10. april
Prenosi mi drugarica iz Londona komentar svoje majke na to šta oseća u mojim tekstovima: bol, kaže gospođa.
Rentgenske oči redovne čitateljke su prozrele suštinu. Da, pišem jer me boli sve što se već trideset godina dešava kod nas, sve naše gluposti i haosi, zabludelosti i otupelosti, ali i hrabrosti, vizije i borbe onih heroja koje, koliko vidim, boli koliko i mene, često i više, često i fizički, od pendreka i pesnica.
Bol je posledica mešavine mog idealizma i realizma, optimizma i pesimizma.
Vidim koliko bismo mogli, kada bismo hteli, i koliko ne možemo jer ili nećemo ili ne znamo. Koliko ne moramo da izmišljamo toplu vodu – jer su drugi već uradili mnogo toga što mi treba da uradimo – a koliko malo nas to zanima.
Boli me da mladi nemaju budućnost, zemlja nema pravac, politika nema ideja, režim nema stida, život nema smisla… Boli me da nama vladaju najgori, a da se naše najbolje seli iz zemlje ili biva prebijano na ulicama od policije.
I tako, nadam se… i boli me… i za tu bol je aspirin ova kolumna.
12. april
Orban je detronizovan i sada smo na redu svi mi da se pravimo pametni post festum.
Padam u istu zamku, ali ću se truditi da budem kratak.
Prvo, neko ozbiljan iz studentskog pokreta treba odmah da popriča sa osobom koja je Mađaru projektovala i vodila kampanju. Ima tu korisnih stvari da se nauče. A treba pratiti i šta će očigledno pripremljene nove vlasti raditi za demontiranje Orbanovog ruskovazalskog korumpiranog režima. Prva vest je već stigla: da zabranjuju emitovanje „vesti“ na državnim medijima – drugim rečima, režimske propagande. Kao što pišem već godinama, Evropa će biti sasvim OK ako demokratske vlasti u borbi protiv aktivne propagande primene neke metode iz ratnih uslova.
Naši studenti već rade to što je radio i Mađar u uslovima medijske blokade: društvene mreže i fizičko prisustvo širom zemlje. Ne samo da je putovao, već je držao i po sedam govora dnevno, po raznim panonskim seoskim pustarama. To i kod nas treba nastaviti i tokom izbora mnogo pojačati. „Student u svakom selu“ (naselju) je važna inicijativa.
Vidim koliko bismo mogli, kada bismo hteli, i koliko ne možemo jer ili nećemo ili ne znamo. Koliko ne moramo da izmišljamo toplu vodu – jer su drugi već uradili mnogo toga što mi treba da uradimo – a koliko malo nas to zanima
Koliko god nam smetali Isusi i drugi (para)nacionalistički simboli, nema masovnog izlaska i glasanja bez prepoznavanja i poštovanja, a u kampanji i aktiviranja, naše tradicionalnosti, konzervativnosti, mitologije i religije – drugim rečima, svega onoga što obično vezujemo za nacionalizam. Takvi smo i to je realnost, ali ovoga puta treba ga upregnuti u konstruktivnu promenu. Srbija trenutno može da proguta samo (desniji) centar.
Fokus na interne probleme: korupciju, razvaljene bolnice i škole, stalno padanje nečega na nekoga, bahaćenje, pljačku, nasilje, ubijanje sela i hapšenje domaćina, inflaciju, izdaju nacionalnih interesa, i u Srbiji i na Kosovu… Svaki kilometar naših koruptivno naduvanih puteva je jedna izgubljena škola, jedan dispanzer manje… ostaviti spoljnu politiku za kasnije.
Konačno, Tisa je imala i lik kanditata. Nije nemoguće da jedan amorfni pokret pobedi po sebi, ali iskustva i Bangladeša i Mađarske pokazuju da jedno lice znači. A i svet zna s kime može da razgovara… Nešto za dodatno razmišljanje i kasniju fazu.
I, pre svega, da prava opozicija odluči da se na listićima studentima skloni s puta, dok im u pozadini logistički pomaže. To će jasno ogoliti sve režimske parastranke, izborne dahije koji sutradan neće imati gde da se sakriju.
Srpski režim je sada u sve tešnjem ćošku, enklava autokratije okružena demokratskim (svakako za naše pojmove) EU prostorom. Tlo režimu sve vidljivije klizi pod nogama, ali još mora da se natopi, da se pogura, da se raskopa da bi se pretvorilo u lavinu koja će režim oduvati u blato istorije.
Koliko god nam smetali Isusi i drugi (para)nacionalistički simboli, nema masovnog izlaska i glasanja bez prepoznavanja i poštovanja, a u kampanji i aktiviranja, naše tradicionalnosti, konzervativnosti, mitologije i religije – drugim rečima, svega onoga što obično vezujemo za nacionalizam
„Konačno imam budućnost!“, uzviknula je jedna egzaltirana mlada devojka na ulici u Budimpešti nakon što su objavljeni rezultati koji su Mađaru doneli dvotrećinsku većinu koja mu omogućava da menja ustav, vlada sam, maltene da radi šta hoće… Opasno je to, ali i obećavajuće. Mađarova ličnost će presuditi na koju stranu će ići ovaj moć.
