15. novembar
Često se čuje danas, u pomirljivim razgovorima čiji cilj je izgradnja bilo koje šire koalicije, da smo „mi veliki šator koji u sebi ima razne opcije“. Isto se često tvrdi i za studentski protest.
Korisna je ta paradigma sve dok ne zaboravljamo da „veliki šator“ nije isto što i skladište. Čak i ako se privremeno naprave zarad zajedničkog taktičkog cilja, preširoke koalicije su nestabilne i često se brzo skrše u novu krizu.
Šator ima oblik – često i boju – veličinu i preferentni teren na kome se postavlja. U šatoru ne možeš dugo da budeš sa onima sa kojima se ne slažeš. Sa njima u šatoru spavaš i jedeš. Sa njima šator postavljaš i sklapaš (sem u Ćacilendu). Neki minimum poklapanja senzibiliteta mora da postoji.
To je bolje razumeti pre nego kasnije.
Inače, veliki šator se pretvori u cirkus.
16. novembar
Dijana Hrka je postala neformalna „majka“ naših protesta.
Interesantno je da još nemamo jasnog „oca“, mada su za mene Tika Stanić i Zoran Đajić najbliže tom statusu.
Dijanin štrajk glađu je bio moralni rebus: jak simbolički čin ličnog protesta zbog nezamislive lične tragedije, isto to kao deo ukupnog protesta i u isto vreme čin ličnog povređivanja.
Vlast im je dugo bila mašina za lično bogaćenje i bahaćenje, sada je respirator za održavanje u životu. Bez vlasti, znaju, čeka ih ili robija ili postepeno truljenje u nekoj zabiti planete gde nikakva količina para ne može da zameni smisao i osećanje moći koje imaju u Srbiji. I stalna opasnost da nezgodni domaćini u jednom trenutku mogu da promene pesmu
Simbolički, čin za podršku; ljudski i moralno, kako bilo koga podržavati u usporenom samoubistvu?
Dobro je da je Dijana prestala da gladuje. Njeno žrtvovanje je dodatno motivisalo protest. Važnija nam je živa, jer još mnogo može da nas motiviše. A njen drugi sin će i dalje imati majku.
Ali, kako se ponašanje režima radikalizuje, sve nam je normalnije da su lični ulozi u borbi protiv njega sve veći, da će ih biti sve više, jer je očigledno – kao što već odavno jeste – da nikakva mirna, simbolička i samopovređujuća dela na strani protesta neće uticati na režim. Njima su samo oni sami važni, svi mi ostali možemo da pocrkamo – njihovo preferentno rešenje, u kome bi nam, da nema Evrope, svesrdno pomogli – oni vlast ne puštaju.
Vlast im je dugo bila mašina za lično bogaćenje i bahaćenje, sada je respirator za održavanje u životu. Bez vlasti, znaju, čeka ih ili robija ili postepeno truljenje u nekoj zabiti planete gde nikakva količina para ne može da zameni smisao i osećanje moći koje imaju u Srbiji. I stalna opasnost da nezgodni domaćini u jednom trenutku mogu da promene pesmu…
Vlast će braniti do poslednje kapi naše krvi.
17. novembar
Vidim da se Džonatan Pauel, specijalni savetnik britanskog premijera za međunarodne odnose, nedavno sastao sa predsednikom Srbije.
Pauel je ekspert za pregovaranje sa teroristima. Tako mu se zove i prva knjiga, napisana nakon što je prestao da bude „šef kabineta“ Tonija Blera i nakon što su – na neverovanje mnogih – konačno uspeli da reše pitanje nasilja i terorizma u Severnoj Irskoj.
Pauelovu knjigu sa potpisom imam iz dana kada je svratio do Gugla da je promoviše. Čak i ovlašni susret ostavlja jak utisak izuzetno oštrog uma i iskusne, „odrasle“ osobe.
Pa se pitam, koliko je razgovor sa predsednikom imao veze sa njegovom knjigom i njegovim irskim (i mnogim drugim) iskustvom? Da li je u razgovorima bilo potrebe za tom vrstom veština? I ko je tu terorista i koje su problematične, zapaljive teritorije za koje je potrebno Pauelovo iskustvo?
Možda je u pitanju samo uobičajena protokolarna poseta. Britanci nisu mnogo prisutni u našim dešavanjima, imaju svoje probleme… Možda je Pauel svratio u misiju „profilisanja“ i skeniranja potencijalnog žarišta.
U svakom slučaju, bilo bi ekstremno zanimljivo i korisno čuti u koju fioku je smestio i srpskog predsednika…
18. novembar
Srbija sada ekonomski živi izjavu nepoznatog narodnog antropologa „Što južnije, to tužnije“.
Na jugu Srbije u toku je ekonomska i socijalna katastrofa.
U sve vidnijem i bržem paranju režima, u ekonomskom pomoru na jugu zemlje se takođe i direktno vidi i njegova priroda. Lopovi nemaju plan, samo fasadu, samo opsenu. Isto je i po pitanju ekonomske i regionalne razvojne politike: i ona se vodi na istim principima kao i ostatak života u društvu – podmićivanjem.
Režim je svesno odlučio da zarad taktičkih propagandnih i izbornih poena regionalnu razvojnu politiku bazira na kratkoročnim projektima baziranim na subvencijama stranim firmama. Drugim rečima, da ih podmićuje – firme skoro isključivo fokusirane na nekvalifikovanu jeftinu radnu snagu – da otvaraju pogone u Srbiji jer će im trošak zaposlenih biti mali. Bedno plaćeni posao kao socijalna pomoć za radnike, biznis kao socijalistički finansirani kapitalizam za strane „investitore“.
