A možda bi joj bolje bilo da ništa nije ni čačkala: deset meseci posle tragičnog pada nadstrešnice novosadske železničke stanice, naprednjačka vlast jeste uspelada stvori utisak da je u ofanzivi, ali joj se većina preduzetih akcija vratila kao bumerang, pokazavši da i glavna sredstva na koja se oslanja – propaganda i sila – nisu više ono što su bila.
Nasuprot tome, pobunjena javnost započela je „drugi čin“ svoje borbe na način koji je prevazišao očekivanja. Umesto laganog zagrevanja za vruću jesen u vidu komemorativne šetnje povodom navršenih deset meseci od pogibije 16 ljudi, reke ljudi izlile su se 1. septembra na ulice Beograda, Novog Sada, Kragujevca i još nekoliko gradova. Ovaj put na poziv srednjoškolaca („Srednjoškolci pamte“), uz naknadnu podršku studenata.
Masa ljudi s lakoćom je „oduvala“ tvrdnje da je „SNS preuzeo čak i ulicu“, zasnovane na slikama okupljanja pristalica vlasti održanim samo dan ranije u skoro sto mesta širom zemlje. Pokazalo se da nada u mogućnost promena i dalje postoji, a jedino čega nema jeste strah, koliko god bio uterivan letošnjim epizodama represije. Shvatili su to i uticajni zapadni mediji, koji su odmah izvestili o događaju, podsećajući da se građani bore za – pravdu.
Odmazda i druge lekcije
Dva pola Srbije su, međutim, i dalje u pat poziciji, a uništavanje zemlje se nastavlja punom parom: u fokusu je trenutno prosveta, a na red dolaze i mediji.
Nisu još poznate potpune razmere odmazde prema profesorima koji su podržali proteste – ne samo u pogledu broja otpuštenih (pod izgovorom da im je „istekao ugovor“), smenjenih (računajući i one koji su „dali ostavke“ na direktorske pozicije) i nezamenljivih (otpuštani su i kadrovi za koje nema zamene na tržištu rada). Potvrđeno je samo da za aktuelnu vlast obrazovanje nema nikakvu vrednost i da granice koje nije spremna da pređe ne postoje, čak ni zakonske (policija sada s lakoćom gazi autonomiju univerziteta).
Ugrožavanjem egzistencije prosvetnih radnika, kroz uskraćivanje isplate njihovih ličnih dohodaka, vlast jeste uspela da priguši pobunu zaposlenih na različitim nivoima obrazovnog sistema. Pobuna društva je, međutim, previše masovna da bi to mogao biti recept kojim bi se mnogo puta ispričana bajka o „kraju obojene revolucije“ zaista ostvarila. A pokazalo se i da fizička represija, naročito primenjena tokom protesta u Vrbasu i Bačkoj Palanci 12. avgusta i danima koji su usledili, sve uz očiglednu saradnju policije i batinaških grupa okupljenih ispred sedišta SNS, nema moć da zastraši ljude i natera ih da odustanu od započete borbe.
Potreba za zamajavanjem sopstvenih birača svakako je zadovoljena, jer su provladini mediji posvetili značajnu pažnju sadržini Vučićevih odgovora na tvrdnje urednika uglednih medija koje nisu preneli
Preterana sila primenjena protiv građana postigla je za vlast vrlo neželjen efekat – pokrenula je seriju tekstova u uticajnim zapadnim medijima, koja je toliko uznemirila Vučića da se odlučio da odgovori nekima od njih (Fajnenšl tajmsu i Gardijanu). Potreba za zamajavanjem sopstvenih birača svakako je zadovoljena, jer su provladini mediji posvetili značajnu pažnju sadržini Vučićevih odgovora na tvrdnje urednika uglednih medija koje nisu preneli, ali prizor obraćanja predsednika jedne države Gardijanu, objavljenog na dnu strane „pisma čitalaca“, odmah ispod velike fotografije šargarepe, teško da je obradovao samog Vučića, svesnog da bi, posle medijskih, sa Zapada mogli stići i drugačiji politički vetrovi.
Šta kažu u Moskvi
Ništa ta lekcija vladaru, međutim, nije pomogla građanima: na savršeno miran iako izrazito masovan komemorativni skup održan prvog dana septembra, vlast je odgovorila brutalnom silom u novosadskom kampusu nakon završetka događaja. Oglasila se, potom, i policija, spektakularnim saopštenjem u kome je nasilje opisano na način potpuno suprotan snimcima i svedočenjima novinara i učesnika. U momentu pripreme ovog Radara nije bilo poznato da li će građani, koji su svoj bes zbog novog maltretiranja ozbiljno ranjenog i uznemirenog grada odmah ispoljili na društvenim mrežama, odgovoriti novim skupovima.
Ni ruski ambasador u Beogradu, ni drugi iz Moskve ne propuštaju priliku da iz svih oružja, „zbog nas“, napadaju Brisel, a faktički oni to rade zbog sopstvenih interesa
Srećko Đukić
Moglo se pretpostaviti samo da bi neko razumevanje za neprimerenu policijsku akciju moglo stići iz – Moskve. U jednom od učestalih izraza podrške srpskoj vlasti u obračunu sa pobunjenim građanima, naime, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko procenio je da nije isključena upotreba bezbednosnih snaga. „Policija i žandarmerija zato i postoje – da obezbeđuju red, a nered raste“, rekao je ambasador, očigledno ne dovodeći u pitanje verziju srpske vlasti prema kojoj taj „nered“ izazivaju demonstranti.
