Filmska priča o neobičnim devojkama u sasvim običnim okolnostima, naslovljena tako egzotično Fantasy, rediteljke jednako intrigantnog pseudonima Kukla, našla je uspešno svoj festivalski put od Lokarna, gde je premijerno prikazana, preko Sarajeva, gde je nagrađena za glumu ženskog ansambla, do nedavnog Festivala autorskog filma u Beogradu, gde je prikazana u programu Hrabri Balkan. Usput je nagrađena i nacionalnim nagradama Vesna, u kategorijama muzike, kostima, scenografije, onih aspekata koji ovu priču čine dodatno magičnom. Za autorku filma, Fantasy je više od fantazije, to je njen iskorak u polja podsvesti koja je oduvek htela da istraži. Katarina Bogdanović poznatija kao Kukla, rođena u Brežicama a odrasla u Ljubljani gde je završila studije filma, godinama je pokušavala da ovu priču – o tri muškobanjaste devojke čiji se svet iz korena menja kada upoznaju trans devojku po imenu Fantasy, a sve u jednom tako sirovom okruženju – da ispriča na njoj svojstven način, negde između filma i spota, magije i realnosti. Kratki film Sestre, na istu temu, započeo je priču. Fantasy je završava. Ili samo tako izgleda.
„Opsesivac sam po prirodi, tako da kada započnem neku temu, onda moram da je dovedem do nekog kraja“, kaže Kukla nakon premijere filma u MTS dvorani. „Ova priča me je toliko dugo okupirala, da je jedino moguće bilo da joj se potpuno posvetim, jer sam je doživljavala kao najbitniju stvar na svetu. A čitav taj proces rada na filmu je sam po sebi toliko čudnovat, i pogotovo je veliki izazov u našem regionu. Želela sam da pronađem oko žene, da njime pogledam svet, da preispitam stvari kroz uloge i odnose grupe otpadnika. Posebno sam se posvetila priči o fluidnosti i roda i seksualnosti među radničkom klasom, u čijem miljeu se priča odvija, što je podrazumevalo da treba da uključim mnogo elemenata socrealizma. Bilo mi je veoma važno da pokažem nežnost i to da se u jednom sivom betonu može desiti velika ljubav.“
Vaše žene u filmu su veoma specifične. Šta je to žensko oko htelo da vidi?
Ako bih u jednoj rečenici prepričala film, najjednostavnije bi bilo reći da je to priča o tri otpadnice, virdžine koje upoznaju trans devojku. Ali ti opisi likova, tako pojednostavljeni, nisu mi bili bitni, koliko mi je bilo bitno to što sam ja čula i videla te likove. One su evocirale uspomene na neke osobe, koje sam u životu sretala. Želela sam da postavim priču kroz njihov specifičan tip ženstvenosti, koji nije čest u javnosti, a pogotovo nije zastupljen u našoj regionalnoj kinematografiji. Htela sam tim kontrastima da pokažem da žena može da bude na toliko različitih načina drugačija. Mi žene imamo pravo na svaki oblik ženstvenosti, bez obzira šta nam je nametnuto sa strane patrijarhata. Žene su na Balkanu toliko oblikovane muškim pogledom, da kao da sve moramo u jednom trenutku da prihvatimo tog „malog muškarca“ u nama, koji nam diktira kako bi trebalo da živimo. Čini mi se da je svaka žena, nezavisno od seksualnosti, fantazija žene. Žene moraju da se izbore za to da su ljudska bića. I da ne bude zabune, ja ne mrzim muškarce. Ali smatram da su kod nas između ta dva pola ogromne razlike i vrlo malo prostora za fruidnost.
Podsvest i magija dopuštaju ulazak u snolike svetove i u estetiku koja je direktan upad u emocionalno polje čoveka, možda i više nego što bi neki klasični filmski element dopustio. A najviše me zanima kako ući u unutrašnje stanje čovekovog bića
Regionalne kinematografije su i dalje opsednute pitanjem identiteta. Međutim, vi u filmu to postavljate iz vrlo specifičnog ugla, povezujući seksualnost i naciju. Kakva je ta nova tačka ispitivanja identiteta, i koliko nas ta pitanja i dalje oblikuju?
