboličkog sistema koja bi morala da izađe iz promene ljudi na vlasti. Pod uslovom da na vlast dođu drugačiji ljudi.
Kako se ponaša elita, šta kroz njih projektuju mediji i državne institucije, šta se nagrađuje u školi i na radnom mestu, na ulicama i u saobraćaju, šta su nam dobri i loši primeri, stvari na koje se treba ugledati i čega se treba stideti, kako se donose odluke u vladi i ministarstvima… Suštinski, treba nam nova, jasno definisana, racionalnija moralnost.
Depresija i očaj vladaju, pomešani sa alavom bahatošću i potpunim odsustvom morala i empatije onih kojima se može
Iz nje bi proizašli ne samo novi zakoni, već i stvarna primena mnogih koji već imamo. Na ovoj moralnosti bi se bazirale i nove verzije naših ključnih institucija, za koje se zalaže ne samo studentski protest, već i sve progresivne snage.
U pojmu te nove moralnosti su i đavo i bog nekog novog očekivanog boljeg sistema. Bez nje, sve će se svesti na mlitavu, matematičku, operativnu tehnokratiju ili, još gore – kao i sada – na destruktivnu borbu različitih iracionalnosti.
Reracionalizacija Srbije je, za mene, taj suštinski revolucionarni čin koji smo tako dugo čekali.
7. decembar
„Civilizaciju čine mrtvi“, rekao je jednom američki istoričar i seksolog Tomas Lakur.
„Čovečanstvo počinje s precima“, dodao je Robert Pog Harison, profesor literature sa Stenforda.
„Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, sugerisao je Orvel.
Smisao sve tri misli je da su ljudi kao biološka bića stvoreni u prirodi, ali kao društvena bića i kao „civilizacija“ u celosti, uvek u istorijskom kontinuitetu onoga što zovemo „nasleđe“ – u slojevima jezika, ideja, narativa, praksi i artefakata onih koji su živeli pre nas. Kao što smo i mi to za one koji dolaze posle nas. Civilizacija je memorija; čovečanstvo i zajednice su takođe memorija.
Zbog toga je razumevanje prošlosti deo čovečnosti. Zato je manipulacija prošlošću zločin protiv čovečnosti. Nismo mi ni prvi ni jedini koji su ga počinili, svi su krivi, ali sada govorim o nama jer mi je to bitno. Dozvolili smo da nam poslednje tri decenije proteknu u razgrađivanju zajedničke prošlosti, na brutalan propagandni način, zbog ličnih materijalnih i političkih ciljeva.
Milošešeljevski srpski režimi su počinili svakakva zlodela, ali u mom tefteru im je najveći zločin rastakanje naše zajedničke istorijske svesti i osećanja zajedničkog smisla. Kada razgradimo, mitologizujemo i falsifikujemo prošlost, mi uništavamo i sopstveni identitet, razumevanje sebe kao naroda, i zamenjujemo ga veštačkom dnevnopolitičkom opsenom, karikaturom. A to znači da postajemo izgubljeni u prostoru i vremenu. Zbunjeni i za sebe i za svet. Pišamo na trud i na ono što su nam ostavili preci, posebno kada počnemo da selektivno slavimo i zanemarujemo ono što rezonuje sa našim dnevnim političkim ciljevima.
Kada razgradimo, mitologizujemo i falsifikujemo prošlost, mi uništavamo i sopstveni identitet, razumevanje sebe kao naroda, i zamenjujemo ga veštačkom dnevnopolitičkom opsenom, karikaturom
Srbija je oduvek bila multikulturalno, emigrantsko i imigrantsko društvo, uvek u procesu samospoznavanja, čak i tokom 19. veka kada je naš identitet bio prožet Panslavizmom i Evropskim stremljenjima. Sve dok nam oportunistička propaganda i želja za očuvanjem vlasti nisu doneli mitski nacionalizam i mitologizovanu istoriju koja nas je odvojila od realnosti…
Iskrivljavanje istorije je zločin prema našoj kolektivnoj ljudskosti. Ljudi i društva bez organizovane memorije su izgubljeni. Kolektivna amnezija kao krivično delo.
9. decembar
Samo jedno slovno mesto razlikuje „patriju“ od „partije“.
U Srbiji, ni to.
Sličnost po zvučnosti pretvorena je u identifikaciju po krađi, u jedinstvo po zloupotrebi, u spojenost po eksploataciji.
Nije slučajno.
