Srbija daje besplatno zemljište u strogom centru Beograda vredno više od 100 miliona evra, skida zaštitu kulturnog dobra sa kompleksa Generalštab, ruši objekte, čisti teren i sve to o svom trošku. Isključivo država Srbija zbog kršenja ugovora plaća odštetu, koja može da ide i do 50 miliona evra, a u slučaju spora sa partnerima iz SAD, odlučuje arbitraža u Njujorku i to bez prava žalbe. I teško da iko može da zaključi da ovakav ugovor sa firmom Atlantic Incubation Partners, čiji je vlasnik zet američkog predsednika Džared Kušner, može da bude dobar za Srbiju. Što je najgore, dostupna dokumentacija iz SAD pokazuje da su ovaj projekat inicirali predstavnici srpske vlade.
Srbija je u prethodnih 26 godina mogla da obnovi kompleks Generalštaba, koji je zaštićeno kulturno dobro i ima veliki istorijski značaj. Umesto toga, nekad vojne zgrade koje su pod zaštitom kao spomenici kulture, država je prvo htela da proda, a kad nije uspela, ispostaviće se, odlučila je da ih pokloni. I to tako što će im prvo skinuti svojstvo kulturnog dobra, srušiti ih, pokloniti skoro četiri hektara zemljišta na kome se nalaze, a firmi Atlantic Incubation Partners i njenom povezanom licu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima omogućiti da tu sagrade tri kule od 135 metara.
A kako je sve izgledalo na početku donekle otkriva pismo američkog senatora i člana Komiteta za finansije Rona Vajdena, koji je proveravao firme Džareda Kušnera, odnosno istraživao kako strane vlade sa njima sarađuju da bi stekle uticaj nad Kušnerom i Ivankom Tramp, njegovom suprugom i ćerkom američkog predsednika Donalda Trampa.
To što je Skupština naknadno usvojila leks specijalis ne menja ništa na stvari, jer su Vlada i ministar Goran Vesić, koji je potpisao ugovor sa Kušnerovom firmom, prekoračili ovlašćenja kada su se obavezali na nešto što je formalno van njihove moći, ukazuju stručnjaci
U pismu Čadu Mizelu, direktoru za pravne poslove kompanije Affinity Partners, krovnoj Kušnerovoj firmi, koje je objavljeno na sajtu američkog Senata u septembru 2024, navodi se da su se i srpska i albanska vlada obratile pojedincima koji su povezani sa Afinitijem u vezi sa ulaganjem u potencijalne projekte nekretnina.
„Međutim, Afiniti je odbio da identifikuje ko se u srpskoj i albanskoj vladi prvi obratio Afinitiju i da li je pristup obavljen direktno preko Džareda Kušnera, Ivanke Tramp ili drugih pojedinaca povezanih sa Afinitijem. Na brifingu sa Odborom, Afiniti je potvrdio da će srpska i albanska vlada biti Afinitijevi partneri sa direktnim finansijskim ulozima u razvoju nekretnina. Afiniti je takođe potvrdio da će srpska i albanska vlada imati punu odgovornost za dobijanje svih potrebnih odobrenja, dozvola i licenci u vezi sa izgradnjom i izvođenjem predloženih projekata u oblasti nekretnina“, piše u pismu Vajdena.
Ako američki partner ne ispuni svoj deo obaveza, Srbija dobija – šipak
I baš to može da se pročita u Investicionom i drugim ugovorima Vlade Srbije sa kompanijom Atlantic Incubation Partners LLC, ćerkom firmom Afinitija. Taj dokument predviđa osnivanje posebne zajedničke kompanije u kojoj će partner iz SAD imati udeo od 77,5 odsto, a Srbija 22,5 procenata, a u toj razmeri biće deljena i dobit, ako je naravno bude. U Investicionom ugovoru navodi se i da je država Srbija u obavezi da skine oznaku kulturnog nasleđa sa kompleksa Generalštab „na način koji je zadovoljavajući“ za Kušnerovu kompaniju, te da završi radove na rušenju objekata, takođe „na način koji je zadovoljavajući“ za firmu Trampovog zeta.
