Izložba Ide maca oko tebe… Selene Vicković u galeriji Novembar u Beogradu, poziva nas da zastanemo, oslušnemo sitne, neočekivane detalje i ponovo se povežemo sa sopstvenom unutrašnjom slobodom. Slike ne pričaju samo priče – one vas uvode u njen svet, gde svaki predmet i lik odražavaju krhkost, radost i upornost života. Kroz igru, humor i tiho promišljanje, umetnica u svakom radu otvara prostor za slobodu i introspekciju.
Kustoskinje izložbe su Mia David i Jasmina Čubrilo, autorka teksta u katalogu, koja piše da Vicković u svojim radovima „pretvara frustraciju u estetski doživljaj, ne brišući je, već je zadržavajući — parodirajući transgresiju i subverziju“.
Selena Vicković rođena je u Beogradu. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a specijalizaciju je završila na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu. Tokom karijere predavala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a njeni ciklusi, poput Igračka-plačka, Ko se boji mraka još, Kolariću-paniću, Mačje/ptičje, Morske, Novogodišnje, Zeke, ostavljaju prepoznatljiv pečat kroz emotivne i vizuelno poetične narative u kojima se, kako kaže Jasmina Čubrilo „istovremeno iščitavaju i zadovoljstvo i bol, sloboda i nelagoda, ushićenje i očaj“.
Šta simbolizuje naslov ove izložbe Ide maca oko tebe?
Naslov je na kraju došao, dok sam radila slike nisam razmišljala o naslovu. Ali kada sam postavila izložbu, to se samo pojavilo, i nekako se nadovezalo na ranije Igračke-plačke, Ko se boji mraka još, Kolariču-paniću, Žmurke. U početku sam imala potrebu da slobodno slikam šta god mi padne na pamet, bez opterećenja da to mora da ima veze sa ranijim slikama.
Detinjstvo i igre, igračke, često se vraćaju u vaš rad. Zašto su vam te teme važne i na koji način vas inspirišu?
Ne, detinjstvo me ne zanima, samo igračke. To s igračkama je počelo s jednom starom bakinom lutkom, kojoj je više puta bila odlomljena glava, koju je baka stalno ponovo i ponovo lepila, i ti tragovi njenog ponovnog lepljenja glave, njenog upornog spasavanja te lutke, bili su mi zanimljiviji od same lutke. I tako mi je i s drugim igračkama bilo zanimljivo šta je neka igračka prošla, „doživela“… kako je bila oštećena bilo grubošću, ili preteranom ljubavlju, ili je jednostavno samo stara, ali su mi ti tragovi njenog „života“ , polupanosti, bili zanimljivi. A i bile su zgodne za slične stvari koje smo sami proživeli – bilo je lakše nešto lično da kaže igračka, lomljiva a živa i kad je polomljena, nego imati posrednika, mada nisam bila svesna toga odmah. Htela sam sada malo i da izbegnem igračke. Za mene igračke i nisu nešto vezano isključivo za detinjstvo, u svakom periodu života svi imamo svoje „igračke“, neko motore, neko cipele, mace, kuce, umetnička dela, deliće umetničkih dela… Sve su to igračke u stvari, neko ušuškavanje za odrasle.
Za ovu vlast je umetnost, savremena, bila uvek nevažna, čak iritirajuća, kao i obrazovanje, i skrajnuta dok ne zasmeta. Sad smeta, pa je sve ukinuto
Kako birate teme i motive za svoje vizuelne priče?
To nikad nisu unapred smišljene serije, nego neke teme koje se naizmenično vraćaju. Čak ponekad imam neku ideju, a onda, tokom slikanja, to ode u sasvim drugom pravcu, i u stvari, taj deo najviše volim, kad se i sama začudim. Tako su počele terase i mora, pa hop – eto je i lopta, pa neka ogromna novogodišnja kugla, pa se odjednom nešto premetne, delimično, u mačku… Ali, svaka slika drugačije ide, neka me iznenadi, neka me maltretira, na kraju je sklonim, pa kasnije menjam, ili potpuno preslikam, neka iskoči brzo, začas. Kao ovaj „Pro-lup“, brzo mi je izleteo, i odmah mi je bilo lakše: „Pa to sam ja.“ Te teme se međusobno prepliću, mora su bila i pre, ili igre, ali uvek su u stvari posredno odražavale ono što mi se dešava u životu, u stvarnom životu ili skoro…
Obrazovanje ste stekli na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i specijalizirali u Parizu. Kako je to međunarodno iskustvo oblikovalo vaš umetnički jezik i kakve vas uspomene vežu za taj period?
