Evropska komisija je 4. novembra usvojila godišnje izveštaje o kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Politički kontekst u kom je izveštaj o Srbiji usvojen je ključan – to se dešava u trenutku zatezanja odnosa Brisela i Beograda. Ne samo da je Evropski parlament intenzivirao kritike prema stanju u Srbiji u svojim rezolucijama, već je i ton Evropske komisije poslednjih meseci primetno zahladneo, što se videlo tokom poseta najviših funkcionera EU.
Ni u odnosima sa državama članicama Evropske unije ne cvetaju ruže – iste nedelje stigla je vest da će Švedska uskratiti deo bilateralne pomoći državi Srbiji zbog situacije u zemlji. Takođe, Srpska napredna stranka (SNS) je u septembru stavljena pod proces preispitivanja njenog članstva u Evropskoj narodnoj partiji (EPP), što je jasan znak da u ovoj konfederaciji od preko 80 partija postoji značajan broj onih koje su nezadovoljne pravcem kojim SNS vodi Srbiju.
Do hlađenja odnosa između vlasti u Srbiji i Evropske unije došlo je iz dva razloga, spoljnog i unutrašnjeg. Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022, EU je označila Rusiju kao glavnu bezbednosnu pretnju i počela, sporo, ali ipak konzistentno, da povlači poteze kako bi osnažila svoj geopolitički položaj. Jedna od posledica ovog stava jeste da je EU sada mnogo zainteresovanija, ako ne da odmah primi nove članice, onda makar da ih maksimalno približi članstvu, kako ove države ne bi postale prostor ruskog uticaja. U tom smislu, EU sada snažnije insistira da se u kandidatima vodi politika evropskih integracija i spremna je da pogura one koji u tome prednjače, što se vidi na primeru Crne Gore i Albanije. Srbija u ovom smislu već godinama stagnira, što je potrošilo dobar deo kredita aktuelne vlasti u Briselu.
Drugi razlog za zatezanje odnosa jeste, naravno, situacija u samoj Srbiji u poslednjih godinu dana, nakon tragedije u Novom Sadu. Istrajni protesti građana i studenata, ali i diplomatska aktivnost opozicionih partija, ukazali su mnogima u Evropi da unutrašnja pozicija srpskih vlasti nije toliko dominanta kao što se ranije činilo, te da Aleksandar Vučić možda neće još dugo biti jedini sagovornik. To je otvorilo manevarski prostor za kritičniji odnos, a vlast u Srbiji nastavila je da šalje pregršt materijala za kritiku.
Istrajni protesti građana i studenata, ali i diplomatska aktivnost opozicionih partija, ukazali su mnogima u Evropi da unutrašnja pozicija srpskih vlasti nije toliko dominantna kao što se ranije činilo, te da Vučić možda neće još dugo biti jedini sagovornik
Sve ovo je vrlo bitno za okolnosti u kojima je usvojen izveštaj Evropske komisije. Izveštaji o Srbiji su i ranijih godina sadržali kritičke ocene stanja u brojnim oblastima. Međutim, tekst dokumenta od preko stotinu strana, koji čitaju samo stručnjaci i entuzijasti za evropske integracije, često je bio „preklopljen“ komunikacijom samih zvaničnika Evropske komisije, uključujući donedavan srdačan ton i pohvale Ursule fon der Lajen. Sada tih pohvala nije bilo, a saopštenje Evropske komisije povodom usvajanja izveštaja sadržalo je nedvosmislenu ocenu da Srbija ne spada u države koje prednjače u evropskim integracijama i da se situacija u zemlji pogoršala.
Za građane koji su zainteresovani za tehničke detalje procesa evropskih integracija, u ovogodišnjem izveštaju postoji niz nalaza koje je teško protumačiti u pozitivnom svetlu. Evropska komisija za 33 pregovaračka poglavlja dodeljuje ocenu opšte pripremljenosti – koliko je u svakom od njih kandidat blizu standarda EU. Srbija već godinama beleži gotovo nepromenjene ocene. Drugim rečima, naša zemlja je stigla do određenog nivoa pripremljenosti za članstvo pre više godina i onda udarila u plafon koji nikako da probije. Kada se ove ocene kvantifikuju na skali od 1 do 5, Srbija se poslednjih nekoliko godina kreće između 3 i 3,1 – odnosno, stagnira. Istovremeno, ocene Crne Gore i Albanije značajno rastu iz godine u godinu.