Država Srbija se obavezala i da u zakup bez naknade da dve katastarske parcele 804/2 i 969/1 u opštini Savski venac, u strogom centru Beograda, na period od 99 godina, kao i da obezbedi da pravo zakupa novoosnovane firme nad zemljištem bude upisano u katastar bez ikakvih tereta. Takođe, među preduslovima koje mora da ispuni Srbija je i stavka da država donese odluku kojom se projekat firme Džareda Kušnera proglašava projektom od posebnog značaja za Srbiju, što je, između ostalog, i predviđeno ekspresno osvojenim leks specijalisom.
Uz to, traži se i da bude obezbeđena saglasnost Komisije za zaštitu konkurencije i pozitivno mišljenje Komisije za kontrolu državne pomoći, da bude usaglašen poslovni i usvojen regulacioni plan, na osnovu koga će Kušnerova firma lako moći da dobije građevinsku dozvolu.
Srbija je zaključila ugovor sa privatnom američkom firmom iz Delavera, a poziva se na međudržavni ugovor sa UAE. Tom logikom, da bi izbegla ovdašnje zakone i javne nabavke, mogla je da se pozove i na međudržavni ugovor sa Kinezima. Problem je samo što se poziva na međudržavne ugovore, a sklapa poslove sa privatnim firmama
Ovi „prethodni uslovi“ su veoma važni, jer, kako piše u ugovoru, ukoliko ne budu ispunjeni u roku od dve godine od dana zaključenja tog dokumenta, a on ističe u maju 2026, partner iz Amerike moći će da raskine ugovor po svom nahođenju, sa pisanim obaveštenjem Republici Srbiji. I ne samo to, moći će da naplati i troškove.
Reč je praktično o odšteti koja će obuhvatiti sve troškove koje je američka firma imala „vezano za sticanje udela i raskid ugovora nakon osnivanja društva i milion evra“, s tim što je jednom odredbom Investicionog ugovora predviđeno da ukupna odgovornost države Srbije u pogledu bilo kojih potraživanja koja strateški partner može da ima za kršenje ugovora ne može da pređe 50 miliona evra. To je i maksimalni iznos naknade koju firma Trampovog zeta može da dobije zbog kršenja ugovora. Sa druge strane, ako američki partner ne ispuni svoj deo posla, Srbija ne dobija – ništa.
Srbija ne može dobiti arbitražu u Njujorku, a suđenje bi je moglo koštati 10 miliona evra
Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, navodi za Radar da, osim što je odluka o uklanjanju kompleksa Generalštaba iz baštine kulturnih dobara „nakazna, što i jeste naličje ove vlasti“, Srbija je ovim ugovorom stavljena u inferioran položaj na sve moguće načine. On podseća da Vlada ustupa zemljište vredno više od 100 miliona evra i podnosi sve troškove pripreme, ima manjinu u upravljanju, snosi ogroman rizik od odštete do 50 miliona evra, nema realnih prava nad odlukama projekta. Kako dodaje, ugovorom je obavezana i da skine zaštitu kulturnog dobra, a sve bez javne rasprave i transparentnog procesa.
„Ugovor je strukturiran tako da Srbija finansira projekat, partner ga kontroliše i zarađuje. Poreski obveznici Srbije će na kraju platiti, bilo kroz odštetu koja bi mogla da usledi, bilo kroz izgubljene prihode od prodaje, bilo kroz neuspešan projekat koji ostavlja ruiniranu lokaciju sa troškovima održavanja koji padaju na teret budžeta. Nije preuveličavanje reći da je ovo pokušaj jednog od najvećih transfera nacionalnog bogatstva iz javnog u privatni sektor u poslednjoj deceniji“, kaže Radonjić.
On ističe da je uloga leks specijalisa, između ostalog, pokušaj retroaktivnog ozakonjenja prethodno učinjenih krivičnih dela falsifikovanja dokumentacije, kojima se uklanja ovo zdanje sa spiska zaštićenih kulturnih dobara i dodaje da mu tri tačke posebno upadaju u uči.
„Prvo, Republika Srbija stupa u ugovor sa privatnom američkom firmom iz Delavera i poziva se na međudržavni ugovor sa Emiratima. Isto tako je mogla da se pozove i na međudržavni ugovor sa Kinezima. Cilj je izbegavanje Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. Naime, ovaj Zakon se ne primenjuje ‘ako bi se partnerstvo zasnivalo na međunarodnim ugovorima koje je Republika Srbija zaključila sa jednom ili više država radi zajedničkog sprovođenja ili korišćenja projekata’. Ipak, kad je projekat Generalštab u pitanju to nije slučaj, jer ugovorna strana nije država već privatna kompanija. Drugim rečima, ova kompanija je privatno pravno lice, a ne vlada SAD“, navodi Radonjić.
