Žestok udar američkog predsednika Donalda Trampa na američke institucije u proteklih deset meseci naročito je morbidan simptom globalnog opadanja demokratije. Ali Tramp samo kapitalizuje na procesu započetom još mnogo pre njegovog povratka u Belu kuću.
Na ovo sveopšte osipanje demokratije utiče nekoliko faktora. Autoritarni režimi konsolidovali su vlast zaoštravanjem metoda kontrole, od izbornog inženjeringa i digitalnog nadzora do pravnih i institucionalnih manipulacija. Povrh toga, autokrate često jedni drugima obezbeđuju političku i ekonomsku podršku, kao što demonstriraju bliske veze između kineskog predsednika Si Đinpinga i ruskog predsednika Vladimira Putina. A argumentovano se može zastupati i stanovište da slabosti nekoliko vodećih demokratija – ne na poslednjem mestu Sjedinjenih Država – umanjuju privlačnost ovog političkog modela.
Putinova spremnost da obezbedi ekonomske ustupke, finansijske transfere i propagandnu podršku pomogla je Orbanu i Erdoganu da prebrode izazove s kojima su se suočavali
Ono što se često previđa, međutim, jeste to koliko duboke promene u međunarodnom poretku utiču na jačanje autoritarnih režima. U današnjem svetu, u sve većoj meri multipolarnom, rast broja regionalnih geopolitičkih konflikata podsticajan je za kompetitivne autoritarne sisteme – one u kojima se izbori održavaju, ali u čijim je političkim arenama sve podešeno u korist onih na vlasti.
Najbolji primer u tom smislu predstavlja ruska agresija na Ukrajinu, usled koje je unutrašnjopolitički legitimitet režima mađarskog premijera Viktora Orbana i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana uvećan pred ključne izbore u tim zemljama.
Ruska invazija na Ukrajinu usledila je malo više od mesec dana pred mađarske parlamentarne izbore, održane početkom aprila 2022. Orban je tada iz sve snage insistirao na poruci da je on jedini koji Mađarskoj može da garantuje bezbednost. Nasuprot opoziciji koju je – zbog želje da Ukrajini pomogne da se odbrani – prikazivao kao bezobzirne ratne huškače, Orban je Mađarima obećavao da će ih zaštititi od rata. Bombardovani propagandom prorežimskih medija, mnogi Mađari su u tim okolnostima u Orbanu zaista videli garanta mira; čak su se i pristalice opozicije pribojavale da bi promena vlasti Mađarsku mogla da uvuče u konflikt.
Orban je za izborne potrebe iskoristio i rat koji je vodio u Briselu, preteći blokiranjem mera koje je Evropska unija preduzimala kako bi pomogla Ukrajini ukoliko Evropska komisija ne odmrzne sredstva namenjena Mađarskoj. Kod kuće je ovo predstavljao kao trijumf nad evropskim elitama spremnim da „mađarske pare troše na Ukrajince“. Prorežimski mediji papagajski su ponavljali narativ Kremlja, prema kome su sankcije EU uvedene Budimpešti, ne ruska invazija, krive za ekonomske probleme Mađarske; a Orbanove dugogodišnje bliske veze s Putinom predstavljali kao potvrdu njegove sposobnosti da zemlji obezbedi jeftine energente, nasuprot opoziciji čiji bi dolazak na vlast mogao da dovede do nestašica. Na kraju je Orbanova koalicija, predvođena Fidesom, dobila dve trećine mesta u parlamentu, zadržavši parlamentarnu supervećinu i konsolidujući kontrolu nad polugama vlasti.
Prorežimski mediji su Orbanovu bliskost s Putinom predstavljali kao potvrdu njegove sposobnosti da Mađarskoj obezbedi jeftine energente, nasuprot opoziciji čiji bi dolazak na vlast mogao da dovede do nestašica
Slična dinamika bila je prisutna i u Turskoj. Pred predsedničke izbore u maju 2023, Erdogan je naglasak stavio na svoju ličnu diplomatsku aktivnost vezanu za ukrajinski rat, posebno potencirajući dogovor o transportu žitarica preko Crnog mora. Suočen samo s jednim izazivačem koji je imao podršku širokog opozicionog saveza, Erdogan je bio u prilici i da se pozicionira kao jedini lider sposoban da Tursku zadrži po strani od konflikta u Ukrajini, a da u isto vreme poveća i njen globalni uticaj. Provladini mediji upozoravali su u to vreme kako bi pobeda opozicije značila potpuno svrstavanje na stranu Zapada i njegovih ratnih napora. Trka je bila tesna i bio je potreban drugi krug glasanja da bi se dobio pobednik, ali je na kraju Erdogan odneo prevagu.
