U San Lorencu El Eskorijalu, mestu na pedesetak kilometara do Madrida, održan je festival čiji je programski fokus bio usmeren na nastupe orkestara za ranu muziku, tematske koncerte posvećene španskim kompozitorima, pijanističke resitale, večeri flamenka. Poseban akcenat stavljen je na omaž jednom od najvećih španskih dirigenata – Enrikeu Garsiji Asensiju. Kamernim orkestrom Andres Segovija ovaj osamdesetosmogodišnji maestro dirigovao je pred oko hiljadu posetilaca u Teatru Auditorijumu, u subotu, 23. avgusta. Kao solistkinja, nastupila je Enrikeova ćerka, violinistkinja Anabel Garsija del Kastiljo.
Držeći se standardne programske koncepcije – uvertira, solistički koncert, simfonija – publici su prikazana neka od najznačajnijih dela bečkog klasicizma, ranog i poznog nemačkog romantizma. Nakon Uvertire Egmont Ludviga van Betovena, izveden je Koncert za violinu i orkestar u ge-molu, op. 26 Maksa Bruha, a u drugom delu večeri Simfonija u A-duru, poznata kao Italijanska, Feliksa Mendelsona. Već je tokom uvertire postalo jasno da je reč o orkestru koji neguje čistu intonaciju i homogenost instrumentalnih grupa. Na bazi toga, Asensio je gradio dramaturški luk kompozicije prateći izvornu Betovenovu ideju: od zloslutnih sporih i tamnih akorda, preko njihove transformacije u herojsku atmosferu, sve do povratka u mračno raspoloženje i trijumfalnog završetka u veličanstvenom fortisimu.
Kada je reč o Bruhovom Koncertu, jednom od najizvođenijih u violinskoj literaturi 19. veka, solistkinja Anabel Garsija del Kastiljo bila je medijum kompozitorovog muzičkog rukopisa u kojem se intenzivno prepliću muzikalnost i visoki tehnički zahtevi. Pored efektne virtuoznosti, ona je posebno istakla emocionalnu dubinu kompozicije i lirsku kantabilnost. Koristeći prednosti Bruhove orkestracije, interpretaciju je učinila transparentom i dominantnom, ostvarujući veoma prirodno dijaloge s orkestrom. S obzirom na to da je Asensio proslavio svoj rođendan samo dan pre koncerta, Anabel je iskoristila bis kako bi svom ocu uputila muzičku čestitku izvodeći poznatu rođendansku pesmu koja je postala tema za varijacije. Ovaj intimni čin s oduševljenjem je prihvaćen u publici, a violinistkinji se otvorio dodatni prostor da prikaže izuzetno vladanje instrumentom.
Enrike Garsija Asensio, član Kraljevske akademije lepih umetnosti San Karlosa iz Valensije, dugogodišnji profesor Kraljevskog konzervatorijuma u Madridu i višegodišnji dirigent Simfonijskog orkestra Radio-televizije Španije (RTVE), s bogatim diskografskim opusom, u drugom delu koncerta pokazao je superiornost svog dirigentskog poziva. Preciznim pokretima anticipirao je ne samo tehničke već i estetske aspekte interpretacije, što se reflektovalo na orkestarske muzičare koji su otkrivali neke skrivene melodije u partituri i dijaloge koje brojni prosečni dirigenti, nažalost, ne uspevaju da protumače. Tako je u prvi stav Italijanske simfonije uneo radost, u menuetu podstakao lakoću sviranja, dok je u plesnom finalu istakao živopisne figure saltarela i tarantele.
Dok su kod nas festivalske koncepcije i gradske manifestacije sve češće određene stranačkom podobnošću umetnika i upravnika gostujućih orkestara/pevača, a decentralizacija kulture zavisi gotovo isključivo od inicijativa nevladinog sektora, tamo negde, a ne tako daleko, izvođačka umetnost živi svoju demokratičnost. U Španiji, državna politika neguje kulturnu baštinu i izražava zahvalnost ličnostima koje su deo nacionalne istorije. U tom duhu održan je koncert posvećen Garsiji Asensiju, dirigentu koji je simbol španskog muzičkog života. A koncert u San Lorencu El Eskorijalu, mestu pod zaštitom Uneska gde se nalazi najveća renesansna građevina na svetu – samostan i palata iz 16. veka, podseća da umetnost nije samo privilegija već zajedničko dobro, te da njena snaga leži upravo u sposobnosti da se povežu istorija, zajednica i savremenost.
