Poslednje subote u januaru 1987, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu izvedena je predstava Rodoljupci, jedne od najboljih režija Dejana Mijača, s impresivnom podelom – Vojislav Brajović, Branislav Lečić, Mirjana Karanović, Milan Gutović, Mihailo Janketić… A već u naredni ponedeljak, u legendarnom berlinskom pozorištu Šaubine, u slavnoj zgradi koju je projektovao arhitekta Erih Mendelson pre nego što je pred nadirućim nacizmom emigrirao u SAD, bila je generalna proba predstave Roberta Boba Vilsona Death Destruction Detroit, Part Two.
U pozorištu koje je preseljeno s leve obale kanala na reci Špreji, po nacrtu Boba Vilsona inženjeri su postavili niz visokih stolica trouglastog tapacirunga bez naslona, orkestriranih u formi repetirajućih petouglova, kako bi gledaoci mogli da tokom predstave pogled i telo usmere u pravcu akcije. Jer Death Destruction Detroit, Part Two Boba Vilsona izvođena je na pet simultanih scena Šaubine, kao „kutija“ pozorište – pored osnovne bile su tu i dve bočne scene, takođe i scena na leđima gledališta – nasuprot glavnoj bini, a oživelo je i plafon, jer su događanja i glumci nadirali sa svih strana. S jedne od bočnih scena u određenom momentu pomera se zastor i pred gledaocima u usporenom pokretu pojavljuje se miš od tri metra; pogleda indiferentno i nestane, istom brzinom kojom se i pojavio. Edit Klever, jedna od muza Boba Vilsona, s oštrim nožem u ruci stoji iznad hrpe porcelanskih tanjira na koje, uz amplifikovan zvuk, agresivno pada kuhinjska krpa. Trivijalno – ne! Uzbudljivo – da!
Bob Vilson je svojim postavkama svetlošću oblikovao prostor, a vremenu davao dostojanstvo. U jednoj predstavi u režiji Boba Vilsona, operska diva Džoan Saterlend, školovana kao mezosopran a pevala je najveće sopranske uloge, izvodi crnačku duhovnu pesmu, veoma lagano koračajući s jedne na drugu stranu scene. Jedini pokret je načinila na kraju, kao da rukom zahvata malo vode iz nevidljivog potoka, dopuštajući gledaocima da budu pre svega slušaoci, za razliku od drugih postavki opera koje vrve od cirkusa na sceni, što guta muziku i otima je od publike.
Bob Vilson je iz američke provincije došao u Evropu i postao jedan od najvećih umetnika pozorišnih postavki. Pogled gluvog, predstava koja je nagnala Luja Aragona da postmortem „uputi otvoreno pismo“ Andre Bretonu i napiše da je Pogled gluvog otelotvorio njegove nadrealističke snove. Bob Vilson je postavljao predstave u Hamburgu, Parizu, Njujorku, Berlinu, Madridu, Veneciji… Gostovao je i u Beogradu s predstavama Ajnštajn na plaži, Vojcek… u svakom izvođenju predstave Pismo za kraljicu Viktoriju, na sceni je bio dnevnik Politika, bez obzira na to gde je igrana.
Po narudžbi juvelirske kuće Van Klef i Arpl, Bob Vilson je inscenirao postavku linije nakita Nojeva barka koja je posle Pariza prikazana u svetskim muzejima. Njegove muze su, pored Edit Klever, bile Juta Lampe, Izabel Iper, Marina Abramović… Na čudan način, s još čudnijim efektima, sreli su se najveća svetska umetnica performansa i najveći mag performansa, Marina Abramović i Bob Vilson. Abramović 1994. negoduje u berlinskom pozorištu Hebel, što je „teatar zaobilazio i u niži nivo stavljao umetnost performansa“. Taj nekadašnji osećaj nepravde kreativnom saradnjom opovrgli su njih dvoje brojnim zajedničkim projektima – od Marije Kalas do Sprovoda Marine Abramović.
