Prethodnih deset meseci obeleženo je masovnim studentskim protestima, blokadama fakulteta, ali i saobraćajnica tokom odavanja pošte poginulim na novosadskoj Železničkoj stanici. Bilo je i hapšenja, prebijanja i gaženja, od strane vlasti i njenih plaćenika. Nizali su se i maratonski marševi i bicikliranja uzduž i popreko države, kao i do Strazbura, u cilju da se skrene pažnja evropske javnosti i EU institucija na rasulo ovdašnjeg državnog aparata.
Probuđeni građani pomno su pratili svaki korak te „dece“, naprasno odrasle, pa stasale da budu predvodnici pobune protiv korupcije na svim instancama. Međutim, u senci ove nezapamćene bure, ostale su mnogobrojne pozadinske studentske aktivnosti sa istim ciljem, da se da podrška ozdravljenju društva. Zaraženog klicom mržnje i nemara za sve osim pukog preživljavanja.
Na toj, drugoj liniji fronta, rođeni su i još niču mikromisionarski pokreti, čiji će uspesi (nadajmo se) doneti trajne promene, i povezati akademce sa najširim slojevima stanovništva. Ovakvih akcija ima u mnogim oblastima koje država kontinuirano zanemaruje. Tako inicijativa Student u svakom selu delajoš od 7. marta, pod simboličkim motom, koji se i bukvalno sprovodi u praksi.
„Suprotno svom sloganu, krenuli smo iz Beograda, postavljanjem štanda kod Kalenić pijace, kako bismo probili led, a znajući da nas u prestonici podržava veliki broj ljudi“, objašnjava Anja Despotović, studentkinja Elektrotehničkog fakulteta Beogradskog univerziteta, odakle je ova inicijativa krenula.
Kako je moguće da javni servis laže?
Od tada, ta radna grupa, ekspresno multiplikovana i u drugim sredinama, obišla je preko 300 mesta po Srbiji. Već 9. marta stigla je u najzapadnije srpsko selo, Jagošticu, od ni 200 stanovnika, gde nema ni asfalta, ni operatera mobilne telefonije. Od pomoći u uspostavljanju direktne mreže komunikacije, supstituta filtriranih medijskih informacija prorežimskih glasila, bile su donacije građana u novcu za gorivo, ili samog prevoza.
Po pravilu, došavši u „pikirano“ naselje, studenti su postavljali štand na nekom prometnom mestu, kako bi im meštani sami prilazili, bilo iz simpatije, ili iz znatiželje. Ako ovo izostane, oni bi ih zaustavljali da zapodenu razgovor. Iz takve, neformalne priče, razne su se stvari kristalisale, otkrivajući u kakav smo medijski mrak potonuli.
„Čak su i izvesne starije Beograđanke bile šokirane onim što su od nas čule, a toliko se razlikovalo od onog što im servira javni servis. Pitale su zapanjeno – kako je moguće da lažu, i kako onda da se informišu. Preporučili smo im da navrate do fakulteta, uveliko u blokadi u trenutku našeg razgovora“, Anja navodi.
Osim neobaveštenih i simpatizera, upućenih u stanje stvari preko društvenih mreža i nezavisnih glasila, sretali su i zadojene režimskom retorikom, koji bi im u lice ponovili ono što su čuli iz tabloidnih medija. Takve bi ljubaznim osmehom i pristojnošću naveli bar da shvate da „studenti nisu demoni“, i da (možda) preispitaju „svoje“ stavove, namenski formirane sa vrha.
Raskrinkavanje
Ako ih nisu pridobili, bar su im uneli crv sumnje u ono što slušaju sa malih ekrana. Ponekad je to otrežnjenje bilo grubo, kao povodom incidenta ispred RTS-a, od 10. marta, kad su prorežimski mediji tvrdili da su Lazara Baćića, policajca u civilu, teško povredili okupljeni studenti. „Dva dana kasnije, bili smo u Obrenovcu, i raskrinkali tu neistinu, pokazujući građanima snimke sa svojih mobilnih, gde se jasno vidi da je Baćića grubo odgurnuo pripadnik žandarmerije, te je ovaj pao i zadobio povrede“, Anja navodi.
