Kada je prošle godine odvojeno tek mesec dana za javnu raspravu o izmenama Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, koje su obilovale spornim rešenjima (čak i da se ukine krivično delo iznuđivanje iskaza od strane službenog lica), vlast je žurbu pravdala uslovljavanjem od strane EU, inače čuvene po tome da nekome brani da sprovodi demokratske procedure. Ipak, EU je navodno „popustila“, SSP je Skupštini podnela predlog izmena koji podrazumeva samo rešavanje pitanja napada na prosvetne radnike, Ministarstvo pravde besno reagovalo na takav „najgori oblik politikantstva“ i optužilo Mariniku Tepić da stvara tenzije „neuspelim pokušajem obmanjivanja u trenutku borbe za Srbe na Kosovu i Metohiji“, da bi dva dana kasnije poslanici SNS-a podneli isti takav predlog (samo valjda povoljniji po Srbe na Kosovu) koji je munjevito usvojen.
Čitava priča se završila najavom Ministarstva da će se javna rasprava nastaviti i tokom 2025, a da će o svim detaljima blagovremeno obavestiti sve zainteresovane strane. Izveštaj o raspravi koja je već održana i u kome bismo mogli da pročitamo kako se Ministarstvo postavilo spram pristiglih primedbi (a svakako ih je bilo – samo Nacionalni konvent o EU je uputio dokument od 140 strana), do danas nije objavljen iako je po propisima morao biti sredinom novembra prošle godine. A sa takvim doživljajem blagovremenosti, ne treba da čudi da je početak nove rasprave najavljen samo dan unapred i to sa još kraćim rokom nego prethodnog puta: od 10. septembra do 1. oktobra.
Najupečatljiviju novinu predstavlja proglašavanje svake blokade saobraćajnica krivičnim delom, za koje je zaprećena zatvorska kazna do godinu dana
Što možda ne bi bilo strašno da se radi o predlozima kakve je stručna javnost već imala prilike da vidi, ali ne samo što su pretrpeli značajne izmene već je u istom periodu na uvid stavljen i potpuno novi zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela.
Najupečatljiviju novinu predstavlja proglašavanje svake blokade saobraćajnica krivičnim delom, za koje je zaprećena zatvorska kazna do godinu dana. I dok iz Građanskih inicijativa upozoravaju da vlast time stvara pravni osnov za obračun sa studentima i građanima, ministar pravde Nenad Vujić ne samo što je na RTS-u potpuno negirao bilo kakvu vezu sa društvenom situacijom nego nas je i tešio da neće niko ići direktno u zatvor već da prvo postoji sudski postupak – pa nek posle neko kaže da živimo u diktaturi.
„Normalno da će da negira, naši zakonodavci se uvek, koja god rešenja da donose, pozivaju na evropske standarde – a nikad nismo bili dalje od tih standarda. Jer oni ubacuju parcijalno šta im odgovara i računaju da je narod neuk i da neće da ispituje kako je to u drugim državama, pa vlastima pozivanje na EU standarde kao neprikosnoveni autoritet služi kao opravdanje za često besmislene poteze. Ministar se pozvao i na praksu Evropskog suda, ali jasno je da su blokade u poslednje vreme način borbe nezadovoljnih građana i studenata protiv režima, i da na ovaj način zakonodavac pokušava da ih krivičnom represijom suzbije“, kaže Vanja Bajović, profesorka krivičnog prava.
A sličnog stava je i advokat Vladimir Beljanski: „Krivično delo ugrožavanje saobraćaja opasnom radnjom ili opasnim sredstvom je postojalo i do sada, ali je bilo neophodno da se zabranjenom radnjom dovode u opasnost život ili telo ljudi ili imovina većeg obima. Sada je taj uslov potpuno izbačen i krivično delo je izvršeno već samim postavljanjem prepreka na saobraćajnicama ili zaustavljanjem prevoznih sredstava u saobraćaju protivno propisima. Drugim rečima, ako stojite neko vreme na kolovozu odajući počast ili demonstrirajući, što nije bilo krivično delo, sada će biti. Potpuno sam siguran da ovo nije urađeno zbog toga što je postojala potreba u krivičnopravnom smislu za izmenama propisa, nego se radi o tome da je dnevna politika takva da se kroz izmene krivičnog zakonika pokušava suzbiti pravo građana na mirno okupljanje, na demonstracije i na izražavanje mišljenja, jer ta vrsta javnog okupljanja jeste i sloboda izražavanja.“
Međutim, činjenica da je Beljanski član radne grupe koju je Ministarstvo formiralo 2021. godine za rad na izmenama Krivičnog zakonika, u kojoj su osim advokata i predstavnika Vlade bili i tužioci i sudije, ne znači da je po ovom pitanju preglasan jer ni on ni njegove kolege iz pravosuđa nisu čak ni bili konsultovani.
„Održali smo tri-četiri sastanka, nakon čega je radna grupa koja je još uvek bila u početnoj fazi rada prestala da se sastaje. Iz nekog razloga više nije bilo poziva, tako da više od dve godine pre objavljivanja prethodnog nacrta u septembru prošle godine, mi nismo imali nijedan sastanak, niti smo završili rad. Skoro ništa od onoga što se pojavilo u prvom nacrtu nije rezultat rada radne grupe i do danas je ostalo nejasno ko je zapravo bio autor tih izmena, baš kao što je nejasno i za dodatne promene koje su sada predstavljene. Očigledno ih je pisao neko iz Ministarstva, ali ko – to je ostalo nepoznato. Ono što je takođe neuobičajeno, jeste što u obrazloženju zakona gde bi se očekivalo da se detaljno analizira svaki član koji se menja, objasni zbog čega je potrebno promeniti ga, analizira sudska praksa, kakve su kazne bili izricane za određeno krivično delo, šta se pokazalo kao nedostatak u prethodnom rešenju, šta očekujemo od izmena… To je potpuno izostalo i uglavnom se obrazloženje koje je Ministarstvo objavilo svodi na to da je predsednik Republike predložio da se menja zakon i pooštri kaznena politika“, ističe Beljanski.
