Čim su, u Utisku nedelje, Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde i Miloš Jovanović, lider Nove DSS, saopštili da „prava opozicija neće izaći na ponovljene beogradske izbore 2. juna“, politikolog Aleksandar Ivković je na mreži X napravio projekciju rezultata, baziranu na podacima sa prošlih izbora: ukoliko svi glasači SNP i Nade iz decembra bojkotuju, a SNS i SPS osvoje zbir tadašnjih glasova, izračunao je, izlaznost će biti 34,7 procenta, „Beograd sutra“ imaće 73,5 posto glasova, stranka Branimira Nestorovića devet posto, a ostali, zajedno sa nevažećim glasovima – 17,5 posto.
„Verovatno je da bi vlast imala nešto manje, a Nestorović nešto više. Neće biti sigurno skroz ovako (npr. neće baš svi glasači SPN i Nade bojkotovati, niti će lista SNS osvojiti sve glasove SPS-a), ali ugrubo bi moglo tako da izgleda“, objasnio je Ivković.
A mogao je i da nastavi sa ogradama, jer je za takav scenario neophodna, između ostalog, i saglasnost svih stranaka članica opozicionih koalicija da se na izborima ne učestvuje, za šta nije stigla javna potvrda – za razliku od brojnih tvrdnji o suprotstavljanju takvom planu u redovima bar tri stranke, prilično uspešno držanom dalje od javnosti „zbog višeg interesa“. Makar do objavljivanja vesti o jednom napuštanju SSP zbog nezadovoljstva odlukom o bojkotu (Ana Stevanović, članica predsedništva i internacionalna sekretarka).
Na pola puta
Već u ponedeljak, pojavili su se novi elementi koji su zamaglili Ivkovićevu prognozu. Iako su izborne radnje već počele, a lista koalicije okupljene oko SNS („Aleksandar Vučić – Beograd sutra“) predata, ponovo se učinilo da postoji mogućnost da se postigne kompromis vlasti i opozicije.
Najdirektniji je bio analitičar Cvijetin Milivojević: „U ovom trenutku se nešto dešava što nema veze ni s Rezolucijom Evropskog parlamenta ni s preporukama ODIHR-a, a to je pritisak SAD da se opozicija i vlast nađu na pola puta. Očekujem da će Vučić do 18. aprila ispuniti zahtev opozicije da se svi izbori održe u istom danu, bilo da je u pitanju 2. juni ili jesen. Svaka druga odluka bi bila besmislena sa stanovišta vlasti.“
Nemanja Todorović Štiplija, direktor Centra za savremene politike, s druge strane, govorio je o „ozbiljnim razgovorima u kojima učestvuju svi ambasadori Kvinte“, koji „zaista očekuju pomak u implementaciji preporuka ODIHR“.
Da su sami naprednjaci svesni koliko su oslabili u Beogradu najbolje, uostalom, pokazuje izborna lista kojom nameravaju da, iz drugog pokušaja, namaknu odborničku većinu
Šta od toga je vidljivo? Onaj deo Ane Brnabić koji obavlja funkciju predsednice Skupštine Srbije uputio je svim poslaničkim grupama, ali i organizacijama civilnog društva (CeSID, CRTA, Transparentnost Srbija) i „međunarodnim partnerima Srbije koji su do sada učestvovali na sastancima u vezi sa primenom preporuka ODIHR“ poziv za sastanak u četvrtak, kad ovaj Radar bude na kioscima. Činilo se, sudeći prema informacijama koje smo dobili, da postoji spremnost pozvanih da u razgovorima učestvuju, bez obzira na neke ranije procene da to, nakon što su izbori raspisani, nema smisla. BIRODI je, čak, optužio Anu Brnabić da ih diskriminiše time što ih nije pozvala na sastanak.
A u pozivu koji nisu dobili piše da je planiran dijalog o izmenama zakona zbog preporuka ODIHR. Navodi se i da „nesumnjivo postoji širok politički konsenzus“ o primeni svih preporuka ODIHR usmerenih ka unapređenju izbornog procesa u Srbiji – i sve to nakon neslavno završenog prošlonedeljnog dijaloga vlasti i opozicije, o čijoj su sadržini dve strane potpuno oprečno obavestile javnost.
Već prva tačka preporuka ODIHR-a o kojima, prema tvrdnji Ane Brnabić, „postoji širok konsenzus“, mogla bi ići u prilog optimističkim očekivanjima da će se – ako ne ovog četvrtka, onda u narednim danima – ipak postići dogovor koji bi obesmislio priču o izbornom bojkotu: „…neophodne izmene zakonodavstva bi trebalo inicirati dovoljno pre narednih izbora, kroz uključiv konsultativni proces zasnovan na širokom političkom konsenzusu“, navodi se, između ostalog u toj tački.