Ali, za sada, sjajno je to osećanje, imati budućnost…
13. april
Vožnja od Beča do Bratislave je vožnja kroz šumu „vetrenjača“ za generisanje struje, stotina metalnih skeletnih sekvoja sa praznim trouglastim krošnjama ili divova sa tri ruke, svaka od njih dugačka i oštra žaoka…
Krila vetrenjača – propeleri – grle vetar, čini se i najmanji dašak, i okreću se smrtno tiho, ima u njihovoj ukočenoj rotaciji nečega u isto vreme i smirujućeg i jezivog. Nekima su ovi gigantski geometrijski cvetovi nakaze koje uništavaju predele, nekima su fascinantno lice budućnosti, progresivna „tech“ estetika.
Noću, sa visokih spratova bratislavskih hotela, na horizontu ka Beču, crvena signalna svetla na vetrenjačama prave more krvavih tačaka, preteće oči moćnih divova koji žderu ptice ili elektronske bulke koje niču samo noću kao reperi mlinova koji melju vetar u struju, vilinske naprave, vradžbine modernog doba, crveno elektronsko polje bolje budućnosti i šuma u kojoj se kriju svi kojima reči „Ormuz“ i „nafta“ zvuče užasno i opasno…
14. april
Sve je medij. Sve može da bude medij.
Uskršnja jaja su ove godine kod nas postala ono što se u marketingu zove politički „gerila marketing“ medij.
Neka jaja nisu farbana nego firmopisana. Dekoracija je slogan.
„Studenti pobeđuju“ je najpopularniji.
Uskršnje jaje je simbol novog života i kao takvo idealan medij za poruku političkog optimizma u zemlji u kojoj je smrt konstanta, vlast je brutalna, narod je razapet, a čuda ne postoje.
16. april
Masovna tehnologija je često najpravedniji i najjeftiniji izjednačivač. Algoritamska/veštačka inteligencija još i više. Nikakva posebna obuka nije potrebna da bi se koristila dovoljno dobro, ali pomaže ako čovek i zna šta radi.
Iran to trenutno vrlo dobro pokazuje u propagandnom ratu sa Amerikom. Iranske fabrike „mima“ rade punom parom, a sa virtuelne proizvodne trake bukvalno svakoga dana ispadaju viralni videi koji za nekoliko sati planu po društvenim mrežama u viralni „blickrig“. „Defanzivni mimetički rat“ je kako je ovu praksu nazvao jedan britanski akademik…
Trenutno, Donald Tramp izvlači deblji kraj AI batine, kao razmaženi „bebac“ koji komanduje armijom, onom stvarnom, ali i armijom sluga i sikofanata. Ili, kao negativac iz holivudskih filmova koga „nalupavaju“ iranski heroji – sve u stilu Lego figurica. Emocija je u propagandi najvažnija stvar, a posebno satira koja precizno pogađa u srž osobe ili situacije.
Fascinantno je da je opšti diletantizam sadašnje američke administracije takav da zemlja koja je u mnogo čemu izmislila modernu propagandu i psihološki rat sada ne uspeva da parira jednom krvoločnom, strogom, dosadnom, fundamentalističkom teokratskom režimu. Izgleda da nijedan ajatola nije tako zastrašujući kao poludeli, farsični kralj sa velikom vojskom. Iranci trenutno, zahvaljujući Trampu, „igraju kolo“ oko Amerike, u propagandnom smislu…
Kao i obično u propagandi, pozajmljivanje iz popularnih sfera je najbrža prečica do pažnje. Familijarnost rađa zainteresovanost. U ovom slučaju, lukavi potez Irana da koristi Lego ikonografiju za svoje videe. Ovaj kreativni pristup je već dugo standard na internetu – od Jutjuba to TikToka – i Iranci to znaju. Lego je već odavno, kreativno, ikonografski, opšteprihvaćena svetska simbolička valuta, o čemu svedoči i legendarna Lego dramatizacija skeča Edija Izarda o Dartu Vejderu na pauzi za ručak u kantini Zvezde Smrti…
Iranski propagandni timovi, naravno, Lego nisu pitali za dozvolu. To je cena postajanja opštom svetskom baštinom, mentalnim nameštajem globalnih ljudi. Očekivana zloupotreba. Kao i ovaj još veći paradoks: i ova antiamerička propaganda je kreirana AI platformama izmišljenim i lociranim u Americi! Američka komercijalna alavost im se opet sveti: kao što je Rusija zloupotrebila američki izum društvenih mreža da poseje razdor i oslabi zapadna društva, Iran sada to isto radi sa AI u ratu sa dosadašnjim svetskim hegemonom.
Masovna tehnologija demokratizuje kreativnost, i onu dobru i onu lošu…
16. april
I na kraju, o jednoj inicijativi: mnoga naša poznata lica će uskoro početi da putuju po zemljama gde žive naši ljudi da ih inspirišu za izlazak na izbore. ‘Bez tebe nema ni nas’ je emotivni poziv za učešćem, za doprinosom, za nezaboravljanjem… Na neki način, za odgovornošću.
Glumci, muzičari, novinari, sportisti, intelektualci i lokalni članovi dijaspore će glumiti, pevati, svirati, čitati, pričati i razgovarati sa prisutnima o značaju čina glasanja, o korišćenju građanskog prava bez koga nema demokratije.
Čitava akcija se finansira donacijama, niko ne dobija honorar, sav novac ide u organizaciju.
Za vas koji čitate Radar u inostranstvu, samo stavljam na znanje…