Ministar se pozvao i na praksu Evropskog suda, ali jasno je da su blokade u poslednje vreme način borbe nezadovoljnih građana i studenata protiv režima, i da zakonodavac pokušava da ih krivičnom represijom suzbije
Vanja Bajović
Dok su izmene za koje se posebno ističu Vučićeve zasluge mahom populističke (recimo da maksimalna kazna za silovanje bude doživotni zatvor, što teško da će išta promeniti u praksi kada sudovi mahom izriču minimalnu moguću), u nacrtu se našlo još predloga za koje je tako teško razumeti kako doprinose „zaštiti javnog interesa“ ili „prilagođavanju savremenim potrebama društva“.
Jer u koju od te dve kategorije bismo svrstali izmenu koja zabranjuje snimanje telefonskog poziva u kojem vas neko ucenjuje ili vam preti, ukoliko vam nasilnik za to nije dao dozvolu? Važećim zakonom je bilo obuhvaćeno samo neovlašćeno snimanje razgovora koji vam „nisu namenjeni“, a upravo je sada predloženo brisanje te odredbe.
„Oni to pravdaju zaštitom prava na privatnost, ali ne shvataju da time štite samo privatnost izvršilaca krivičnih dela. U Zakonu o krivičnom postupku, koji se takođe menja, uvodi se nova dokazna radnja – uvid u fotografije, video i zvučne snimke. Recimo da ako vi mobilnim telefonom snimite izvršenje nekog krivičnog dela na ulici, sud to može da koristi kao dokaz, što je dobro rešenje jer danas postoji sve više takvih snimaka. Međutim, nacrt takođe propisuje uslov da ti snimci nisu nastali izvršenjem krivičnog dela, a uvođenjem ovog novog krivičnog dela svaki takav snimak bi se smatrao nezakonitim. Usvajanje takve izmene bi odvraćalo građane koji bi inače prijavili nasilje, korupciju ili druga krivična dela, ali se sada mogu suočiti sa optužbama za neovlašćeno snimanje, što je u potpunosti apsurdno“, kaže Bajović.
Dok je smisao zabrane blokada saobraćaja nemoguće promašiti, uvođenje krivičnog dela „Objavljivanje materijala kojim se savetuje izvršenje krivičnog dela“ je nešto veštije osmišljeno. Ministarstvo insistira na tome da ono nema nikakve veze sa ograničavanjem slobode izražavanja i okupljanja (mnogi su pomislili da je cilj da se inkriminišu pozivi na blokade), već da je inspirisano pre svega „Ribnikarom“ i odnosi se na slučajeve poput objavljivanja na internetu uputstava za pravljenje eksploziva. Ipak, postoji više razloga za sumnjičavost. Prvo, navedeni primer bi mogao i danas da bude procesuiran, recimo kao izazivanje opšte opasnosti. Drugo, ni u slučaju „Ribnikara“ ni Malog Orašja i Dubone, sud nije utvrđivao da li su sadržaji sa interneta doprineli izvršenju tih zločina. A najveća indicija da se zakon kroji upravo prema društvenoj situaciji leži u izjavi prethodne ministarke pravde Maje Popović, koja je najavila da će odredba biti precizirana kako bi se otklonile sumnje i navela niz (neblokadnih) kategorija dela na koje će se odnositi. U novom nacrtu postoji samo jedno odstupanje od tog spiska – dodata su i dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, baš ona za koja je država u međuvremenu krenula da fabrikuje optužbe u kontekstu aktuelnih protesta. Kada na to dodamo inkriminaciju i „svesnog pristupanja“ nelegalnim „savetima“ (što u praksi može biti i lajkovanje poziva na građansku neposlušnost), dobijamo veoma koristan alat za pacifikaciju protesta.
Kroz izmene krivičnog zakonika pokušava se suzbiti pravo građana na mirno okupljanje, na demonstracije i na izražavanje mišljenja, jer ta vrsta javnog okupljanja jeste i sloboda izražavanja
Vladimir Beljanski
Pri tome, Vlada je upala u potpunu protivrečnost, gde sa jedne strane autori zakona opisano krivično delo, kao i takođe novouvedeno „Odobravanje, negiranje ili umanjenje krivičnog dela“ (naravno formulisano na način da se ne odnosi na genocid u Srebrenici) pravdaju porastom kriminaliteta, dok ministar policije Ivica Dačić tvrdi da je prethodne godine stopa kriminaliteta bila najniža od 2001. godine. Baš kao što je Nenad Vujić, koji danas tvrdi da se izmenama Krivičnog zakona ispunjavaju obaveze prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, pre samo mesec dana izjavio kako više ne možemo govoriti samo o učestvovanju građana na neprijavljenim skupovima već da se približavamo definiciji terorizma.
I kome onda verovati, ministru Vujiću koji poziva javnost da se uključi u debatu ili gospodinu Vujiću koji poziva tužilaštvo da goni teroriste? Ili ipak predsedniku Vučiću, koji je nedavno najavio „mnogo drugačiji odgovor“ države na proteste, koji iziskuje neko vreme da se završe formalno-pravne pripreme.