Ugovor je strukturiran tako da Srbija finansira projekat, partner ga kontroliše i zarađuje. Nije preuveličavanje reći da je ovo pokušaj jednog od najvećih transfera nacionalnog bogatstva iz javnog u privatni sektor u poslednjoj deceniji
Ognjen Radonjić
Isto tako, iako se u preambuli Investicionog ugovora navodi da ugovor može biti ustupljen povezanom licu strateškog partnera u Emiratima, ni u tom slučaju nije reč o međudržavnom ugovoru sa UAE, konstatuje on i naglašava da se radi o poslovnom aranžmanu sa privatnim subjektom, čak i ako je on registrovan u Emiratima. Problem za ovu vlast je što Zakon o JPP nameće javno nadmetanje, odnosno tenderski postupak, a uz to obavezuje na transparentnost celog procesa, navodi sagovornik Radara.
On ističe da je za ovaj Investicioni ugovor merodavno pravo Srbije, ali, u slučaju spora, rešavaće se pred arbitražom Međunarodne privredne komore u Njujorku. Time je, po njegovim rečima, Srbija pristala da se eventualni sporovi rešavaju pred tri privatna lica (arbitri) u Njujorku.
„To nisu sudije, već ljudi iz sveta biznisa ili advokature koji u ovom slučaju samo privremeno rade kao sudije. Brojni su razlozi zašto ovo Srbiju gura u podređen položaj. Ako bih izdvojio, prvo i osnovno, nema prava žalbe. Srbija koja god da je odluka mora da je prihvati. Ako arbitri kažu da Srbija mora da plati 50 miliona evra, Srbija mora da plati. Ako ne plati dobrovoljno, partner se obraća američkom sudu koji će narediti da se srpska imovina konfiskuje. Drugo, troškovi ove arbitraže su ogromni. U Njujorškoj arbitraži, američki advokati koštaju od 800 do 2.000 dolara po satu. Samo za advokate, Srbija bi mogla da utroši dva do pet miliona dolara. Dodajte arbitre, stručnjake, prevode i lako možemo dobaciti do cifre od desetak miliona dolara. Iako piše da je merodavno pravo srpsko, sve se vodi po američkim procedurama“, navodi Radonjić.
Ko je sve od državnih funkcionera prekoračio ovlašćenja i eventualno počinio krivično delo
Da Srbija može pretrpeti veliku štetu, smatra i Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija. On kaže da ukoliko su nacrti ugovora koje je objavio Radar u tom obliku i usvojeni, izvesno je da su pri njegovom zaključenju nekadašnji ministar građevine Vesić, kao i drugi članovi Vlade prekoračili svoja ovlašćenja.
Nije potpuno izvesno ko bi sve mogao krivično da odgovara ako tužilaštvo proširi istragu o slučaju Generalštab i na ovaj ugovor, jer osim resornog ministra i njegovih saradnika, postoji odgovornost predstavnika još nekih državnih institucija
Nemanja Nenadić
„Nije potpuno izvesno ko bi sve zbog toga mogao krivično da odgovara, naravno, ukoliko tužilaštvo uopšte proširi postojeću istragu vezanu za slučaj ‘Generalštab’ i na ovaj ugovor, što ima osnova da učini. S jedne strane, tu su članovi Vlade, koje imunitet štiti od odgovornosti u vezi sa glasanjem na sednicama, a koji su izglasali Zaključak i ovlastili ministra Vesića da potpiše ugovor. U slučaju ministra Vesića, kao i njegovih saradnika iz Ministarstva, krivična odgovornost bi ipak mogla da postoji, jer su učestvovali u pripremi nezakonitih ugovora, a pre toga i memoranduma. Ništa manje nije bitna i odgovornost predstavnika drugih državnih institucija koje su davale mišljenja o zaključenju ovih dokumenata, ako su to uopšte učinili. Tu pre svega mislim na Državno pravobranilaštvo“, ističe Nenadić.