Fantomi
Papir, doduše, trpi sve, a na tu izreku intenzivno i dalje podsećaju događaji iz realnog života koji ubedljivo demantuju tvrdnje predstavnika vlasti o spremnosti na poboljšanje izbornog procesa. Recimo, zloupotreba medija nastavlja se nesmanjenim intenzitetom, o čemu ne govori samo činjenica da je tročasovni intervju Aleksandra Vučića televiziji Informer prenosilo čak 80 kanala.
Dokazi o fantomskim biračima kao jednom od načina prekrajanja izborne volje ne prestaju da stižu, a u Kaću je ispostavljen i račun za insistiranje na temi neregularnosti izbora: funkcionere SSP, među kojima anesteziologa Vladimira Vrsajkova, predsednika novosadskog odbora stranke, Maru Puškaš, pokrajinsku poslanicu i njenog kolegu Dejana Čortana, ozbiljno su pretukli krupni mladići, otevši im, pritom, letke sa pričom o izbornim manipulacijama. „Incident je bio isprovociran“, odgovorili su predstavnici SNS, stajući, suštinski, iza „građana“ koji su premlatili opozicionare.
Potencijalna, svim sredstvima postignuta pobeda na beogradskim izborima, nije dobra ni za same naprednjake, jer bi osvajanje vlasti, koje bi se moglo porediti sa otimanjem, neminovno vodilo ka eksploziji besa
Jasno je: očuvanje vlasti u Beogradu za naprednjake je imperativ. Baš kao što je im je neophodno da sačuvaju bar minimum „prihvatljivosti“ za aktere sa Zapada – što – čak i da nije pritisaka o kojima govori Milivojević – posle Rezolucije EP, izveštaja ODIHR-a, ali i poziva Komiteta UN za ljudska prava Srbiji da „preduzme brzu, temeljnu i nezavisnu istragu svih navoda o nepravilnostima na izborima“, podrazumeva bar neke ustupke.
Iz dve pomenute potrebe SNS-a, moguće je, ipak, izvući samo jedan zaključak: ustupci, ako ih bude, neće biti baš od krucijalnog značaja, jer bi to bio preveliki luksuz za stranku koja je, zajedno sa koalicionim partnerom (socijalistima) dva puta uzastopno osvojila nekoliko desetina hiljada glasova manje od opozicionih stranaka.
Da su sami naprednjaci svesni koliko su oslabili u Beogradu najbolje, uostalom, pokazuje izborna lista kojom nameravaju da, iz drugog pokušaja, namaknu odborničku većinu. Odavno najavljivanog „Pokreta za narod i državu“ i dalje nema, ali ne može se govoriti o neuspešnoj pripremi tima za izbornu bitku: na listi je sada rekordno veliki broj koalicionih partnera, ali i rekordno kontradiktoran (u koaliciji su sada Vojislav Šešelj, haški optuženik i Rasim Ljajić, nekadašnji šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom).
Najvažniji rezultat procesa pravljenja liste čiji je zadatak da sačuva Beograd u rukama SNS svakako je uterivanje socijalista u jedinstvenu kolonu, uprkos javno ispoljenom strahu nekih od njih da bi to moglo ugroziti identitet stranke i njenu budućnost. Pregovore je, verovatno, olakšala i činjenica da socijalisti ne stoje baš sjajno u glavnom gradu, mada ni približno loše kao Zavetnici, koji su sada i zvanično deo naprednjačkog tima, sačinjenog od čak 13 političkih partija i jednog udruženja građana („Porodični alarm“ Saše Borojevića).
Šapić bez dr
Tu dolazimo i do verovatno najneprijatnijeg detalja u priči o izbornoj listi naprednjaka – u želji da „izgrebu“ baš svaki mogući glas, odlučili su da poguraju i političku karijeru Saše Borojevića, poznatog teoretičara zavere koji se, baš uoči formiranja liste, istakao posebnom gadošću: uporno i bez i najmanje skrupula širio je insinuacije o „otmici“ i „tipovanju“, vezane za nestanak devojčice Danke Ilić iz Bora, za koju se, nažalost, ispostavilo da je ubijena. Zbog svega toga čak je pokrenuta peticija za njegovo hapšenje.