Nema tu karijere, nema tu dugoročnog planiranja, nema tu prenosa tehnologija – samo gole taktičke koristi koja izgleda i zvuči sjajno na državnoj televiziji i koja režimu kupuje – od naših zajedničkih para – glasove na izborima. Dok traje. Budućnost, to sam već mnogo puta rekao, ne postoji na intelektualnom horizontu srpskog režima, samo taktička sadašnjost i mitologizovana prošlost.
Sada, kada novac presušuje zbog megalomanskih državnih projekata i korupcije, kada socijalni mir i glasačko telo moraju da se održavaju i porastom minimalne dnevnice, mi više nismo najjeftinija radna snaga u regionu, niti ima para za sve te subvencije. Istog trenutka, ti „investitori“ pakuju šatore i odlaze, u još jeftinije zemlje. Niko ih nije obavezao ni na šta. Niko nije uslovio subvencije određenim periodom rada i nakon njih.
Režim je svesno odlučio da zarad taktičkih propagandnih i izbornih poena regionalnu razvojnu politiku bazira na kratkoročnim projektima baziranim na subvencijama stranim firmama. Drugim rečima, da ih podmićuje – firme skoro isključivo fokusirane na nekvalifikovanu jeftinu radnu snagu – da otvaraju pogone u Srbiji jer će im trošak zaposlenih biti mali
Desetine hiljada ljudi, računajući i kooperante zatvorenih firmi, ostaju bez posla na jugu Srbije. Krediti podignuti na bazi tih zaposlenja su u opasnosti. Mnogo te tipične „radne snage“ su osobe u godinama, u našem razvaljenom poslovnom okruženju praktično nezaposlive.
I nigde strateške, kreativne, dugoročne razvojne i regionalne politike, nigde ideja kako da se sistemski i sistematski iskoriste naši talenti, resursi, iskustva i stručna znanja, pre svega domaćim kapitalom. Jer u ovakvom društvu, sa ovakvim prevrtljivim i nestabilnim režimom, ljudi su opravdano oprezni. Mnogo je lakše reketirati domaće nego strance…
Ekonomska depresija juga Srbije je sada u svojoj kliničkoj fazi. U njoj se krije i vrlo jasna i jaka poruka svima koji su ostali bez posla: menjajte… Sada kada nemate više šta da izgubite, kada je jasno da ste prevareni i za režim ‘poslednja rupa na svirali’, reagujte najjačim sredstvom koje imate: vašim glasom.
U vašim firmama niste ga imali. U vašim firmama ste bili samo bedno plaćeni polurobovi.
U protestu i na sledećim izborima, kada ih bude, imate ga. Iskoristite ga pametno.
20. novembar
Stara je Hegelova misao da je jedino što smo ikada naučili od istorije to da ništa ne učimo iz istorije.
Uprkos nacistima, uprkos klanjima po Balkanu, uprkos životnoj istini da „ničija nije doveka“ i da u jednom trenutku može doći račun za plaćanje neljudskosti, nikada nije falilo poltrona, ulizica, mufljuza, baraba, oportunista, karijerista, lopova, siledžija i psihopata.
Proizvodni kapaciteti i skladišta zla i pokvarenosti izgledaju neiscrpni. Uvek se nađe dovoljno onih koji su spremni da žrtvuju sebe i svoju budućnost, kao i svoje porodice, za kratkoročnu korist, za makar i kratak period uživanja i privilegija.
Ništa ne učimo iz prošlosti.
Zašto bi inače jedna normalna osoba potpisala dokumente koji su doveli do smrti svojih sugrađana, za nešto malo para ili uticaja? Kao da će se to zaboraviti…
Zašto bi neko falsifikovao dokumenta kojom se zaštićeno kulturno dobro uništava zarad privatnog profita?
Zašto bi neko ostavio nekoga bez posla i njihovu porodicu bez hleba samo zato što misle drugačije? Zašto bi neko slušao naređenje da to uradi?
Zašto bi neko u punoj borbenoj opremi policije za razbijanje demonstracija tukao goloruku majku sa detetom na ulici, kao da sutra ne postoji, kao da obraz ne postoji, kao da ništa sem danas i tog trenutka moći ne postoji…
Zašto bi inače jedna normalna osoba potpisala dokumente koji su doveli do smrti svojih sugrađana, za nešto malo para ili uticaja? Kao da će se to zaboraviti
Istraživanja pokazuju da moralno kompromitovane osobe, posebno psihopate, imaju iskrivljeno osećanje rizika – da se njima ništa loše ne može desiti – i da im se zato može da rade šta im se prohte. Kada sistem počne da zapošljava i nagrađuje psihopate, takozvani „Overtonov prozor“ – šta se u određenom društvu smatra „normalnim“ ili „prihvaćenim“ – razbije se u srču.
Mali smo, mnogo smo mali, kao ljudi, svuda, ne samo kod nas. Naša evoluciona lenjost uma i sklonost ka maksimizaciji dobrobiti sa što manje napora – čim struktura okruženja ili sveta počne to da ohrabruje – garantuje neprekinuto snabdevanje opresivnih i koruptivnih režima novim poltronskim ljudskim mesom za trošenje, u cilju svog održanja.
Kako to nedavno reče Goran Marković, „ukinut je stid, ali ne i bes“.
Taj bes je dobra energija za učenje iz prošlosti. Ne možeš da menjaš sistem ako nisi besan.