Ova „mršava“ trojka odnosi se na prosek Srbije kada uzmemo u obzir sve oblasti – trgovinu, poljoprivredu, transport, socijalnu politiku, nauku, sve što je obuhvaćeno procesom pristupanja. Kada je reč o oblastima nezavisnosti pravosuđa, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, slobode medija i poštovanja ljudskih prava – koje su pokrivene poglavljima 23 i 24 – tu je Srbija već godinama na oceni 2. Zapravo, ove godine je u oblasti slobode izražavanja registrovano „nazadovanje“, koja se dodeljuje izrazito retko i uvek je znak ozbiljnih problema. U ovom slučaju, apostrofirani su nepostojanje Saveta REM-a, zastrašivanje kroz koje prolaze novinari, kao i politički i ekonomski uticaj na medije.
Kada se ove ocene uzmu u obzir, pokušaji predstavnika vlasti da protumače izveštaj u pozitivnom smislu su na staklenim nogama. Jedan od argumenata koji je izneo ministar za evropske integracije Nemanja Starović, a koji ne čujemo prvi put, jeste da je zadovoljan što nijedno poglavlje nije dobilo ocenu „nazadovanje“ (sloboda izražavanja je samo jedan od segmenata poglavlja 23). To je, međutim, kao da učenik kaže da je zadovoljan što, iako je dobio jedinicu, bar nije dobio ukor. Jer, brojna poglavlja u ovom izveštaju uključuju ocenu „bez napretka“, što je ekvivalent jedinici, a nijedno poglavlje nije dobilo ocenu „dobar napredak“ ili „veoma dobar napredak“, koji su ekvivalenti četvorci i petici.
Kada iz Brisela stignu „packe“ vlast dobija „napad“ konstruktivnosti, i poslednjih dana vidimo pokušaje da se stvar ispegla makar formalnim usvajanjem Zakona o biračkom spisku i izborom novog Saveta REM-a
Osim toga, predstavnici vlasti ponovo su kao uspeh predstavili činjenicu da je Evropska komisija ocenila da je sada već famozni Klaster 3 tehnički spreman za otvaranje. Ovo je ocena koja stoji već godinama, a Klaster 3 se ne otvara. To je zato što o tome ne odlučuje Evropska komisija već države članice unutar Saveta Evropske unije, i to jednoglasno. Na osnovu ovog izveštaja, ali i stavova koji su zauzele pojedine članice EU, poput Švedske, teško je očekivati da će se to uskoro desiti. A čak i da se desi, toliko godina pričanja o Klasteru 3 dovelo je do toga da javnost preuveliča značaj tog koraka. Ako se taj klaster i otvori, Srbija će otvoriti tri nova pregovaračka poglavlja, i povećati ukupan broj otvorenih poglavlja sa 22 na 25. Poređenja radi, Albanija je u poslednjih godinu dana otvorila celih 28 poglavlja, dok ih Crna Gora uveliko zatvara. Drugim rečima, ako je otvaranje Klastera 3 vrhunac ambicija Srbije u evropskim integracijama, svakako nećemo daleko dogurati.
U tehničkom smislu, dakle, izveštaj Evropske komisije pokazuje da je država provela proteklih godinu dana jedva se baveći reformama koje treba da približe Srbiju evropskim standardima, verovatno jer je za vlast politički prioritet bio borba protiv sopstvenih građana. I to nakon što je predsednik najavio da je cilj usklađivanje sa celim evropskim zakonodavstvom do kraja 2026, a već sada je jasno da je to praktično nemoguća misija.
U političkom smislu, tekst izveštaja i način na koji je predstavljen potcrtavaju trendove koji su već vidljivi, a to je da se strpljenje za vlast u Evropskoj uniji istanjilo. Vlast je na ove signale reagovala kao i tokom nekoliko prethodnih puta kada iz Brisela stignu „packe“ – dobila je „napad“ konstruktivnosti, i poslednjih dana vidimo pokušaje da se stvar ispegla makar formalnim usvajanjem Zakona o biračkom spisku i izborom novog Saveta REM-a. Ipak, svi koji prate vladavinu SNS-a mogu da se opklade da je to samo privremena situacija, uz nadu da će pažnja Brisela uskoro popustiti, i da je namera da sve promene budu kozmetičke, sem ukoliko iz EU ne dođe ozbiljan pritisak. U ovom trenutku je otvoreno pitanje da li će vlast uspeti da zadovolji evropske institucije u dovoljnoj meri da dobije predah od, iz njihove perspektive, zvocanja povodom reformi – to će delimično zavisiti i od unutrašnje dinamike u Srbiji. Nije sporno, međutim, da su odnosi SNS-a i EU, dugoročno gledano, na silaznoj putanji.