Da li je, naročito gledano u svetlu poruka uz Moskve, činjenica da se ne graničimo sa Rusijom i dalje dovoljan razlog da se ne plašimo da ćemo „postati Belorusija“?
„Poruke koje stižu sa ruske strane, sa različitih nivoa, svedoče o dubokom uplivu u srpsku stvarnost, a ona nije od juče“, kaže Srećko Đukić, bivši diplomata koji je službovao i u Moskvi i u Minsku. Oni bi, dodaje, da štite srpski suverenitet koji EU navodno ugrožava, a strateški cilj Srbije jeste članstvo u Uniji. „Dakle, Srbija bi trebalo da skrene sa tog puta. Gde? U Rusiju, ZND, ODKB? Osim toga, oni neskriveno pozivaju da se srpske vlasti u razrešenju naše unutrašnje krize oslone na podršku Rusije i da se ugledaju na to kako je ona rešavala probleme obojene revolucije kod sebe i svojih saveznika. Naravno, ni ruski ambasador u Beogradu, ni drugi iz Moskve ne propuštaju priliku da iz svih oružja, ‘zbog nas’, napadaju Brisel, a faktički oni to rade radi sopstvenih interesa, jer su do kraja poremetili odnose i odsekli saradnju sa Evropom.“
Da li bi to trebalo da uradi i Srbija, zavisna od EU, kojom je, za razliku od velike Rusije, okružena, pita se Đukić i odgovara: „Naš geopolitički položaj se ne može porediti sa ruskim. Zar bi trebalo da doživimo uvođenje viza srpskim građanima, da ostanemo bez evropske finansijske pomoći, investicija, trgovine? Da li neko može da zamisli kako bi Srbija preživela neke nove blokade i kako bi joj Rusija ‘priskočila’ u pomoć?“
Prioriteti
Nevolja je, međutim, u tome što baš i nema razloga za verovanje da aktuelna vlast stavlja opstanak Srbije visoko na listu svojih prioriteta, naročito u situaciji kad se muči sa pronalaženjem načina za sopstveni opstanak.
A da je, u tom cilju, namerna da ugasi i ono malo medija koji vestima iz stvarnosti remete propagandni tretman namenjen javnosti, potvrdilo je otkriće novinarske mreže OCCRP i KRIK o upodobljavanju televizija N1 i Nova S željama, kako reče Stan Miler, generalni direktor Junajted grupe, „uznemirenog“ predsednika Vučića.
Nije to naročito čudno, s obzirom na dugu istoriju javne Vučićeve netrpeljivosti prema grupaciji UM i njegovu najavu da će novinari ostajati bez posla u novembru-decembru. O razlozima za takav odnos prema medijima koje ne kontroliše govore, recimo, podaci objavljeni na Cenzolovki: tokom velikog vidovdanskog protesta N1 je imao udeo u gledanosti na SBB mreži od 64 procenta, dok je dnevni šer bio skoro 31 posto. Tog meseca je N1 bio druga najgledanija TV na mreži, a zajedno sa Novom S, gledanost je iznosila 21,4 posto, dok Pink, Prva, Hepi i Informer zajedno nisu imali toliko.
U fazi ovoliko širokog otpora šteta koja bi sprovođenjem plana davljenja N1 i Nove S bila naneta građanima ne bi obavezno donela korist vlastima
Uprkos činjenici da N1 i Nova S preko kablovskih operatera dopiru samo do trećine građana, jasno je da su mediji koji izveštavaju o realnosti za ugroženu vlast smetnja koja mora da nestane. Po svaku cenu – o čemu svedoči skandal obelodanjen snimkom telefonskog razgovora Milera i Vladimira Lučića, direktora Telekoma, koji ne pravi problem samo vlasnicima UM, već i srpskoj vlasti.
U fazi ovoliko širokog otpora, u kojoj se sada nalazimo, međutim, šteta koja bi sprovođenjem plana davljenja N1 i Nove S bila naneta građanima ne bi obavezno donela korist vlastima. O tome govore i istraživanja, poput onog koje je u martu radila Nova srpska politička misao, iz kojih se vidi da se i građani koji se informišu preko Telekomovih kanala protive nekim ključnim planovima vlasti (protiv kopanja litijuma je 48,9 posto ispitanika koji se informišu na taj način, Ekspu se protivi njih 41,2 posto, a studentske proteste podržavalo je u tom trenutku 48,1 posto gledalaca provladinih kanala).
A prema letošnjem istraživanju agencije Sprint Insight, čak i među gledaocima udarnih provladinih medija „provukao“ se poneki protivnik vlasti – 2,3 procenta onih koji se najviše informišu preko TV Happy glasalo bi za studentsku listu, a takvih ima i među gledaocima TV Pink, ceo jedan procenat).
Skandal sa otkrivanjem načina na koji vlast pokušava da uguši medije, pritom, ne mora da bude jedini bumerang efekat takvih akcija. U eri društvenih mreža, gašenje svetla ionako besnim građanima moglo bi se obiti o glavu upravo kreatoru autokratske politike, na isti način na koji je represija policije jačala otpor. Pobuna je organska i raširena, razlozi nezadovoljstva su jasni i nisu otklonjeni. Nazad više nema, čak i ako je teško predvideti koliko će mrcvarenje trajati i koliko bolno će biti.
