Nekoliko sati pre nego što je ovaj članak poslat u štampu, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je američku rezoluciju o Gazi, važan korak Trampovog mirovnog plana (koji tvorcu, tragično, nije doneo „Nobela“). Svet se pre toga pomalo pitao da li će Rusija ili Kina rešiti da Vašingtonu zalepe veto, ali su se – suštinski nezainteresovani za budućnost Gaze – zadovoljili uzdržanošću. No ništa se ne bi promenilo ni da je taj papir završio u nekoj korpi, jer sudbinu Palestinaca ne određuju rezolucije čak i ako nose potpis SB UN. Rezolucija je usvojena, ali mirovni plan nije ni za nijansu manje nebulozan. Biće dovoljno podsetiti se dve tačke, to jest kako „mirotvorci“ zamišljaju administraciju i bezbednost u krateru koji je Izrael napravio.
Rupe u mirovnom planu
Vašington i dalje poziva na to da se vlast u Gazi privremeno preda međunarodnom Mirovnom odboru (BoP) pod predsedništvom Donalda Trampa. Nakon višemesečnih javnih i zakulisnih rasprava o ovlašćenjima tog tela, nakon svih nagađanja o njegovom sastavu i nakon pomoći neimenovanih diplomata, Si-En-En i dalje može da zaključi samo to da „još nije jasno ni ko bi činio odbor ni kakva bi ovlašćenja imao“. Postoji samo Trampovo obećanje da i vesti o članstvu i „još uzbudljivih objava“ stižu „u narednim sedmicama“. A što se tiče Međunarodnih snaga stabilizacije (ISF), koje bi trebalo da smire Gazu, američki zvaničnici ne gore od želje da angažuju sopstvenu vojsku. Odakle bi onda stigla?
Centralna komanda Sjedinjenih Država (CENTCOM) – komanda američkog ministarstva odbrane zadužena za Bliski istok – ovog meseca je sastavila plan po kome bi srž ISF činile evropske snage. Izvor britanskog Gardijana tu ideju naziva – čitalac je pogodio – nebuloznom. Posle krahova u Iraku i Avganistanu retki su evropski lideri koji bi se usudili da šalju još crnih vreća na Bliski istok, zaključuje Gardijan, ne baš tim rečima, ali izričito. Lovci na „Nobela“ se, međutim, ne predaju, pa se ubrzo iz američkih izvora čulo da Vašington zapravo ne traži evropsko topovsko meso za bliskoistočni gulaš, „da je sve veoma dinamično i planovi se brzo menjaju“.
Teško je zamisliti arapsku državu koja bi se rado prihvatila zadatka da razoružava Hamas i njegove saveznike, i tako ispala podizvođač američkih i izraelskih radova.
U toj dinamičnosti nekome je palo na pamet da bi buljuci vojske i policije možda mogli da stignu iz Jordana – iz istog onog Jordana čiji je kralj Abdulah Drugi rekao da to ne dolazi u obzir, što je mudro u svetlu činjenice da mu je dobar deo podanika palestinskog porekla. Vojna saradnja Amana i Tel Aviva u ruševinama Gaze bila bi potencijalno eksplozivna – po sam Jordan, primećuje Gardijan.
Ni arapske režime ne zanima baš mnogo sudbina tih vazda pobunjenih i revolucionarnih Palestinaca, ali ih zanima obraz. Stoga je teško zamisliti arapsku državu koja bi se rado prihvatila zadatka da razoružava Hamas i njegove saveznike, i tako ispala podizvođač američkih i izraelskih radova. Hamas je već odbio da prihvati snage ISF kakve predviđa američka rezolucija, ali novinarka izraelskog Hareca Liza Rozovski primetila je da je potencijalni okršaj sa Hamasom tek manji deo nevolja sa kojima bi se pripadnik ISF suočio.
„Te snage bi trebalo da pomognu u čuvanju granica, da demilitarizuju Gazu, da štite civile i humanitarce, da uvežbaju i pomažu palestinsku policiju, da obezbeđuju humanitarne koridore. Barem tri od tih pet zadataka zahtevaju da ISF petlja sa Izraelom, a možda i da mu se suprotstavi“, podvlači Rozovski.
Primirje samo na papiru
Zlosrećni vojnik ISF, ukratko, ne bi znao da li mu se najveća opasnost nalazi pred nosom, iza leđa ili ga čeka kod kuće. No vojska će se naći, vojska se uvek nađe, i američki ambasador pri UN Majkl Volc tvrdio je posle glasanja u Njujorku da će deo mirovnih snaga zaista stići iz muslimanskih zemalja, samo ne iz onih koje su u susedstvu, već iz Azerbejdžana i Indonezije. Priča o ISF samo je ilustracija šire slike, one u kojoj je život ili smrt pet miliona Palestinaca Gaze i Zapadne obale ishod cinične interesne utakmice koja se igra na terenu što se prostire od Vašingtona do Pekinga.
U toj okrutnoj i kompleksnoj igri čak i Izrael može da ispadne nezadovoljan – retko i pomalo, ali može. Trenutno ga nesrećnim čini to što se u rezoluciji pominje maglovita staza ka palestinskoj državnosti. Kao što je zapisala Liza Rozovski, Vašington je možda privremeno razočarao štićenika kako bi rezolucija bila prihvatljivija arapskom svetu, a pogotovo Saudijskoj Arabiji, čiji je krunski princ, Muhamed bin Salman, trebalo da poseti Vašington dan posle glasanja. Mir Tel Aviva i Rijada, mir dva američka saveznika, jednog trajnog, a drugog sve važnijeg, značajna je Trampova namera.