A zapravo, izbacivanje Borojevića na veliku političku scenu (dobio je „prolazno“ mesto na izbornoj listi) i nije naročito iznenađenje, s obzirom na to da su za njegove „analize“, osim opskurnih Jutjub kanala, odavno otvorene i provladine televizije, te da je, između ostalog, kao „stručnjak i borac za očuvanje porodičnih vrednosti“ bio gost Hit tvita sa tadašnjom premijerkom Brnabić.
A za šta je stručnjak? Sudeći prema poslu koji je svojim nastupima dao fektčekerima – za klimatske promene (tvrdi da ih nema), legalizaciju pedofilije u evropskim zemljama, koje nema (mada on tvrdi suprotno), nenaučnu upotrebu ivermektina u lečenju obolelih od kovida (za koju se zalaže), otpor vakcinama i druge stavove i teorije popularne među pristalicama konspiracija širokog spektra.
Među zanimljivosti liste SNS spada i činjenica da je prvi na njoj, doskorašnji gradonačelnik i kandidat za istu funkciju, Aleksandar Šapić negde zagubio doktorsku titulu (sada je potpisan kao diplomirani menadžer u sportu). Potom, socijalisti su dobili najmanje četiri „prolazna“ mesta (pet, ukoliko SNS bude imao 56 odbornika, a možda i celih šest, ukoliko se dobije bar 60 odborničkih mesta), a Zavetnici jedno… Zanimljivo tumačenje odnosa u novom savezu SNS-SPS i ostalih dao je Zdravko Ponoš, lider stranke Srbija centar: „Dačić je toliko nepoverljiv prema Vučiću da i dalje ne sme da vrati poslanički mandat čekajući ministarsku funkciju!“
U klinču između nesputanog bezakonja kojim vlast postiže nemerljivu prednost, s jedne strane, i ogromnih očekivanja nervoznih i umornih građana, s druge, opozicija ne može ni da ima dobar potez
Sve je to, ipak, ništa u odnosu na probleme sa kojima se suočava opozicija, uprkos utisku da u Srbiji napokon postoji snaga koja bi, jednom, mogla da ugrozi autokratsku vlast, ojačana naročito nakon uspešne internacionalizacije problema izborne krađe. U klinču između nesputanog bezakonja kojim vlast postiže nemerljivu prednost, s jedne strane, i ogromnih očekivanja nervoznih i umornih građana, s druge, ona ne može ni da ima dobar potez.
Rizici
Ima, svakako, osnova za tvrdnje o bitnim razlikama između novog bojkota i onog iz 2020, s obzirom na to da iza njega sada (potencijalno) stoje dve relevantne opozicione grupacije, Srbija protiv nasilja i Nada, koje nije lako zameniti marionetskim strankama, ali i ProGlas, koji uživa poverenje značajnog broja građana. Sada postoje i jasni dokazi izbornih manipulacija koje koristi vlast. Ipak, nema garancije da bi odsustvo relevantne opozicije iz buduće Skupštine Beograda nešto promenilo, bez obzira na neprijatnost s kojom bi bila suočena vlast, već istrenirana da tu neprijatnost podnosi. Naročito ako ne postoji jasna ideja šta bi bio sledeći korak posle bojkota – a do sada je niko nije izneo, bar ne javno.
Učešće na izborima, s druge strane, nosi veliki rizik od gubitka: deo birača je razočaran i apatičan, deo se sprema za letovanje, a naprednjačka mašinerija samo se ojačava. Poraz bi bio i argument za obesmišljavanje svih nalaza o decembarskim manipulacijama i dodatni razlog za defetizam.
O negativnom uticaju obe varijante – i bojkota i potencijalnog poraza – na lokalne izbore u drugim gradovima, da ne govorimo. Za opozicione simpatizere, jednostavno, prihvatljiva je jedino pobeda. Nikakva priča o borbi kroz institucije u Beogradu ne bi pomogla.
Nije za nezadovoljnu javnost nikakva uteha ni u tome što ni potencijalna, svim sredstvima postignuta pobeda na beogradskim izborima, nije dobra ni za same naprednjake. Jer, ako naprednjačka elita bar nešto zna o stvarnom životu u Srbiji, jasno joj je da se raspoloženje u Beogradu ne može promeniti u korist aktuelne vlasti – u gradu koji se raspada a život je svakog dana sve nepodnošljiviji, najveća je koncentracija upravo te elite, a njen broj, njena potpuna nekompetentnost za pozicije na kojima se nalazi i enormna količina novca kojom raspolaže, ne mogu se sakriti. Osvajanje vlasti, koje bi se moglo porediti sa otimanjem, u takvim okolnostima, neminovno bi vodilo ka eksploziji besa. Kad-tad, verovatno potpuno nepredvidivim povodom.