Zalazeći u Paraćin, Novi Pazar, Tešicu, Veliko Gradište, Jabuku, Kikindu, Lalić… hteli su da saznaju šta meštanima fali, i na šta se žale. Lokalne probleme iznosili bi posle pred studentske plenume, što je uticalo na njihove dalje odluke, nikad ad hok kreirane, već iznedrene „kao rezultat diskusija, analiza i konsultacija sa stručnjacima“.
Slušali su predloge građana koga bi voleli da vide na studentskoj izbornoj listi, ipak ih ne usvajajući naprečac, i bez dubljeg, zajedničkog promišljanja, pa su sad pri kraju selektovanja
„Ni naš zahtev za raspisivanjem izbora nije pao s neba, već je ishodovao iz osluškivanja bila građana. Slušali smo i njihove predloge koga bi voleli da vide na našoj izbornoj listi, ipak ih ne usvajajući naprečac, i bez dubljeg, zajedničkog promišljanja, pa smo sad pri kraju selektovanja“, ona otkriva. Po istoj metodi, dodaje, na toj listi neće biti opozicionih političara.
„Studenti u svakom selu“ bili su posebno agilni u predizbornoj kampanji u Kosjeriću i Zaječaru, prvenstveno pozivajući meštane da izađu na glasanje (zbog čega je smišljena tzv. izborna buklija). Skretali su im pažnju, takođe, na „sitnice“ poput ostavljenih televizora pored vrata nekog ko nije bio kod kuće da primi tu vrstu mita. Otvarali im oči da „darodavci“ neće biti dostupni za njihove prave potrebe, pobede li na izborima.
Student (akcija) u svakom selu
Domaćine bi uvek ostavljali u atmosferi zdrave diskusije, koja bi se nastavljala i nakon njihovog odlaska. Istomišljenike su hrabrili da u razgovoru sa komšijama i poznanicima različitih shvatanja budu „uporniji i strpljiviji“, jer „svađa ništa dobro ne donosi“.
Koliko je njih dosad učestvovalo u sedmomesečnim akcijama buđenja i zbližavanja naroda, Anja ne može da proceni, jer se prva radna grupa pri beogradskom ETF-u ubrzo razgranala na ogranke na novosadskom, niškom i univerzitetu u Kragujevcu. Potom se, preko lokalnih studenata, talas proširio i na Lazarevac, Zrenjanin, Suboticu, Šabac, Novi Pazar… ograničen samo trenutnim obavezama aktivista.
Kako svi u taj pokret uključeni akademci nisu oratori, a voljni su da zasuču rukave, napravljena je i podinicijativa Student akcija u svakom selu. Tako je letos očišćeno korito reke Gradac kod Valjeva, uz učešće tamošnjih meštana.
U beogradskom Bloku 45, pod istim geslom uređena su četiri terena – za tenis, košarku, fudbal i odbojku, zapušteni decenijama, sve do tog 14. septembra. „Po studentskom planu, animirani su zborovi građana i veliki broj komšija, pa smo uspeli da postavimo klupe i golove, plaćene preko donacija i od novca koji su skupili studenti“, kaže Marko sa beogradskog ETF-a.
Inicijativa Svako dobro, ne nužno vezana za „borbu oko koje smo se svi okupili“, potekla je sa novosadskog PMF-a, kako kaže Jelena Latković, studentkinja matematike. Budući da ta borba podrazumeva „vrlo teške i stresne teme“, osmišljen je način za relaksaciju kroz društveno koristan angažman, za početak na uklanjanju smeća na levoj obali Dunava, koju Novosađani zovu Bećarac.
„U naše akcije tokom prva dva septembarska vikenda uključili su se i pojedini zborovi građana, ali i slučajni prolaznici, što pokazuje veliki stepen solidarnosti“, Jelena ističe.
FIST je zatvorio Miloš Pavlović, profesor FDU i bivši dekan, kendo majstor i ambasador festivala, kao sarkastični pandan Džekiju Čenu, glumcu, kung-fu majstoru i zaštitnom licu Ekspa
Sveže formirana, Svako dobro inicijativa još nema striktnih planova, ali ozbiljno razmatra predlog nekih od članova, da se krene sa davanjem besplatnih časova matematike, fizike i hemije potrebitim đacima. A posebno onim iz okolnih sela, čiji roditelji nemaju ni novca ni prilike da angažuju privatne nastavnike. Edukacija će biti u njihovom fokusu i što se tiče odnosa prema prirodi, jer ekološki problemi trajno se rešavaju samo prevencijom, „čemu svi treba da se naučimo“.