Pitanja identiteta su krovna pitanja. Iako su ponekad kliše, ona su elementarna. I naravno, sadrže mnogo slojeva. U filmu sam im se posvetila, istraživala sam različite društvene kategorije, nacionalne teme, dijasporu, preplitanje kultura i jezika, pa i rodna pitanja. Sve to su kapi u moru identiteta. Identitet je more koje je non-stop promenljivo. A u tome ja upravo vidim lepotu opstanka na ovoj planeti. I time sam bila vođena. I sama sam odrasla okružena tim pitanjima, pa mi je bilo bitno da imam refleksiju na odrastanje. Vreme je da svi preispitamo sebe. Čudno mi je uvek bilo to razdvajanje socijalnog od emocionalnog, što mislim da je nemoguće. Ljudi su kompleksna bića, na neka pitanja nije lako dati jednostavan odgovor. Uvek moramo upoznati sve svoje dimenzije, da bismo mogli da menjamo i društvo i zajednice.
A kako onda komentarišete konstantno buđenje nacionalizama? Vi ste lepo izbegli pitanje mržnje prema manjinama, ali činjenica je da je vlasti konstantno pokreću.
Svet kao da se kreće u nekom regresivnom smeru. Toliko smo ciklični, da moramo uvek da dođemo na istu tačku da bismo mogli dalje. Kao da sve ide u nekim spiralama, nikako da krenemo napred. Baš to pitanje nacionalizma je meni potpuno apstraktno i nikad ga nisam u potpunosti razumela. Možda zato što sam iz mešovite porodice. Odrasla sam u Sloveniji i celo detinjstvo sam bila targetirana kao neko ko nije „čiste krve“. Stalno sam slušala pitanja – a zašto govoriš taj jezik, zašto ne znaš naše pesme, zašto u kući jedete salatu od krastavca i paradajza, a ne zelenu salatu i slične gluposti. I dobro se sećam tog srama da sam pogrešna u svemu. Kada sam kao odrasla počela da se bavim sopstvenom introspekcijom, shvatila sam da ako nigde ne pripadam onda mogu svuda da pripadam. Tada postajem državljanka sveta, a ne jedne zemlje. S druge strane, nacionalizam je dobar alat za kontrolu. On će uvek pasivne ljude, koji nemaju hrabrost da se upoznaju s drugim dimenzijama, držati budnim. Jer ljudima je lakše da se drže okova nacionalizama, kao nečega što im je poznato. Svaki korak dalje od toga, korak je u nepoznato i to je ljudima uvek zastrašujuće. I odatle sve kreće. Sva mržnja, teror i strah prema manjini. A zapravo, svi smo mi manjina. Ja nisam protiv tradicije. Tradicija je lepa refleksija na prošlost u smislu jezika, istorije, kulture, rituala. Sve je to nešto što nam neguje živote. Ali čim tradicija postane sredstvo kontrole, mislim da smo pogrešno ušli u njenu suštinu.
Vaši likovi su fluidne seksualnosti, naslovna junakinja je kvir žena. Da li vam se čini da se odnos prema kvir zajednici menja nabolje? Ipak ste uspeli da snimite ovakav film?
Istina. Doduše, veoma teško smo dobili sredstva. Film smo završili kao koprodukciju između Slovenije i Makedonije, a recimo u Srbiji nikada nismo dobili podršku, i čak četiri puta smo bili odbijeni. A najveći deo ekipe koja je radila film je iz Srbije! Slovenija jeste drugačija po tom pitanju i mnogo je progresivnija. Bilo je ipak lakše tamo snimiti ovakav film, nego ovde. Pop kultura dosta pomaže u odnosu javnosti prema kvir zajednici. Ali opet, ima tako čudnih kontrasta. Meni lično bilo je predivno koliko je ljudi ovde podržalo studentske proteste. Ali, čim su studenti iskazali solidarnost prema kvir zajednici, isto tako je mnogo ljudi povuklo podršku studentima! To je bilo baš šokantno! Zar je to moguće? Zar je moguće da popovi idu posle prajda i osveštavaju ulice. Gde mi to živimo? Ali Balkan je oduvek bio region mnogo kontrasta i hipokrizije. I onda zapravo ovaj turbo kapitalizam ništa ne pomaže, nego samo daje osećaj da ako imamo pare onda možemo sve, a ako nemamo onda ne možemo ništa. Sve to deluje kao neka lažna inkluzija.
A otkud vi u Beogradu?
Dobro pitanje (smeh). Ovde sam se udala, super mi je za karijeru, imam mnogo klijenata. Beograd ipak ima veliku filmsku industriju, ovde radi dosta studija. Danas, Slovenija ima mnogo zaostavština socijalizma, dok je Srbija nekako preskočila taj turbo kapitalizam.
I kako vam izgleda Beograd?