S ekonomskog aspekta, Erdogan je eksploatisao odbijanje Turske da se priključi zapadnim sankcijama. Trgovinska razmena s Rusijom doživela je veliki skok; turisti i firme iz Rusije navalili su u Tursku, spremni da troše; a Kremlj je Ankari odobrio odlaganje otplate višemilionskog duga za isporučeni gas. Ruska državna korporacija za nuklearnu energiju je 2022. svojoj ispostavi u Turskoj prebacila 15 milijardi dolara kako bi se osigurao nastavak gradnje nuklearne elektrane Akuju – inaugurisane samo nekoliko sedmica pred izbore. Sve ovo pomoglo je da se umanje ekonomski pritisci izazvani Erdoganovim neortodoksnim politikama i omogućilo mu da se prikaže kao nezaobilazan faktor prosperiteta zemlje.
Dronovi proizvedeni u Turskoj a korišćeni na ukrajinskom ratištu viđeni su kao simboli nacionalnog ponosa i tehnoloških sposobnosti zemlje. Ovim jeftinim a ubitačnim dronovima, glavnoj izvoznoj robi turske odbrambene industrije, pripalo je centralno mesto u spoljnopolitičkom narativu vlasti, kao što je bio slučaj s još jednim vojnim dostignućem koje je Erdogan potencirao tokom kampanje za izbore 2023: prvim amfibijskim borbenim brodom sposobnim da nosi dronove i helikoptere.
Ovo stavljanje naglaska na odbrambenu industriju započelo je još pre ukrajinskog rata. Turska vojna podrška Azerbejdžanu tokom rata u Nagorno-Karabahu 2020. (što je uključivalo i slanje dronova) razglašena je na sva zvona i takođe je dala podsticaj Erdoganovom unutrašnjopolitičkom legitimitetu.
Razvoj političke situacije u Mađarskoj i Turskoj u periodu neposredno nakon početka sveobuhvatne ruske invazije na Ukrajinu nudi tri pouke. Prvo, međunarodne krize ne dovode nužno do eksponiranja slabosti autoritarnih režima; podjednako je verovatno da im otvaraju prilike za konsolidaciju moći, marginalizovanje opozicije i obezbeđivanje spoljne podrške.
Kako se svet kreće ka multipolarnosti, a uticaj sila srednjeg ranga raste, regionalni konflikti će verovatno postati učestaliji, što će autoritarne režime pre ojačati nego oslabiti
Drugo, stavovi javnosti su važni: odsustvo snažnog antiruskog sentimenta u Mađarskoj i Turskoj omogućilo je Orbanu i Erdoganu da saradnju s Kremljom predstave kao stvar pragmatičnosti umesto svojevrsne izdaje (saveznika iz NATO, prim.). Kada je javno mnjenje podeljeno, autoritarnim vladarima je lakše da manipulišu krizama i iz njih izvlače korist.
Konačno, bitni su i akteri uključeni u regionalne geopolitičke konflikte. Putinova spremnost da obezbedi ekonomske ustupke, finansijske transfere i propagandnu podršku pomogla je Orbanu i Erdoganu da prebrode izazove s kojima su se u to vreme suočavali.
Mađarska i Turska služe kao podsećanje da evoluirajuće globalne dinamike mogu da utiču na opstanak kompetitivnih autoritarnih režima. Kako se svet kreće ka multipolarnosti, a uticaj sila srednjeg ranga raste, regionalni konflikti će verovatno postati učestaliji. Ako je šok koji je izazvao rat u Ukrajini ikakav indikator, krize poput ove će takve režime pre ojačati nego oslabiti.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
