Kakvi mediji pod kontrolom države, takav i ministar informisanja. Ipak, ovakvu saglasnost vrednosnog sistema i svetonazora ministra i onoga što se kroz tabloidne medije širi u javni prostor do sada zaista nismo imali.
Nije, naravno, ništa neobično da postoje desničari koji pale zastave Evropske unije, homofobi koji vređaju ili diskriminišu manjinske grupe i za njih predlažu koncentracione logore, takozvani tradicionalisti, antievropski orijentisani koji šire mržnju i ksenofobiju a patriotizam dokazuju veličanjem ratnih zločinaca. Ali ipak, donedavno se srpska vlast ustručavala da baš ekstremistu sa ozbiljnim minulim radom postavi na ministarsku poziciju. Pogotovo na osetljivom mestu kao što su mediji. Sada se, izgleda, potreba za koncentracijom ekstremista u vrhu povećala, a javnost je od njihove sveprisutnosti toliko utrnula da ih više ne primećuje i na njih ne reaguje, pa se tako i prostor za ministra informisanja Borisa Bratinu otvorio i proširio. Preporučilo ga je valjda to što je bio član Upravnog odbora nekada zabranjene ekstremističke organizacije SNP 1389.
Bratina je sa svojim radikalnim stavovima postao idealtipska slika poželjnog političara u zemlji koja je na evropskom putu i verbalno se zalaže za sve suprotno od onoga što on govori i radi. Ta naizgled kontradikcija nije smetnja, već preporuka da se ministar informisanja još više razmašta u svojim fantazijama o tome kako bi trebalo regulisati medijski prostor u Srbiji, na radost predsednika države. Zato su televizije koje kontroliše režim u poslednje vreme upadljivo često ugošćavale ministra da afirmiše ideju „po kratkom postupku“. Zabranio bi Bratina N1 i Novu S jer „mnoge ljude nervira to što rade“. Te televizije, kaže, „isporučuju sliku protiv srpskog naroda“ i zato „ne treba da postoje u etru“. Proterao bi i Radio Slobodna Evropa jer su to „sve strane agenture“, pa bi stvorio i zakonske pretpostavke da se takvo sređivanje medija pod hitno obavi.
Sada se, izgleda, potreba za koncentracijom ekstremista u vrhu povećala, a javnost je od njihove sveprisutnosti toliko utrnula da ih više ne primećuje i na njih ne reaguje, pa se tako i prostor za ministra informisanja Borisa Bratinu otvorio i proširio
Onda je u jednoj televizijskoj emisiji ministar Bratina predložio rešenje za medije koji ga nerviraju. Vražda – izgovorio je podsmešljivo, uveren da malo ko zna o čemu se radi. Šta je to nama ministar informisanja poručio pominjući tu čudnu, nepoznatu reč iz srednjovekovnog prava koja otkriva zlokobnu nameru da se novcem kompenzuje ubistvo? Posle onog skandaloznog dogovora novog vlasnika UG Stena Milera i direktora Telekoma Srbije Vladimira Lučića kako da se uklone preostali mediji koje ne kontroliše vlast, više je nego očigledno. Sad država direktno kandiduje isto rešenje – da se ugase nezavisni mediji a da se za taj zločin nađe neko ko će da plati otkup. Na kraju krajeva – građani Srbije.
U trenutku kada više nemamo slobodnu štampu, pisala je davno Hana Arent, sve može da se desi. Totalitarizam ili bilo koju vrstu diktature čini mogućim odsustvo informisanosti. Zato smisao ogromne količine laži nije da građani u njih poveruju nego da ni u šta ne veruju. „Jer narod koji ni u šta ne veruje ne može više ni da odluči. Njemu nije uskraćen samo kapacitet za akciju, već i kapacitet da misli i sudi. S takvim narodom onda možete da radite šta hoćete“, zaključila je Arent.
To je Srbija koju sanja ova vlast. I u njoj, naravno, važnu ulogu igraju ljudi kao što je Boris Bratina. Zato ga ne bi trebalo potceniti.