Svaki put kad pomislim da ne može da se desi ništa gore, to gore se dogodi već idućeg dana. Zastrašujuće je sve ovo šta se dešava. Apsolutno podržavam ove mlade ljude, koji imaju toliki entuzijazam i toliko energije za borbu, ali mislim da gube optimizam vremenom. Jer kako da živimo u zemlji u kojoj nam politika saopštava svakog dana da nismo vredni dostojnog života. A Srbija ima mnogo perspektive. Ljudi su ovde toliko divni. Mislim da nijedna zemlja, ni na Balkanu ni šire, nije doživela ovakvu solidarnost i povezivanje sa studentskim protestima. Ali ostaje pitanje kako preživeti sve ovo. Ne vidi se izlaz i nema alternative. Ja sam sada majka i nije baš lagodno pomisliti da će moje dete odrastati ovde. A mislim i da neće.
U filmu sam istraživala različite društvene kategorije, nacionalne teme, dijasporu, preplitanje kultura i jezika, pa i rodna pitanja. Sve to su kapi u moru identiteta. Identitet je more koje je non-stop promenljivo
I opet ste strankinja, kao i u detinjstvu?
Celog života sam strankinja i pomirila sam se s tom ulogom. Ali upravo zbog toga mogu mnogo više da se osećam kao kod kuće. Bilo gde. Za mene odjednom svi misle da sam Ruskinja, i kao da niko ne prepoznaje slovenački jezik. Ali nemam problem s tim. Država je samo neka organizacija ljudi koji slično pričaju i koji bi trebalo slično da misle. Tu se sve završava. Identitet je nešto sasvim drugo. Pitanje gde si rođen ne određuje gde spadamo u društvenom redu.
Radili ste spotove i filmove. Fantasy istražuje upravo taj prostor između filma i spota. Šta zapravo tražite u tom međuprostoru između te dve forme?
Mene zanima taj hibridni prostor. Mnoge filmadžije koje znam razmišljaju o drugim aspektima filmske umetnosti, i smatraju da spot nije filmska umetnost, ali za mene jeste. Mnogo mi je zanimljivo to što su nekada spotovi tražili reference u filmovima, a sada filmovi uzimaju reference iz spotova. Džozef Kan, reditelj spotova, rekao je da „muzički spotovi imaju snoliku logiku, upravo zbog muzike“. I to je nešto što mene najviše zanima. Ta posvest, magija, u koju inače dosta verujem (smeh). Sve to dopušta ulazak u snolike svetove i u estetiku koja je direktan upad u emocionalno polje čoveka, možda i više nego što bi neki klasični filmski element dopustio. A najviše me zanima kako ući u unutrašnje stanje čovekovog bića.
Čudno mi je uvek bilo to razdvajanje socijalnog od emocionalnog. Ljudi su kompleksna bića, na neka pitanja nije lako dati jednostavan odgovor. Uvek moramo upoznati sve svoje dimenzije, da bismo mogli da menjamo i društvo i zajednice
Otkud interesovanje za magiju?
Od malena sam mnogo fantazirala. Dok sam bila u tom nekom „betonskom zatvoru“, želela sam iz njega da pobegnem. I šta mi je drugo preostajalo, nego magija? Fantaziranje. Ali onda sam kroz odrastanje videla da se mašta pretvara u fantaziju, koju mnogi ljudi ne ižive, nego je ostavljaju na nekom polju potencijalnog. Tek kad čovek odraste shvati koliko su stvari relativne. Nisu ista pitanja s dvadeset, trideset, četrdeset godina. Stoga mi je bilo bitno da istražim to magično polje između socijalnog realizma i fantazije. Zanimljivo je šta se sve zapravo dešava spolja, a šta u nama. Balkan je vrlo pogodno polje za magiju. Kao da se svi rađamo s time.
Da li već znate šta će biti vaš sledeći film?
Proces rada na Fantasy je bio toliko traumatičan da sam rekla sebi da se nikad više neću baviti filmom! Ali onda, nekako, preboli se taj osećaj. I sad me kopka jedna druga ideja, a to je moderna verzija Aristofanove Lizistrate. Radnja bi se dešavala usred pretnje trećim svetskim ratom, što je danas toliko aktuelno. Moj glavni lik je sada tiktokerka, koja na društvenim mrežama pokreće priču da bi žene trebalo da prestanu da rađaju decu muškarcima i vladarima, koji bi samo da ubijaju i ratuju. Ideja da žene odbijaju seks s muškarcima, pokreće talas pobune u čitavom svetu i tu nastaje pometnja. Po energiji, mnogo je drugačiji film od Fantasy. A kako ćemo da izvedemo tako ambiciozan projekat, još ne znam. Zasad pišem scenario i jako je zabavno.
