Povodom demantija JVP „Srbijavode“ na tekst „Korupcija ubija i reke„, objavljen u 78. broju Radara, hidrogeolog Zoran Stevanović, ekspert za podzemne vode, iznosi svoje stručne stavove, proširujući teze koje je već izneo u pomenutom tekstu. Stevanovićev osvrt prenosimo u celosti:
„JVP Srbijavode niti su donosile odluku o izgradnji brane Svračkovo na reci Rzav, niti su pozvane da tu odluku brane, jer se tek od 2021. uključuju u proces izgradnje objekata – brane i akumulacije ‘Svračkovo’. Odluka je bila posledica promene vodoprivredne politike krajem 1970-ih po kojoj je planirano da se Srbija okuje sa preko 50 novih akumulacija površinskih voda i da se supstituiše, do tada u Srbiji, kao i u celoj SFRJ, dominantno snabdevanje kvalitetnom podzemnom vodom.
Koncept je baziran na tadašnjoj projekciji enormnog uvećanja potreba za vodom stanovništva i industrije, što je i tada bilo u suprotnosti sa realnom potrošnjom vode u razvijenim zemljama Evrope. Ocenjeno je da izvorišta podzemnih voda te potrebe ne mogu da prate.
Od tada pa do početka 21. veka, izrađene vodoprivredne osnove i prostorni planovi prate ovakve projekcije koje je kasniji život potpuno demantovao. Tako je u tim dokumentima računata norma specifične potrošnje od preko 600 litara po stanovniku za jedan dan, koja je i tri puta veća od trenutno aktuelne.
Ljudski faktor i nemar
Dok je ideja o potrebi izgradnje površinskih akumulacija za potrebe energetike, sprečavanja poplava, navodnjavanja, razumljiva, dotle je neshvatljivo da se insistira na korišćenju ove vode za piće ako postoje realno dovoljni resursi podzemnih voda koje su daleko boljeg kvaliteta, i u uslovima prirodne zaštite od zagađivanja, što autori demantija JVP ‘Srbijavode’ nažalost ne razumeju.
Tako se pogrešna odluka o izgradnji sistema Rzav danas brani argumentima koji apsolutno ne odgovaraju stvarnosti i u državi u kojoj su ocenjene rezerve podzemnih voda tri puta veće od trenutno korišćenih i podzemnih i površinskih voda za javno snabdevanje. Podzemnih voda nema svuda i uvek, ali upravo na području gde se gradi sistem Rzav, ima ih više nego dovoljno. I njihova sezonska neravnomernost se prevazilazi regulacijom režima na tehnički skoro identičan način kao što je slučaj sa akumulacijama, samo se to odvija u podzemlju.
Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine na koju se „Srbijavode“ pozivaju, usvojena je 2017, i značajno je revidovala projekciju potreba za vodom i naravno razmatra projekat ‘Rzav’ kao gotovu stvar, a ne kao ‘jedan od najvažnijih projekata’. Ali ‘kad uđeš u pogrešan voz sve su stanice pogrešne’, pa tako i ‘Srbijavode’ brane neodbranjivo.
A da li zaista postoji ‘nedostatak vode u podzemnim izvorištima centralne Srbije’, ili je u pitanju ljudski faktor i nemar?
Skrštene ruke u iščekivanju brane „Svračkovo“
Od 1993. JP ‘Rzav’ počeo je korišćenje rečnih voda iz živog toka reke na profilu Šavelj kao dopunsko rešenje postojećim izvorištima podzemnih voda u svih pet gradova (Arilje, Čačak, Lučani, Požega i Gornji Milanovac). Od tada započinje i zapuštanje svih postojećih izvorišta, bez izgradnje novih bunara i održavanja vodozahvatnih objekata.
Iščekivanje brane i akumulacije Svračkovo konstantno je pratio deficit vode tokom letnjih meseci, zbog neophodnosti da se u koritu Rzava zadrži neophodni ekološki proticaj za nizvodni ekosistem.
Posebno je karakterističan primer Čačka. Nakon završenih istraživanja stručnjaka Energoprojekt – Hidroinženjeringa i Geološkog zavoda Srbije 1977. otvara se izvorište ‘Prijevor-Parmenac’ koje 1989. stručnjaci Instituta za vodoprivredu ‘Jaroslav Černi’ revitalizuju i kompletiraju kao sistem za veštačku infiltraciju koji će u maksimumu imati kapacitet od 430 litara u sekundi.
U godinama koje slede objekti se postepeno degradiraju, akumulacija Parmenac kolmira i zagađuje, infiltracioni baseni zapuštaju, posledično kapaciteti bunara nužno opadaju i ukupno korišćenje voda sa ovog izvorišta pada na današnjih oko 100 litara u sekundi.
Političke odluke protivne realnosti
Za svako novo ulaganje u ovo izvorište, kojim bi se pomoglo i drugim gradovima, posebno Gornjem Milanovcu koji jedini od pet gradova nema adekvatne resurse podzemnih voda, sledi odgovor ‘čemu to kad nam stiže nova akumulacija u koju moramo ulagati’.
Da su resursi podzemnih voda u dolini Zapadne Morave u Požeškoj kotlini i nizvodnijem delu, mogli omogućiti stabilno vodosnabdevanje ovih gradova svedoči i izdašnost bunara izvedenih od strane Geološkog zavoda Srbije krajem 1970-ih.
Testiranje pet bunara u Gugaljskom polju sa pojedinačnim kapacitetom od po 20-25 litara u sekundi izvedeno je od strane Rudarsko-geološkog fakulteta za potrebe poboljšanja snabdevanja vodom Lučana i Guče, ali ovi bunari nisu nikad priključeni na vodovodni sistem. Predlog da se istraživanja nastave i prošire je odbijen, upravo iz razloga jer je bio kontradiktoran političkoj odluci o izgradnji brane.
Paušalne konstatacije JVP „Srbijavode“
Na konstataciju u demantiju JVP ‘Srbijavode’ da se ‘Reka Veliki Rzav odlikuje izuzetnim hemijskim i mikrobiološkim kvalitetom vode, dok su podzemne vode često opterećene prirodnim materijama koje zahtevaju dodatnu preradu’ nudimo dva pitanja razumljiva svakom čitaocu: da li biste popili vodu sa prirodnog izvora u planinskom nenaseljenom području? Da li biste popili istu tu vodu natočenu u bokal nakon stajanja od samo 10-ak dana (a da ne govorimo o mesecima)?
Ostale slične i paušalne konstatacije poput ‘resursi podzemnih voda u Srbiji su relativno oskudni i neravnomerno raspoređeni’ ili ‘pad intenziteta obnavljanja podzemnih akvifera, što dodatno ugrožava pouzdanost vodosnabdevanja’ ne zaslužuju komentar.
Još manje je svrsishodno u dostavljenom demantiju navođenje jednog literaturnog izvora koji treba da potvrdi ispravnost koncepta izgradnje skupih i nepotrebnih akumulacija za snabdevanje vodom za piće.
Imamo i druge brojne slične radove koji govore suprotno i time ne treba zamarati čitalački auditorijum. Da su nova istraživanja i rešenja potrebna u situaciji kada suše u Srbiji postaju redovna pojava, nije sporno.
Naprotiv, itekako su potrebna, zajedno sa revizijom svih ranijih vodoprivrednih odluka i naknadne ocene da li su zaista bile potrebne brane i akumulacije za, na primer, Užice, Valjevo, Leskovac pored postojećih resursa podzemnih voda.“
