Čuvena replika iz kultnog filma Valter brani Sarajevo – „vazduh trepti kao da nebo gori“ – pojavila se ovih dana među najoptimističnijim pripadnicima pobunjene Srbije, uverenim da je oslobođenje iz okova autoritarne vlasti samo pitanje trenutka nakon što je komemorativni skup 1. novembra u Novom Sadu potvrdio masovnost i istrajnost dela društva spremnog da se bori za pravdu. I naročito nakon što je Dijana Hrka, majka Stefana, jedne od 16 žrtava pada nadstrešnice novosadske železničke stanice, započela štrajk glađu do utvrđivanja istine o uzroku tragedije.
Moglo bi se, kada bi se taj optimizam pokazao opravdanim, spekulisati i o simbolici, proistekloj iz činjenice da je vladavina naprednjaka godinu dana pre početka najavljena upravo štrajkom glađu, sa zahtevom tadašnjoj vlasti da raspiše izbore. Izvođač radova Tomislav Nikolić nije tada postigao cilj, ali je svojim ležanjem na stiroporu pred Skupštinom odradio dobar deo potonje predsedničke kampanje, na čijem se uspehu Aleksandar Vučić domogao vlasti.
Usled drastičnog nedostatka ljudskosti onih kojima Hrka upućuje zahteve, deluje da je za uspešan ishod njenog štrajka potreban i snažan pritisak društva koje brani sebe i državu.
Bilo bi, zaista, pravde u tome da se organizacija koja je 13 godina Srbiju izvrtala naopako, davila je i ponižavala, neumereno se bogatila razarajući sve pred sobom, raspadne pred štrajkom glađu jedne majke, nezainteresovane za političku karijeru, ali odlučne da i svoj život uloži tražeći pravdu za poginulog sina, slobodu za uhapšene studente i vanredne izbore koje „njena deca“ (studenti) traže već pola godine.
Maske su pale
Usled drastičnog nedostatka ljudskosti onih kojima Hrka upućuje zahteve, deluje da je za uspešan ishod njenog štrajka potreban i snažan pritisak društva koje brani sebe i državu. Masovna pobuna, uprkos oscilacijama, traje već godinu dana, ali protivnik je moćan i spreman na sve. Na šta, posle svega, pobunjeno društvo može da računa, a šta su slabosti i nagazne mine kojih bi trebalo da se čuva?
„Pobunjena Srbija može da računa da je nedvosmisleno većinska, jer se u ovih godinu dana slobodarskom delu populacije pridružio i ogroman broj birača koji je bio razočaran i rezigniran, kao i značajna grupa onih koji su glasali za vladajuće stranke do pre godinu dana“, kaže Bojan Pajtić, univerzitetski profesor sa velikim političkim iskustvom. Kao važnu tekovinu studentske i građanske pobune navodi i činjenicu da su protivnici režima prevladali strah: „Danas je bar milion ljudi u Srbiji sa ponosom spremno da bude pritvoreno, udareno pendrekom ili napadnuto suzavcem, toga se ne plaši i ponosi se što je na pravoj strani istorije. Toliku snagu niko ne može pobediti.“
Veoma je važno da se locira ko je zajednički protivnik i da se razlike ostave po strani. Svađa između predstavnika studentske liste i članova opozicionih partija bi samo terala progresivne birače u apatiju i apstinenciju, kaže Bojan Pajtić
Pajtić ocenjuje i da su posle ovih godinu dana maske pale, a režim je izgubio svaki kredibilitet i ugled u međunarodnoj zajednici. „Zahvaljujući studentskoj hrabrosti, odlučnosti, kolektivnoj mudrosti i optimizmu, nada se vratila u ovu zemlju, tako da pobunjena Srbija može računati na to da će u borbi za slobodu, demokratiju, pravdu i vladavinu prava sigurno pobediti“, uveren je sagovornik Radara.
Dejan Bursać, viši naučni saradnik na IFDT, veruje da je snaga pobunjene Srbije u upornosti i tome što je režim „otišao u ćoravu stranu“. U protekloj godini, kaže, pokazalo se da pobunjeno društvo može da računa samo na sebe, a ostalo – ako došlo, dobrodošlo, ali je efemerno, čak i ako je neprijatno za SNS kao što je neprijatna promena stava EU, trome organizacije preko koje se lomi mnogo interesa.