No ako se nekome čini da bi interesni ples makar i uzgredno mogao da donese kakav-takav mir, jedan pogled u stvarnost će ga razuveriti. Jer u onom stvarnom Pojasu Gaze zaista sve ide po planu – ali izraelskom. Evo kako je pre nekoliko sedmica život u Gazi opisao tamošnji politički analitičar Muhamed Šehada:
Izrael svakodnevno rešeta stanovnike Gaze vazdušnim napadima, dronovima, automatskim naoružanjem. Izgovor su „sprečavanje napada“, odmazda za navodni napad ili približavanje „žutoj liniji“ – Muhamed Šehada
„Izrael je ’žutom linijom’ podelio Pojas Gaze na dva dela. Zapadna Gaza pokriva 42 odsto enklave, kontroliše je Hamas i u njoj se gura dva miliona ljudi. Istočna Gaza pokriva 58 odsto teritorije, u njoj nema nijednog civila i njome upravljaju izraelska vojska i četiri naoružane bande u izraelskoj službi“, zapisao je Šehada u magazinu +972, zajedničkom projektu palestinskih i izraelskih novinara.
Te naoružane bande posebna su tema. Britanski Skaj njuz i američki Vašington post samo su uzorak medija koji su prethodnih sedmica te grupe optuživali za krijumčarenje, za krađu humanitarne pomoći, a sam Šehada jednu od njih, smeštenu u Rafi, opisuje kao „povezanu sa Islamskom državom, predvođenu osuđenim dilerom“. Ni Hamas u svojim redovima nema baš mnogo kandidata za svece, naravno, ali ako bi Palestinci mogli da biraju između zapada i istoka enklave, Šehada ne veruje da bi se mnogo njih opredelilo za istok. Uprkos tome što u „zapadnoj Gazi“ primirja jednostavno nema.
„Izrael svakodnevno rešeta njene stanovnike vazdušnim napadima, udarima dronova i vatrom iz automatskog naoružanja. Izgovori su obično ’sprečavanje napada’, odmazda za navodni napad ili približavanje ’žutoj liniji’. Do sada je stradalo više od dve stotine Palestinaca, uključujući desetine dece.“
Šehada je 31. oktobra zapisao i da Izrael i dalje sprečava dotok pomoći u „zapadnu Gazu“. Oluja je pre nekoliko dana – ako je to uopšte moguće – dodatno ugrozila hiljade porodica, upozorila je UNRWA, agencija UN za pomoć palestinskim izbeglicama. Jedan od razloga je i taj što Izrael, u skladu sa svojim pravilima o takozvanoj dvojnoj upotrebi, retko dopušta da u Gazu uđe bilo šta što bi makar i u teoriji moglo da se iskoristi u vojne svrhe, a u to, recimo, svrstava i šatorske kočeve. I Šehada i brojni drugi autori boje se da Izrael namerava da Pojas Gaze na najgori mogući način pretvori u Zapadnu obalu.
Teror na Zapadnoj obali
U prethodne dve godine genocid u Gazi je prekrio zbivanja na drugom i većem delu palestinskih teritorija, pa je i život na Zapadnoj obali ispadao bolji već i zbog toga što je Izrael tamo od oktobra 2023. pobio „svega“ hiljadu Palestinaca. No Zapadna obala dugoročno ostaje tegobniji svetski problem, između ostalog i zato što je izraelska okupacija tu oblast tako fragmentisala da je često poređena sa arhipelagom. Sada Šehada i mnogi drugi misle da i Tel Aviv i Vašington nameravaju da ponove taj „uspeh“ – da naprave Potemkinovo selo „istočne Gaze“, a da od „zapadne Gaze“, možda i dalje pod upravom Hamasa, naprave izgovor i Benjaminu Netanijahuu i njegovim naslednicima da ratuju kada god im to bude potrebno. Što se tiče Izraela, ako se Palestinci iz takve Gaze budu iseljavali, dobro je. Ako budu umirali, opet je dobro. Ako budu ginuli, ponovo je dobro.
Na Zapadnoj obali nema ‘tenzija’ ili ‘sukoba’ sa pastirima, već pogroma koje jedna strana pokreće – Harec
A kada je reč o autentičnoj Zapadnoj obali, opet ćemo biti prekratki. Redakcijski uvodnik izraelskog Hareca od 9. novembra podseća da su Ujedinjene nacije procenile da su u oktobru jevrejski doseljenici napadali Palestince više nego ikada od 2006, od kada UN vode evidenciju. Otprilike osam puta dnevno.
„Prethodni vikend je takođe bio natopljen krvlju. Teroristi su u nekoliko sela napali palestinske zemljoradnike i izraelske dobrovoljce koji su došli da pomognu u setvi. U Bejti je povređeno jedanaest ljudi, među kojima i Oded Jedaja, direktor Fakulteta umetnosti Minšar u Tel Avivu. Nasilnici su mu razbili vilicu i jagodične kosti.“
Oded Jedaja je, u jednoj užasnoj usputnoj ironiji, nekada služio u izraelskim specijalnim jedinicama – sa Benjaminom Netanijahuom. Harec je podsetio da su takvi napadi mogući i zato što izraelska vojska ne čini ništa da ih spreči (ako im se ne pridruži).
„Izjave vojnog portparola o tome da su trupe ‘brzo stigle’ i ‘uspešno smanjile tenzije’, samo su poigravanje sa činjenicama. Nema ‘tenzija’ ili ‘sukoba’ sa pastirima, već pogroma koje jedna strana pokreće“, zaključuje Harec.
Ali važno je da je rezolucija usvojena, da je Donald Tramp egzaltiran i da su Nemci zaključili da sve ide dobro i da ponovo mogu da isporučuju Izraelu sve oružje koje poželi.
