Projekcijom filma Yugo Florida Vladimira Tagića i svečanom dodelom nagrada, završen je 31. festival autorskog filma. Ako je u prirodi festivalskih nagrada da relativizuju vrednosni poredak jednog festivala, kao što je i ovom prilikom slučaj, onda je u prirodi jednog dobrog filmskog festivala da ga se ne pamti samo po nagradama koje su iza njega ostale. Upravo takav primer imamo s 31. FAF-om. Više od njegovih nagrada (apsurdnih u nemalom broju slučajeva), ovaj će se festival pamtiti po punim dvoranama, izuzetnoj atmosferi, uglavnom ujednačenom i visoko kvalitetnom programu, divnoj, odanoj, znatiželjnoj i obrazovanoj publici. Pamtiće se po uspeloj nivelaciji bioskopskog filma i suštinskog prodora filmske estetike u novo. Najzad, ili pre svega, po nadahnutoj veri organizatora da, uprkos svemu, film ide dalje, i da u našim kulturnim potrebama i dalje zauzima visoko mesto.
U drugom delu Festivala, bilo je dodatnih razloga za uzbuđenja. Nekoliko filmova kultnih autora opravdalo je njihov status, a nametnula su i nova imena, koja će, koliko sutra, biti zalog filmske estetike budućnosti. Nekoliko filmova je podelilo publiku. Tajni agent brazilskog reditelja Klebera Mendose Filja izazvao je mnogo pažnje, ali i podeljene reakcije. Neujednačen i pomalo konfuzan, Tajni agent je film koji se ne prati bez napora, naročito za gledaoca koji ne poznaje političku klimu Brazila iz razdoblja 1977. godine. Reč je o filmu koji plaća danak svojoj političkoj tendencioznosti.
Ako već govorimo o političkom filmu, onda svakako visoka ocena mora pripasti hrvatskom dokumentarnom filmu Mirotvorac Ivana Ramljaka. Ramljakov film govori o sudbini Josipa Reihl-Kira, načelnika policijske uprave Osijeka koji je ubijen 1991. godine, na početku hrvatsko-srpskog rata. Kir je platio glavom to što se svesrdno trudio da smiri tenzije i izbegne sukobe. Iako njegove ubice nikada nisu pronađene, i iako je ovaj slučaj i dalje obavijen velom misterije, nije sporno da Kir nije odgovarao ni hrvatskoj strani. Ramljakov film neke hrvatske sredine otvoreno odbijaju da prikažu. Hrabar, beskompromisan film, visokih profesionalnih i etičkih standarda.
Ovoj grupi ostvarenja delimično pripada jedno od prijatnijih iznenađenja Festivala, nigerijski film Senka moga oca, reditelja Akinole Dejvisa juniora. Maestralno režiran, film govori o dva brata koji istražuju Lagos, tokom nigerijske izborne krize 1993. Politički nemiri su pozadina ovog filma, koji izuzetno promišljeno i inteligentno, s mnogo finesa, ličnu sudbinu (oca) znalački isprepliću sa kolektivnom (nigerijskog društva).
Kolumbijski film Pesnik, dobitnik festivalske nagrade za scenario, pripada onoj grupi filmova ovogodišnjeg programa koji svet vide optimističkim pogledom
Grupu filmova koji čine formalni iskorak u odnosu na dominantni filmski trend, predvodi u prvom redu portugalski troiposatni Osmeh pod oštricom Pedra Pinja, za potpisnika najbolji film ovog festivala. Smešten u Gvineju Bisao, Pinjov film prati inženjera zaštite životne sredine koji dolazi kako bi izvršio stručnu, ekološku procenu izgradnje puta, ali se suočava s nizom postkolonijalnih mahinacija. Uvidevši pozadinu, Seržio se distancira od projekta napuštajući ga. Po duhu, ideologiji i opredeljenju, Osmeh pod oštricom je radikalan antikapitalistički i antiglobalistički film, znatne režijske invencije, s očaravajućom lokalnom muzikom. Pinjov film povremeno deluje kao dokumentarni. Toliko su jaka njegova ambijentalna uporišta i akcentovana su s izvanrednom funkcionalnošću. Osmeh pod oštricom nije čak ni film jednog levičara koliko film jednog humaniste koji odbija da učestvuje u pljački fingiranoj kao solidarizam.
Formalno virtuozan je i kolumbijski film Bario Triste, koji poetizuje život jedne grupe maloletnih delinkvenata u kolumbijskom gradu Medeljinu. Šteta što ovaj egzibicioni film, spektakularne upotrebe kamere iz ruke, opterećuje dodatna, višeslojna ali prilično neodgonetljiva simbolika. Prema očekivanju, provokativan, ekscesan i kontroverzan film došao je od Žulije Dukorno. Rediteljka Titana je filmom Alfa možda napravila prenatrpan film, sa svim mogućim aspektima iritacije (droge, virusi, incest), ali u čisto filmskom smislu njene ideje funkcionišu besprekorno.
Vetre, pričaj sa mnom Stefana Đorđevića, dobitnik nagrade za režiju, pretače rediteljevu ličnu emociju i sećanje na majku u impresivno vizuelno tkanje. Za pohvalu je kako jedan suštinski porodični film, koji su junački izneli naturščici, zadobija profesionalne filmske standarde i kako njegova liričnost, koja je objektivno mogla da bude nepremostiva prepreka, postaje njegov kvalitet. Vetru se, istina, može prigovoriti da težeći fragmentarizaciji predstavlja film stanja i da, objedinjujući vremenske planove, gubi na ritmu, ali je u srpskom filmu on retka i izolovana pojava. Pesnik, još jedan kolumbijski film reditelja Simona Mese Sotoa, dobitnik festivalske nagrade za scenario, pripada onoj grupi filmova ovogodišnjeg programa koji svet vide optimističkim pogledom. Ubeimar Rios, izvrsni glavni glumac filma, slično junaku filma Srećni Lu, zapada iz problema u problem, ali s neporecivom verom u ljude i plemenitom potrebom da im pomogne. Kao što otac oplemenjuje živote dvojice sinova iz filma Senka moga oca, tako luzeri iz filmova Srećni Lu i Pesnik, oplemenjuju članove svoje porodice i okruženja. To jeste svet bremenit problemima, ali još uvek svet u kojem su suštinske vrednosti moguće i život dostojan življenja. U ovom svetu nema ni natruhe nihilizma. A nihilizam je primarno svojstvo u svetu Olivera Laksa, reditelja čudesnog filma Sirat, nad kojim je on stavio tačku.