Jasno je da je za promenu stava EU, koja se ovih dana videla i u odluci Švedske da obustavi pomoć Vladi Srbije i sredstva preusmeri ka civilnom društvu, najzaslužniji studentski pokret koji je uspeo da probudi Srbiju, ali su i najgori skeptici morali da priznaju da je važnu ulogu odigrala i diplomatska aktivnost opozicije. Gde je, uopšte, uloga opozicije, optužene, onako „đuture“ za nesposobnost i neaktivnost, pa čak i saradnju s vlastima, naročito ako se usudi da i sama izađe na izbore, kad god da se dese?
Većina, ali heterogena
Za obojicu sagovornika Radara, izlazak na izbore jeste legitimna odluka opozicije, ali je važan i način na koji bi bila realizovana. „Jasno je da će ogromnu većinu opozicionih glasova pridobiti studenti. Zato je važno da stranke koje izlaze na izbore izađu na jednoj ili najviše dve liste, da se ne bi rasipali glasovi protivnika režima“, kaže Pajtić.
Osim potrebe da se naprave „pametno promišljene liste koje mogu da pređu cenzus“, Bursać ističe i da je važno da li će opozicija percipirati studentsku listu kao veću pretnju od SNS, imajući u vidu da veliki broj dosadašnjih birača tih stranaka sada podršku usmerava ka studentima. „Ako bi se opozicija u kampanji bavila studentskom listom, to bi bila katastrofa“, kaže.
Potrebno je formiranje društvenog fronta koji bi koordinisao proteste, međunarodne aktivnosti i izlazak na izbore. Ili makar sprečio međusobno napadanje u izbornoj kampanji
Dejan Bursać
Ima i onih koji veruju da postoje sasvim pragmatični razlozi za izlazak opozicije na izbore, koji prevazilaze stav „to je njihova legitimna odluka“: na osnovu istraživanja koje radi, Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, recimo, redovno poziva na oprez u tumačenjima šansi studentske liste. Prema istraživanjima kojima raspolaže, ukupno posmatrano, protivnici vlasti imaju desetak procentnih poena prednosti u odnosu na vlast. Ali postoje i detalji, na koje je upozorio u poslednjem Utisku nedelje:
„Protivnika vlasti je više, ali nije toliko više kad shvatite da su u toj većinskoj Srbiji studenti, parlamentarna građanska, parlamentarna nacionalna i vanparlamentarna opozicija, novi politički subjekti, poput dr Milića, dr Nestorovića, Kreni-promeni, Nemanje Šarovića…Imajući iskustva poput onog sa beogradskih izbora 2023, moramo biti oprezni, što zbog heterogenosti antirežimskih snaga, što zbog sposobnosti vlasti da nešto baci u bunar, nešto kupi, nešto otera ispod cenzusa“, rekao je Vukadinović. Zbog toga, kaže, nije spreman da prihvati „ekstremne zahteve da se svi povuku da bi studenti umarširali“. Veruje da dve-tri jasno razdvojene opozicione liste „imaju šansu da prođu, pa da u zbiru sa studentima pobede Vučićevu listu“.
Desno neizvesno
Odranije je jasno da poseban problem postoji na desnom delu političkog polja, gde je u nekoliko izbornih ciklusa bilo najvećeg rasturanja glasova, mada bi, kako podseća Bursać, da je postignut dogovor o koaliciji, pre pojave studentskog pokreta postojao potencijal za osvajanje čak 15 posto glasova. Iako, prema njegovim rečima, istraživanja pokazuju da glasači desnice jesu iskreni opozicionari, pokazalo se da stranke desnice ne obraćaju uvek pažnju na njih, o čemu govori podrška Vučiću koja je s te strane dolazila. Opterećene tako izazvanom sumnjom, nespremne da se dogovore o zajedničkom nastupu, stranke s desnice mogle bi se, zato, i sada izložiti velikom riziku ostajanja ispod cenzusa, naročito s obzirom na činjenicu da značajan broj njihovih dosadašnjih birača sada naginje ka studentskoj listi.