On dodaje da po zakonu Vlada može doneti odluku o uklanjanju odluke o kulturnom dobru za Generalštab samo na predlog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Slično tome, precizira, među uslovima se pominje donošenje odluka sa unapred određenom sadržinom od strane Komisije za zaštitu konkurencije i Komisije za kontrolu državne pomoći, a Vlada nad tim telima formalno nema nikakva ovlašćenja.
„U slučaju da bilo koji od tih uslova ne bude ispunjen do određenog datuma, Vlada je pristala da plati odštetu. Okolnost da je Skupština usvojila ‘zakon’ kojim je poništila zaštitu spomenika ili to što će ove dve komisije možda doneti odluke koje su po volji vlasti, ne menja ništa na stvari – Vlada i ministar Vesić su prekoračili svoja ovlašćenja kada su se obavezali na nešto što je formalno van njihove moći i pristali na odštetu koja se meri desetinama miliona evra na štetu budžeta u slučaju neispunjenja“, zaključuje Nenadić.
Ako Vlada već smatra da je gradnja hotela na mestu Generalštaba dobar biznis, zašto sama ne gradi hotele? I zašto Srbija i Beograd prodaju državna preduzeća koja se nalaze na dobrim lokacijama, umesto da i za te placeve traže strateške partnere, pitaju se stručnjaci za korupciju
On postavlja i principijelno pitanje – zašto bi država uopšte ulazila u poslovne poduhvate koji su po svojoj prirodi uvek neizvesni, umesto da zemljište proda onome ko ponudi najvišu cenu. „Ili obrnuto, ako Vlada smatra da je ovo sa Generalštabom dobar model poslovanja i da država treba da učestvuje na hotelijerskom tržištu, zašto Srbija i Grad Beograd objavljuju nadmetanja za prodaju zemljišta i zašto li prodaju državna preduzeća koja se nalaze na dobrim lokacijama umesto da i za te placeve traže strateške partnere“, pita se Nenadić.
Apel akademika da Vlada preispita odluku o rušenju Generalštaba
Može li objavljivanje ugovora sprečiti realizaciju projekta Džareda Kušnera? Redovni član SANU, profesor emeritus Branislav Mitrović, apeluje u izjavi za Radar da se odluka preispita temeljno i u dijalogu sa strukom, „jer se na primeru Generalštaba zapravo brani princip – princip da se prema prostoru i sećanju odnosimo ozbiljno, dostojanstveno i sa merom koja priliči jednoj modernoj evropskoj državi“.
„U pitanju nije samo status jednog objekta, već poverenje u institucije koje bi trebalo da čuvaju naše kulturno nasleđe i javni interes. Generalštab nije samo značajno arhitektonsko delo – ceo prostor je deo istorijskog pamćenja nacije, i svaki pokušaj da se to nasleđe administrativno izbriše pokazuje nerazumevanje kulturnog kontinuiteta i identiteta, te predstavlja nepopravljivo pogrešan odnos prema kulturi i prostoru. Arhitektura je trajna vrednost u odnosu na dnevne političke odluke ili parcijalne interese, pa su u ovakvim odlukama potrebni odgovornost i znanje koji nisu bili vidljivi u poslednjim potezima. Kada se relativizuje delo Nikole Dobrovića, relativizuje se i čitava istorija moderne, a naša profesionalna i moralna obaveza je da se tome suprotstavimo. Ne samo zbog jedne zgrade, već zbog principa koje ona predstavlja“, zaključuje akademik Mitrović.
U pitanju nije samo status jednog objekta, već poverenje u institucije koje bi trebalo da čuvaju naše kulturno nasleđe i javni interes. Zato je naša profesionalna i moralna obaveza da se tome suprotstavimo, zbog principa koje ta zgrada predstavlja
Branislav Mitrović
A princip vlasti jeste da ne pita ni struku, ni građane ni za šta, pa ni kad je Generalštab u pitanju. Nisu je uplašili ni istraga koju vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal, niti hapšenja, ni priznanja dojučerašnjih saradnika da su falsifikovali dokument uz koji je kasnije skinuta zaštita sa Generalštaba.
Ne brine ih ni to što su garantovali porodici američkog predsednika da se u ovom slučaju ne vode istrage, procesi ili parnice zbog zemljišta i objekata, da ne krše lokalne zakone o korupciji. Ne brine ih, jer misle da će sve to na kraju platiti građani, ako uopšte bude bilo potrebe. Do sada im je sve prolazilo. Ali možda ovog puta, ipak, neće.