Dotakli su se studenti možda i najbolnije teme, ozloglašenog Ekspa, i to u kontekstu Festivala internacionalnog studentskog teatra (FIST), održanog prošlog vikenda u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. I ovde je mnogo toga bilo simbolično, od samog naziva Igra protiv čovečanstva, kojim se problematizovao slogan spornog specijalizovanog sajma, Igrom za čovečanstvo.
Poput strukture Ekspa, u vidu izložbenih paviljona, na FIST-u su formirani prostori posvećeni korupciji, medijskom mraku i devastaciji prirode, kao najbolnijim tačkama iz kojih ostala zla proizlaze, ili ih one prouzrokuju. Nadomešćujući javnu raspravu, uskraćenu narodu u realnosti, praktično o privatizaciji za sada 813 hektara javnog zemljišta, organizatori priredbe – studenti beogradskog FDU-a, pozvali su građane da postave pitanja nezavisnim ekspertima.
Upražnjena stolica Siniše Malog
Zvali su i ministra finansija Sinišu Malog, ali se on nije odazvao, iako je svojevremeno sam pozivao studente na razgovor, putem Fejsbuka.
Njegova stolica, na podijumu trošnog zdanja „Cvijete“, tako različitog od elitističke megalomanije narastajućeg sajamskog prostora, ostala je upražnjena i tokom emitovanja filma studenata FDU u blokadi Ekspo 2027: Skok u budućnost. Njime se sa ironijom posmatraju navodni budući koraci ka „modernizaciji, skoku standarda, integralnom razvoju“, što ih vlast propagira pod simbolom predstojeće manifestacije.
„Otimanje, satiranje, konačna pljačka Srbije“, ozakonjeni su leks specijalisom, koji u ime „nacionalnog interesa“ dopušta zaobilaženje propisa, pa i pribavljanje upotrebnih dozvola, podseća se ovim filmom. Zauzvrat, dobićemo delfinarijum, nacionalni stadion i mnoge druge izlišne objekte, pa je zaključak tog filmskog ostvarenja da vlast želi „da nas dresira“, da i ne pomislimo da razmišljamo.
„Za razliku od uobičajene organizacije FIST-a, ovaj jubilarni, dvadeseti, nije okupio pozorišne trupe sa stranih fakulteta i našeg, već smo pozvali pojedince preko konkursa. Najzainteresovaniji studenti akademija iz Irana, Švajcarske, Turske, Rusije i Grčke, promišljali su sa nama i domaćim stručnjacima i profesorima razne pogubne aspekte Ekspa, na osnovu čega smo kreirali performanse, nipošto ne želeći da održavamo privid normalnosti“, objašnjava Barbara Alija iz organizacionog tima.
Nema više Ekološkog kampa za studente
FIST je zatvorio Miloš Pavlović, profesor FDU i bivši dekan, kendo majstor i ambasador festivala, kao sarkastični pandan Džekiju Čenu, glumcu, kung-fu majstoru i zaštitnom licu Ekspa.
Novembra prošle godine, ubrzo nakon pada nadstrešnice novosadske Železničke stanice i ubistva 16 ljudi, kada su studenti krenuli u borbu protiv zlih sila, znali su da će ona biti dugotrajna i mukotrpna, puna raznih prepreka. Možda su mogli da predvide hapšenja, prebijanja, gaženja, kao i otpor naviklih na „snalaženje“ u koruptivnim uslovima. Međutim, verovatno nisu očekivali niske i sasvim besmislene udarce poput stopiranja Ekološkog kampa na Velikom ratnom ostrvu, s tradicijom održavanja od gotovo dve decenije.
Ali, „neko“ je i to naprasno odlučio, vaspitno-popravno, i tako lišio studente Biološkog, Geografskog, Rudarsko-geološkog terenske nastave. Užička omladina još je gore prošla, čisteći pretprošlog vikenda10 kilometara puta od Medicinske škole do Lunovog Sela, uz podršku udruženja Komplet Užice. Naime, „neko“ im je par dana zatim devastirao table sa natpisom „očišćeno“.
Ipak se talas težnje ka boljitku društva ne može zaustaviti. Jer, toliko je njih koji veruju u čistiju i lepšu Srbiju, da citiramo užičke studente. Toliko je njih koji ne žale da za ovo mnogo toga žrtvuju.
