U senci konflikta između vlade i demonstranata u Srbiji, rešenje sukoba možda leži u formuli Sporazuma iz Pržina. Naime, tokom politički vrućeg proleća 2015, vlada i opozicija su se dogovorili u skopskom naselju Pržino o rešenju političke krize. Slično kao trenutno u Srbiji, građani su se tada pobunili protiv sistemske korupcije i protiv sve autoritarnije vlasti. Makedonsko proleće je izazvala afera “prisluškivanje”, koja je bila jedan od ključnih elemenata represije protiv civilnog društva, slobodnih medija i opozicijskih stranaka.
U Pržinu su se stranke dogovorile da imenuju posebnog tužioca za istragu prisluškivanja. Stranka premijera, nacionalistička VMRO, složila se da se formira tranziciona vlada svih značajnih stranaka do održavanja prevremenih izbora i da preda vlast ako ne pobedi demokratskim sredstvima na izborima. Međutim, dok je ta makedonska formula gotovo identična studentskim zahtevima u Srbiji – istraga, vladavina prava i novi izbori – postoje tri ključne razlike, domaće i spoljne.
Prvo, studenti. Kada je srpski predsednik pozvao studente na razgovor i traženje rešenja za krizu, oni su mu elokventno odgovorili da „nije nadležan“. Time su izneli ubedljiv argumenat: Upravo je svrha protesta bila ukazati na izostanak pravne odgovornosti za novosadsku nesreću, kao i da pravosuđe proradi po zakonu, a ne po volji moćnika. Tako da, dok su studenti zagovarali vladavinu prava i odgovorne institucije, predsednik Aleksandar Vučić je umesto toga tražio politički dogovor. U tom svetlu, čak i ustupak vlade da poveća budžet za obrazovanje za 20 odsto, što je i bio zahtev studenata, se mogao protumačiti kao ućutkivanje pobune i ignorisanje 16 novosadskih žrtava.
Dogovor u stilu Pržina bi verovatno omogućio najstabilniji izlaz iz krize u Srbiji. Sa druge strane, Pržino je suprotan ideji “plenuma”, demokratskog, deliberativnog i participativnog donošenja odluka koje studenti zagovaraju, jer predstavlja dogovor iza zatvorenih vrata.
Pržinski sporazum u Severnoj Makedoniji je bio značajniji, jer je nudio odgovarajuće institucionalne promene i promenu vlasti, tj. prelaznu vladu i nove izbore, i sve to uz garanciju EU da će biti poštovani demokratski standardi. Insistiranje EU na povratku opozicionih stranaka u parlament u Severnoj Makedoniji došlo je s imenovanjem ministara unutrašnjih poslova, rada i finansija, koje su predvodili opozicioni Socijaldemokrati. Državna izborna komisija takođe je proširena u korist opozicije. Poslednja dva elementa od ključne važnosti bili su revizija biračkog spiska, što je bilo veoma osporavano pitanje na prethodnim izborima, i balansiranje pristupa medijama sa specifičnim pravilima kako bi se osigurala uravnotežena raspodela vremena emitovanja na nacionalnim kanalima.
Drugo, opozicija. U Severnoj Makedoniji, studentski pokret je bio decentralizovan i heterogen, ali donekle otvoren prema opoziciji. Naime, studente i pristalice opozicije je povezao osećaj da su i jedni i drugi žrtve tajnih službi i prisluškivanja. To je opoziciji otvorilo vrata za aktivniju ulogu, kako na ulicama, tako i iza zatvorenih vrata. Opoziciona Socijaldemokratska stranka je čak i bila organizator jednog od najvećih protesta u zemlji, sve dok je učestvovala u razgovorima o institucionalnom rešenju za krizu. Za razliku od makedonskih kolega, srpski studenti se glasno distanciraju od svih opozicionih stranaka i civilnog društva. Njihovo odbijanje bilo koje vrste saradnje preslikava široko nepoverenje srpske javnosti u opozicione stranke; a to nepoverenje su godinama gajili i prorežimski mediji i kampanje na društvenim mrežama. Tako da je danas teško postići dogovor o tranziciji, i to naravno utiče na pristup međunarodne zajednice prema Srbiji i srpskoj opoziciji.
Makedonsko društvo danas vrlo skeptično gleda na eho Pržina: iako je doveo do kratkoročne promene vlasti, prilika za značajnije reforme je izgubljena. To građani Srbije vrlo dobro znaju: Šesti oktobar se ne dešava preko noći, već traje deceniju i zahteva snažnu i odlučnu vladu.
Treće, EU je u Severnoj Makedoniji imala ključnu ulogu. Pored velikog pritiska ulice i blokade institucija, vlada premijera Gruevskog je bila i pod jakom pritiskom Brisela i čak i od strane Evropske narodne partije, tj partije koja je povezana sa tada vladajućom makedonskom strankom VMRO. EU je tražila poštene izbore, koje bi trebalo da sprovede reformisana izborna komisija, rebalansirana u korist opozicije. Zahtevala je reformu biračkog spiska i javnog medijskog servisa, kako ne bi izveštavao jednostrano u korist vladajuće stranke. Za taj tranzicioni period, EU je dalje tražila uključivanje tri ministra opozicije (unutrašnjih poslova, rada i finansija) u prelaznu vladu i povratak opozicije u skupštinske klupe. EU je čak poslala i specijalnog izvestioca Petera Vanhautea.
I dan danas se čuje eho Vanhautevog glasa u izjavi evropske komesarke Marte Kos da su „studentski zahtevi približno identični onome što EU zahteva od Srbije“. Međutim, da bi prisilio vladu na kompromis, Vanhaute je zapretio sankcijama i međunarodnom izolacijom protiv opstruktivnih političara. U Srbiji, nakon perioda medenog meseca tokom kojeg su studenti vozili bicikle i trčali maraton do Strazbura i Brisela, nema odlučnog okretanja Evropske komisije od Vučićeve vlade. Nedostatak jasnih izjava predsednice Evropske komisije, von der Lajen, govori samo po sebi. Deluje da se EU plaši da naruši dobar odnos sa Srbijom i da na tom putu gubi i preostalo poverenje srpskog društva u EU. Odnosno, plaši se neizvesnosti srpske politike nakon Vučića, i time ne prihvata da je u demokratiji budućnost uvek neodređena.
Možda srpski studenti nisu upoznati sa svim istorijskim detaljima o Pržinu, ali njihovi argumenti u svim nijansama preslikavaju istorijski čin. Sa jedne strane, dogovor u stilu Pržina bi verovatno omogućio najstabilniji izlaz iz krize u Srbiji. Sa druge strane, Pržino je suprotan ideji “plenuma”, demokratskog, deliberativnog i participativnog donošenja odluka koje studenti zagovaraju, jer predstavlja dogovor iza zatvorenih vrata. Zaista, makedonsko društvo danas vrlo skeptično gleda na eho Pržina: iako je doveo do kratkoročne promene vlasti, prilika za značajnije reforme je izgubljena. To građani Srbije vrlo dobro znaju: Šesti oktobar se ne dešava preko noći, već traje deceniju i zahteva snažnu i odlučnu vladu.
