Širok krug podrške studentskim protestima, marševima i blokadama koji su prerasli u građanski bunt, logično stvara i širok krug njihovih osporavatelja. Oni su sve glasniji i nervoznoji od trenutka kada su studenti zatražili izbore i najavili da će na njima učestvovati sa svojom listom, odnosno da sebe vide kao ključnog aktera, ne samo vrednosne, nego i operativne političke promene.
(Kvazi) argumentacija kritičara.
Brojne kritike i osporavanja daju se svesti na tri grupe „argumenata“.
Prva nastoji da degradira nosioce promena tvrdeći da se radi o nadobudnoj, umišljenoj manjini inače dobre naše dece studenata, balavcima koji su bez ideologije, čak i bez ikakvih ozbiljnih ideja i znanja o organizaciji i upravljanju društvom. Zaista studenti i srednjoškolci koji ih podržavaju rođeni su u ovom milenijumu i nisu „zaslužni“ za duboku krizu koju živimo ali su već pokazali da poseduju političke veštine organizovanja pa i sumu znanja da prepoznaju autentičnu ponudu od političkog mućka. Koliko nas, uključujuži i one koji drže da su intelektualci, može to da tvrdi za sebe?
Da se ne bi radilo u interesu strategije podele i podmetanja na koju igraju vlasti neophodan je unutrašnji dijalog da se front onih koji jesu za promene ne bi raspao
Po mome sudu, radi se i o ljutnji i desnih, zbog puta u Brisel i levih, zbog poruka sa Vidimo se na Vidovdan. Ponašaju se kritičari kao da poseduju tapije i na evropeizam i na nacionalni patriotizam, pri čemu bi vlast da igra sve role sama.
Opet, širina podrške traži i širinu platforme za promene. Autoritarna i korumpirana i korumpirajuća vlast se ne može oboriti sa polova političke scene na koje je izgurala svoje kritičare već njenim izbacivanjem sa centralne pozicije koju je okupirala. A to se radi ponudom radikalne demokratizacije koja je nadam se ključna i za proevropsku centrolevicu i za liberalnu nacionalnu, suverenističku desnicu… O meri mogućeg (i nužnog nakon iskustva sa pandemijom) suverenizma i pitanjima spoljno političkih destinacija u svetu koji se radikalno promenio i to koliko i ove godine ćemo odlučivati nakon što za godinu, godinu i po nakon izbora počistimo Augijeve štale korupcije i klijentelizma. U uslovima narednih, „nultih“ poštenih i fer izbora na kojima se i narod pita. Imamo pravo da znamo ko predlaže i ko plaća one koji nam se nude. Naravno i šta su im kvalifikacije i rezultati, odnosno date garancije da nas neće izigrati.
Lično bih voleo da na listi „kamikaza“ koju studenti predlažu ima i samih studenata ali se nadam da će ona biti zasnovana pre svega na kredibilitetu predloženih a ne dominantno na stepenu glasnosti studentima pružene podrške.
Drugi tip argumenta je da su studenti mahom zloupotrebljena grupacija naivnih “korisnih budala“ koje nesvesno rade za druge. No njih čine i plaćenici, dakle, sluge i izdajnici, čak teroristi. Vukovi presvučeni u odore ovčica. Iza kojih stoje, odnosno kriju se prave gazde. Čije adrese znamo ali ih ne otkrivamo. Cinično bi se dalo reći zato što se radi o zapadnim mentorima o čiju se podršku i mi otimamo. A ako se radi o domaćim akterima – onima koji bi bez izbora na vlast i kriju se iza studenata, šta je problem da ih se na izborima još jedanput pobedi?
Treći tip argumenata priznaje da su ciljevi OK. Problem je nedovoljno demokratska, čak totalitarna grupa koja ih nosi i njena revolucionarna sredstva. Neće nama konspirativni plenumi i zborovi menjati, istina posrnule, predstavničke forme. Bojkotom se praktično urušava Univerzitet. Blokaderi su bez svesti da seku granu na kojoj sede.
Ključno pitanje je o kakvom sistemu vlasti se radi i kako se i kojim sredstvima on može promeniti? Hoće li on baš mirno otići izbornim porazom? Može li to ići i bez povremenih blokada i zaustavljanja Srbije štrajkovima da se ne bi dalje išlo u pogrešnom smeru
Legitimno je pitanje poopštivosti i dužine korišćenja sredstava poput bojkota. Uključiv i nužnu optimalizaciju i konstitucionalizaciju i uvođenja plenuma i zborova u institucionalni okvir.
Ključno pitanje je, međutim, o kakvom sistemu vlasti se radi i kako se i kojim sredstvima on može promeniti? Hoće li on baš mirno otići izbornim porazom? Može li to ići i bez povremenih blokada i zaustavljanja Srbije štrajkovima da se ne bi dalje išlo u pogrešnom smeru?
***
Da se ne bi radilo u interesu strategije podele i podmetanja na koju igraju vlasti neophodan je unutrašnji dijalog da se front onih koji jesu za promene ne bi raspao. Ako se, recimo, ne radi o izbornom sprintu no o maratonu logično je i da opozicija izađe na izbore ali se otvara pitanje garancija koje opozicija daje da se neće ponovo preigrati i dozvoliti da se gube glasovi.
Vlast će i pretiti i zastrašivati i kupovati, otimati i ucenjivati i lagati i uljuljkivati pričom o dijalogu. Upravo zato odgovor na pitanje šta će to biti drugačije od trenutka kada Vučićeva vlast padne i šta su za to garancije, se mora odmah, ako se već nije dao, danas dati.