Periodi Pariz – Beograd su se takođe preplitali, prvo na Beaux-Arts dve godine, i to mi je bio važan period, prvi put sam sama živela, a i u likovnom smislu sam postala slobodnija. Bila sam u klasi profesora Debrea, čije slikarstvo je apstraktno, gestualno, radio je ogromne slike s ogromnim portvišima. Studenti su mogli da izaberu profesora, tako da su već imali afinitet ka takvom slikarstvu i svi su, uglavnom, bili u apstrakciji, raznovrsne su to bile slike, ali slobodne, velikih formata. Tako da sam se i ja tu malo razularila, ostala u figuraciji, ali slobodnije, bezbrižnije, manje sam se plašila da kvarim sliku, da pojednostavljujem… Kasnije sam bila još dve godine u Parizu, zatim još desetak, pa tamo-ovamo, i imam osećaj da sam stalno negde između, u stvari da sam uvek negde privremeno. Uvek su neki životni događaji određivali ta pomeranja, nikad nisam donela odluku ja, tako je i sada.
Stalno mislim šta bi moj ujak Zoran Radmilović rekao, odavno, i sada naravno. I znam šta bi rekao, znamo svi – Ceee-paj!
Kao dugogodišnja profesorka na matičnom fakultetu, kako ste balansirali između predavanja i svog ličnog stvaralaštva?
Na Fakultetu primenjenih umetnosti sam predavala u dva maha, od 1989. do 1999. i od 2013. do 2024. a sada sam profesor u penziji. Ponovo sam samo slikar, potpuno je drugi ritam, i bilo mi je to potrebno. Ali bilo je i divno sa studentima, naročito s ovim generacijama poslednjih godina. Možda sam i ja bila opuštenija, možda je to bilo zahvaljujući njima. Plus, sada sve to ima i drugu dimenziju, studenti i svi ovi mladi ljudi zajedno, tako su pametni, čisti, hrabri, svesni, kao nekim čudom se pojavljuju, a narod je u dubokoj anesteziji, kao Trnova Ružica. Idu svuda, bude ljude, podsećaju šta znači solidarnost, empatija, dostojanstvo, dobrota, da nisu sami. Oni ne da su svetlost, nego blešte nasuprot ovog zift crnog mraka, zla, beščašća, sada potpuno ogoljenog, okrutnosti i vulgarnosti. Ovo što se sada dešava u Srbiji je borba između dobra i zla. I zna se šta uvek na kraju pobeđuje.
Savremeno umetničko stvaralaštvo u Srbiji suočava se sa brojnim izazovima, od nedostatka podrške države do ignorisanja konkursa. Koji su po vama najveći izazovi savremenog umetnika, da li umetnici danas mogu ovde da žive od svog rada i kako privući talentovane mlade ljude u ovu profesiju?
Ne znam da li to pitanje da uopšte načinjemo, da li umetnici… pitanje je bilo gde na svetu, ali koliko imaju podršku države ovde, što je naročito za mlade umetnike značajno, o konkursima, pogotovo sada, fantazija je da govorimo. Jer, za ovu vlast je umetnost, savremena, bila uvek nevažna, čak iritirajuća, kao i obrazovanje, i skrajnuta dok ne zasmeta. Sad smeta, pa je sve ukinuto… Ali to neće umetnike ukinuti, naprotiv, i navikli su da nemaju naročitu podršku, a opet je likovna, umetnička scena živa, a vlast je privremena. A ne mogu da ne kažem, još uvek ne mogu da shvatim kako je moguće da su demokrate mogle da dozvole da Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej onolike godine stoje zamandaljeni. Pa nije im bilo mnogo važno, verovatno. Tako da, u svakoj varijanti, umetnost je ovde „zadnja rupa na svirali“. Zato „svirale“ cvetaju.
Vaš ujak je legendarni Zoran Radmilović. Koliko njegovo nasleđe i umetnički duh utiču na vas i vaš rad? Nedavno ste prisustvovali promociji monografije Zoran Radmilović na radiju i televiziji. Kako vas je on inspirisao i možda oblikovao vaš umetnički pogled?
Utiču, naravno. Mnogo sam volela ujaka, njegov humor, skromnost, dobrotu, njegovu podršku. Ujaci se i inače vole najviše, a još ovakav… Uvek je znao tako diskretno i duhovito da se umeša kad treba. Stalno mislim šta bi sad rekao. I znam šta bi rekao, znamo svi – Ceee-paj! Divna je knjiga, zahvaljujući velikom entuzijazmu ljudi koji su je stvorili. Dobro je da se ne zaborave i tolike druge uloge, koje je radio za televiziju, na primer u dramama kao Paviljon 6, pa Ujka Vanja, Drveni sanduk Tomasa Vulfa… Toliko je bogat materijal koji su pronašli, ima i mnogo fotografija koje nisam dosad videla, sa snimanja na radiju, pa iz serije 1.000 zašto… I odličan je dizajn knjige, posebno je dobro što ima QR kodove, gde može da se vidi sve što je, srećom, sačuvano.
Živimo u vremenu studentskog bunta koji je pokrenuo društvo iz letargije. Imate li neku poruku za svoje studente, mlade generalno. Kako biste vi opisali oprez u ovim izazovnim vremenima? Da li da se čuvaju „mace koja ide oko njih“?
Pa oni su mace, a zna se ko je miš.