Ako su dogovori tako teški u jednom delu političkog spektra, šta onda očekivati od poziva na dogovor opozicije i studenata? I da li je on uopšte potreban?
Sagovornici Radara misle da jeste. „Veoma je važno da se locira ko je zajednički protivnik i da se razlike ostave po strani. Svađa između predstavnika studentske liste i članova opozicionih partija bi samo terala progresivne birače u apatiju i apstinenciju“, kaže Pajtić. „Dakle, dogovor o nenapadanju, kao i o koordinaciji u kontroli izbora je neophodan i svima je u interesu. U opoziciji postoje ljudi koji imaju veliko iskustvo u kontroli izbornog procesa i taj resurs se mora iskoristiti.“
Svađa između predstavnika studentske liste i članova opozicionih partija bi samo terala progresivne birače u apatiju i apstinenciju
Uz podsećanje na isticanje značaja izgradnje društvenih mostova u svoj komparativnoj politikološkoj literaturi i (očigledno i dalje potrebno) ponavljanje da to ne znači i formiranje jedne liste i zajedničkog izbornog štaba, Bursać govori o potrebi formiranja društvenog fronta koji bi koordinisao proteste, međunarodne aktivnosti i izlazak na izbore. Ili makar sprečio međusobno napadanje u izbornoj kampanji.
On ima i objašnjenje činjenice da je dogovor bio moguć na lokalu (Kosjerić, Zaječar), ali ne i na republičkom nivou: u manjim mestima, kaže, ne postoji problem ličnosti koje otežavaju dogovor, ljudi se tamo poznaju, a i studenti imaju lagodniju poziciju jer nemaju veliki aparat odlučivanja iznad sebe.
Podele i podvale
Potrebu za koordinacijom mogla bi nametnuti i zapaljiva situacija koja preti da eksplodira. U utorak, kad je spreman ovaj broj Radara, proneo se glas da naprednjaci spremaju veliki skup ispred Skupštine u sredu, što bi svakako stvorilo potrebu za dodatnom zaštitom varvarski zlostavljane Dijane Hrke. A njena najjača zaštita su građani, bez obzira na to da li nameravaju da glasaju za studente ili za opozicione stranke.
Čega još bi se valjalo čuvati u vremenu koje dolazi?
„Režim pribegava različitim podvalama. Deo botova i pripadnika službe na društvenim mrežama izigrava velike prozapadnjake ili Evropejce, a drugi deo najveće nacionaliste ili putinofile. Oni igraju na kartu podela unutar pobunjene Srbije, napadajući studentski pokret istovremeno s leve i sa desne strane“, kaže Pajtić koji veruje da bi takve pojave trebalo prepoznati i ignorisati.
„Onaj kome je veći protivnik neko sa studentske liste ili iz parlamentarne opozicije nego SNS i ko takav stav agresivno javno manifestuje – taj bez izuzetka radi u korist režima. Ređe nenamerno, češće sprovodeći agendu Aleksandra Vučića u nameri slabljenja građanske pobune u zemlji“, uveren je on.
U nemogućnosti da podigne svoj rejting, SNS-u je ostalo samo da pokuša da podeli i obeshrabri protivnika
I Bursać kao ključni problem vidi poteze SNS, kojoj je, u nemogućnosti da podigne svoj rejting, ostalo samo da pokuša da podeli i obeshrabri protivnika – kroz nametanje teme „istok-zapad“ i vraćanje probuđenih apstinenata u apstinenciju sejanjem „nema nade“ sentimenta, čemu služi plasiranje sumnjivih istraživanja javnog mnjenja. I naravno, kroz sejanje razdora na liniji studenti- opozicija. U studentskom pokretu, problem vidi u organizacionoj strukturi i načinu odlučivanja, koji bi, u vreme izbora, morao biti brži i efikasniji.
Svemu tome moglo bi doprineti potpuno vraćanje i učvršćivanje fokusa na ono što je i dovelo do najduže pobune u istoriji Srbije: na problem korupcije koju, prema istraživanjima koje pominje Bursać, glasači naklonjeni studentskoj listu vide kao glavni problem u Srbiji, a vrlo visoko se kotira i na listi problema koji more pristalice vlasti.
